Pod Maljenom, gde je drmnuo zemljotres

Žuljeviti dlanovi Drinske divizije

"Gos’n pukovniče, ja ovo dadoh od srca. I opet ću. Od nas seljaka vojska će imati sve što joj usfali", raportirao je stari Veljko Balušević iz Mratišića, gde se mladići u uniformama utrkuju sa zimom kako bi obezbedili krov meštanima

Draška Lazarevića iz sela Rajkovića opet je probudio zemljotres. Iz utrobe Maljena oglasile su se tajanstvene sile. Docnije je čuo od komšija da je bio slab, jedva pet stepeni Merkalijeve skale. A taman prošlo pet sati, upravo vreme za ustajanje.

(Nastavak sa prve strane)

Lenjo je izašao iz šatora i po mraku odbauljao do vajata da pristavi pasulj. Kuhinju je još onomad preselio onamo, u zaklon. Žurno je poslovao oko šporeta kako bi sve uradio do sedam, najkasnije pola osam. Jer, javili su mu iz mesne kancelarije da će mu doći vojska: mladići iz Drinske divizije Prve armije.

Tužno je upiljio pogled u obrise polusrušene kuće koji su se jedva nazirali spram neba. Pre dvadeset godina je stavio pod krov, u nju je uneo sopstvenu dušu, život, a ode u trenu. Sva četiri ugla se odvojila, obe ploče naprsle, crep propao i porazbijao se, betonsko stepenište se nakrivilo.

Pokućstvo, ono što je posle prvog potresa ostalo čitavo i upotrebljivo, sa strahom su izneli, poređali u uglu dvorišta i prekrili najlonima koje su dobili od zadruge. Kuhinju udesili u vajatu. I šatori najlonski, dobijeni od Crvenog krsta u Mionici. Draško ih sam razapeo, iskopao motikom rov okolo da ne podliva.

"Čiča, mi preuzimamo..."

Poče da sviće. Sporo. Zora ni petle ne može da probudi. A Draško više strepi od kiše, snega i mraza, nego od zemljotresa: opet onakav da udari, i jači, nema šta više da sruši u njegovom dvorištu.

- Juče najavili da će subota biti sunčana, pa i ja tipujem na takvo vreme - priča docnije. - Ne zbog mene, već zbog vojnika što će mi doći. A da deca rade po kiši i hladnoći. Ne bih im dao.

Onda je onamo, nad Maljenom, počelo da izgreva: odskoči sunce kao lopta. Svima laknu. Da nije muke, ljudi bi uživali u blistavom sjaju rose i u beskrajnim prelivima boja jeseni što su od planine i obronaka načinili umetničko delo.

Draško se popeo na krov, na gornju ploču, pa odozgo baca cigle dole, na travu: svaku prati pogledom, svakoj podari uzdah. Sa svakom se oprašta. I u taj čas stiže vojska: petnaest mladića iz Valjeva.

- ’Ajde, čiča, dole, mi preuzimamo - zagraktaše odozdo.

Do podneva očistiše sprat, složiše građu, odvojiše upotrebljivu posebno, urediše ono što je preostalo od drvenarije. Trideset jakih i mladih ruku.

- Nudila im Radmila kruške, ne htedoše - veli Draško. - Rekoše da neće da prekidaju posao, a i zbog prašine. Pita ih docnije Radmila: jedete li vi, deco, ikako? Eh, da nam njih ne beše, teško nama. Potrajalo bi ovo nedeljama. A vidim, završićemo sve do sutra. Hvala im do boga. Jer, moje je imanje malo i dok ovu našu staru kuću ne saranimo, novu nemamo gde da otpočnemo. A što pre počnemo, to ćemo se pre i useliti i pobeći od šatora.

Srećne vem rane, junaci

Posle nas kombijem voze dole, u Mionicu. Vozi Saša kao da je rođen za upravljačem. Do njega sedi pukovnik Blagoje Jelić, pomoćnik komandanta Prve armije za moral i informisanje. Mlad čovek. I razgovorljiv.

- Dole je jedna grupa vojnika, njih sto pedeset, rade na popravci gradskog vodovoda - objašnjava Blagoje kuda smo se zaputili.

U varoši kao u košnici. Stadosmo kraj jednog rova, kraj mu se ne nazire. U njemu mladići u uniformama, uzmahuju krampovima i riljaju ašovima: rov im već iznad pojasa.

Raportira vodnik Milan Stanojević. Veli, za tri sata su iskopali petsto metara kanala. Posao se radi, kako se to kaže, "pod uzbunom". Jer, stari i dotrajali vodovod je od zemljotresa iskidan na više od sto mesta. A narod bez vode ne može.

Bolničar Nenad Cekić promiče kraj šanca sa torbom na leđima. On je vojnik iz Niša. Kaže, intervenisao je samo dva puta: previo ispucale žuljeve vojniku Bratislavu Stojanoviću iz Pirota i vojniku Gojku Atanaskoviću iz Prokuplja. To je, za sada, sve.

- Srećne vam rane, junaci - zadevamo dečake sa belim zavojima na šakama.

- Neka, hvala - odgovara šeretski Bratislav, Piroćanac. - Daj bože samo ovakvih rana.

Kuća za vojsku

Stižemo u Mratišić, rekoše nam da je tu jedna inženjerijska jedinica iz Šapca. Iznad sela je kamenolom "Srbijašuma", a ovo preduzeće dalo kamen da se poprave putevi i za građu. U kamenolomu rade inženjerci. Već su ispalili osamdeset mina i pripremili trista kubika kamena.

U centru sela, pred zadružnim domom, poređani vojnički kreveti. Pod vedrim nebom! Ne spavaju, valjda, napolju?

- A, to nikako - smeju se vojnici koji upravo guraju prikolicu s tucanikom. - To dežurni imaju veliko spremanje zadružne sale, pa izneli krevete napolje, lakše im je.

Smeje se i poručnik Radovan Matejić iz Obrenovca, dok raportira pukovniku Jeliću.

Pred štalom Veljka Beluševića parkiran veliki utovarivač. Kraj njega desetar Branislav Đurić iz Šapca i vojnik Dejan Krneta iz Beograda, posluju nešto oko moćne mašine, a Veljkova supruga Milena im donela ponude.

Veljko je vojsci dao prizemlje svoje kuće. Veliku prostoriju za trpezariju, a manju za kancelariju i noćenje oficirima. U onoj trpezariji ostavio televizor, da deca imaju zanimaciju. Docnije priča:

- Gos’n pukovniče, ja ovo dadoh od srca. Od nas, seljaka, imaju sve što im usfali. Samo, imamo jednu muku, pa ako bih smeo da se obratim? Smem? E, imamo jednu kriznu tačku. To je krivina na putu prema Maljenu, poviše sela, nema do nje dvesta metara. I čim udari nešto s neba, tuda se više ne može. Pa, ako bi ikako moglo i to da se sredi? Ja sam, inače, kao odbornik, doveo asfalt do sela, nije bespuće. A ovo je sitnica.

- Može, naravno - odgovara pukovnik Blagoje i tapša starinu po leđima, kao oca.

Muka po Milici

Stotinak metara ispod Veljkove kuće živi Milica Vuletić. Tu je i baba Stevka. Pa Miličinih sedmoro dece. I jedno unuče. Glava porodice pokojni Milan je poginuo pre tri godine. Starešinstvo palo na najstarijeg sina Acu, danas mu je osamnaest godina.

- Pred zemljotres me oborio auto u centru Valjeva - jada se Aca s nogom u gipsu. - Skočni zglob. A taman sam završavao obuku za vozačku dozvolu, trebalo je tih dana da se zaposlim. Sada, nit dozvole, nit posla, a što je najgore, ne mogu da pomognem...

Žive od porodične penzije što je ostala posle Milana: 600 dinara iz dva puta. Imaju dva hektara, sve pod šumom.

Milica znatiželjnicima diktira u pero: Ana ima devetnaest, Aca osamnaest, Nenadu je petnaest, Predragu trinaest, Dušan je tri godine mlađi, Nevena je uzela osmu, a Katarina ima pune četiri. Anina kći Nataša ima devet meseci.

I dok ona priča, vozač Saša iz kombija dovlači pakete i otvara ih nasred dvorišta. Otuda vadi garderobu, knjige, slatkiše...

- Milice, ne zameri - otpoče pukovnik Blagoje. - Skromno je, ali od srca. Ovo malo stvari su skupile starešine Prve armije i njihove porodice. Za decu. i knjige su za njih. A biće još, dok skupimo.

U Miličinim očima zaiskrila suza. Plače i baka Stevka. Ne prestaje i dok je pregleda dr Dušan Janković, vojni lekar koji je zbog nje i dece i došao ovamo. A kad doktor iz torbe izvadi lekove, baki grunuše suze, kao potok.

- Tu gde vidite da rade vojnici, na toj ledini, beše kuća - objašnjava Aca oslanjajući se na štake. - Danas se više i ne raspoznaje da je ikako postojala. Vojska je sve raščistila, može se početi s gradnjom. A ova stara, u kojoj noćimo, naprsla je sa svih strana. Mene je jutros probudio komad maltera što mi je pao na glavu kad je zatreslo.

Zbogom, školo

Selo Paležnica je na petnaeset kilometara od Ljiga, pripada ljiškoj opštini. I tu je treslo. Seoska škola, istureno odeljenje škole "Sava Kerković" iz Ljiga, popucala je sa svih strana i u nju se ne sme. Imala je osam učenika.

- Škola je sagrađena 1950. godine - priča direktorka Danica Radivojević. - A imala je, nekada, i po četrdeset đaka. Odlučeno je da se ruši. Obećano nam je da će za sledeću školsku godinu ovde nići nova.

Veli da je učenike u svojoj kući prihvatio Slavko Stepanović: učiteljica Jasmina Jovanović sad kod njega izvodi nastavu.

Oko raspuknute školske zgrade posluju vojnici, njih pedesetak. u prvi mah, izgleda kao haos, ali sve dođe na svoje kad za dvadesetak sekundi preseliše sav školski inventar na pedesetak metara od ruševnog zdanja. I baš tada stiže užina: seljaci pripremili vruće lepinje s kajmakom i gibanicu.

Posle se jedan vojnik pope uz merdevine i nače krov: polete prvi crep dole. Uzdahnu učiteljica Jasmina:

- Zbogom, školo!

Do večeri ne bi zgrade.

Daju sve od sebe

U dvorištu Dragiše Gojkovića u Vrtigli već je betoniran temelj nove kuće. Kraj puta vojnici istovaraju veliki šleper: lete blokovi iz ruke u ruku, raste gomila.

- Materijal je opštinski - veli Dragiša. - A kako ćemo za majstore, blagi bog zna. Da nam nije vojske, mi sami ovo ne bismo raščistili i prevukli materijal do proleća. Prošlog vikenda je bilo deset vojnika iz valjevskog garnizona, ovog sedmorica. Hvala im. Vredni su, nema šta, bez njih bi nas ovo koštalo đavo i po. Ja i ne znam kako da im zahvalim. Kopaju, utovaraju, istovaraju, ruše, raščišćavaju, najteži poslovi su njihovi. A sve dečaci, osamnaest-devetnaest godina. Septembarska klasa...

Docnije objašnjava pukovnik Blagoje Jelić da bi vojska mogla mnogo više da pomogne kada bi se unapred znalo šta se i gde radi. Ne bi bilo čekanja i zastoja. A ovog vikenda, na prelomu između oktobra i novembra, nekoliko stotina vojnika Drinske divizije Prve armije je radilo na popravci sedamdesetak kuća, dve škole i gradskog vodovoda. Malo li je?

- Ponosan sam zbog toga - kaže Blagoje iskreno, kao čovek.

- Ponosan sam i zato što su ovi mladići oberučke prihvatili zadatak koji nam je poveren. Znate, oni su danas mogli da izađu u grad. A nisu. Došli su ovamo da pomognu. Pošteno da kažem, bilo bi nam draže, ako ne i lakše, da su nam se pridružili i omladinci iz mesta ugroženih zemljotresom. Ali, imamo mi razumevanja i za njih.

Priča pukovnik da starešine Drinske divizije ne koriste slobodne dane. Ko se od njih zatekao na odmoru, prekinuo ga je.

- A za neke, kao što su potpukovnici Milorad Jevtić i Jovan Pavić, znam da često i ne spavaju. Kažem, daćemo sve od sebe. Komandant Prve armije general- pukovnik Srboljub Trajković je odobrio sve naše aktivnosti.

Strepi i Blagoje od skore zime. Veli da se deca po selima već razboljevaju. Pa i starci. Puno je posla na pripremi ogreva. A zemlja još podrhtava.

Miloš LAZIĆ