Najbrojnija familija na Durmitoru

Ni više čeljadi, ni veće tišine

Dimitrije i Zorka Vuković iz Merulje su izrodili desetoro dece, a imaju i petoro unučadi. Iako se u selu živi teško, domaćin kuće bi želeo da ima bar još ijedno dete, muško, razume se

Merulja je zaselak ali njegovi malobrojni stanovnici neće za to ni da čuju. Selo i tačka. Istina, sa desetak raštrkanih kuća i svega četiri- pet domaćinstava čije familije su i leti i zimi tu. Što su se ljudi raselili nije za čuđenje kad i namerniku koji se automobilom zaputi dosadi da broji brda ne bi li se domogao Merulje. Selo je, da poštujemo želju stanovnika, udaljeno petnaest kilometara od Žabljaka, smešteno je na obroncima planine Sinjajevine i pod budnim okom neprikosnovenog Durmitora.

Do kuće Dimitrija Vukovića stižemo najviše zahvaljujući srećnoj slučajnosti jer "komšije" koje smo pitali bar su pet-šest kilometara od Dimitrija. Porodica našeg domaćina je čak i u ovim krajevima prava retkost, jer Dimitrije i Zorka imaju desetoro dece. Da odmah razrešimo i nedoumicu. Imaju i televizor.

- Bogomi će Zorka morati još jedno da rodi i to muško. ’Oću sam sebe ime da ponovim - zbori Dimitrije šeretski osmehnut.

- Nek on priča. Ne bi’ više rađala ni u pomamilu - kao uzgred će Zorka.

A imaju četiri ćerke i šest sinova. Pleni još jedna nesvakidašnja slučajnost na koju je domaćin više nego ponosan:

- E, baš bi volio da vidim toga majčinoga sina koji ima dva puta blizance i oba puta muške - grmi Dimitrije onako golem kao da bi na megdan izašao.

Na našu opasku da "možda i ima", čisto se uvredi:

- Vala u naše krajeve nema garantujem životom!

Kada govori Dimitrije, u kući vlada tajac iako je šestoro dece u sobi, sedma Zorka. Niko ne pita ni koliko je sati, a kamoli da šta protivreči.

- Đeca su nam mirna i premirna. To je tačno. A ne znam kod drugijeh šta je ono. Đe ima po dvoje žale se da im ne mogu ništa - čudi se naš domaćin.

Kao da čuvam banku

Kuća im velika, prostrana. Građena 1911. godine (urezano iznad vrata). Ima dva tavana i četiri sobe. "Dvanaest metara duga i devet široka." Tu je i koliba ("mljekar") i štala, i čudan "tristać", bez točkova i sedišta a lišen i volana. On služi kao "kućara", prenoćište za Dimitrija i Mlađena koje uvek nalazi pored tora sa ocama. Tako se brže reaguje ako napadnu vuci, daleko bilo. A oružja ima. "Levor" uza se i još nekoliko komada raznih kalibara na zidu sobe, pored desetak ramova sa bezbroj porodičnih fotografija. Voli Dimitrije oružje. Ne krije. Čak je i nas pozdravio sa dva-tri pucnja iz pištolja kad smo kući prilazili. Ono nije baš preporučljivo, po sadašnjem zakonu, zna dobro Dimitrije, ali to su stari običaji. A na ovu daljinu i nema ko da čuje sem gostiju u čiju se čast to čini, i može biti neki komšija ako brda dozvole. Od kuće Vukovića se ne vidi nijedna susedna tako da praktično od celog sela videsmo samo dom ove najbrojnije familije.

Ne žale se Vukovići na život. Ni na standard. Vele da im ništa ne fali. Jedino se sekiraju što Miljan, jedan od blizanaca, po zanimanju metalostrugar, ne može da nađe stalni posao i nekoliko je godina na birou. Doduše u letnjem periodu, zajedno sa Ivanom i Miletom, ode u Podgoricu (i u vreme naše posete je bio tamo), pa u Agrokombinatu rade kao sezonci.

Vukovići sada imaju trideset pet ovaca, sedmoro govedi, tri konja, tri koze i isto toliko jarića, kokoške, dva psa, dve mačke, ali:

- Stalno smo prihvatali tuđu stoku što nam je je donosilo lijepu zaradu ali i mnogo briga - veli domaćin. - To je kao da čuvam banku. Zamislite trista tuđih ovaca. Uveče te zaboli glava dok ih samo izbrojiš. Starija deca su čuvala ovce a mlađi jagnjad. Eto, Ljiljana i sada stlalno čuva jagnjad a Radomir ovce. A ima tu rizika svake vrste. Recimo, pretprošle godine su Milojka i Ljilja bile pored tuđeg juneta na livadi. Natuštilo se, zagrmjelo i tu pored njih ubilo june. Srećom, deci ništa.

A deca koja su u svakoj, pa i u ovoj priči najvažnija, po Zorkinim rečima, rađala su se ovako:

- Prvo Angelina 1970. godine. Nju sam rodila u bolnici. Udata je i živi u Smederevu. Ima troje đece. Posle nje Sonja. I ona se udala i živi tu u Bukovici i ima dvoje đece. Dvije godine iza nje sam rodila blizance Miljana i Ivana. Vazdan sam plastila i čim sam u kuću ušla, pade dijete. Za desetak minuta i drugo. Posle dvije godine sam rodila Miletu. On je završio osmogodišnju školu. Zatim Milojku. Onda 1988. opet blizance Radomira i Radomana. Oni idu u peti razred. Onda Ljilju. Ona ide u četvrti osnovne i na kraju Mlađena. Zovemo ga Mrkoje i tek će sad u drugi razred jer je bio premali da pješači pa smo ga kasno poslali. Svi su rođeni na vrijeme samo Milojka od sedam mjeseci - precizna je Zorka. - Nju sam isto rodila u bolnici a onda mi doktori rekli da mala mora da ostane u onome inkubatoru. Ja nijesam dala. Ako joj bude sudbina da živi - živjeće. Dadoše mi je oni i rekoše: "Na tvoju odgovornost". Tako i bi. Donesem je ja i odmah onako malu zamotam u vunu pa blizu šporeta. Vuna je najtoplija. I bogomi je održim.

Jedno je dete Zorki umrlo: devojčica.

- Imala je godinu i nešto a bila je napredna k’o da su joj četiri. Gojila zemlja za sebe. Umrla mi je od žutice - kaže oborena pogleda.

Samo kod zubara

U trudnoći, a to je bilo njeno najčešće stanje, Zorka nikada nije ležala i nikada nije išla na kontrole. Rađala je lako a oko dece joj je najviše pomagala svekrva Stevanija koja je umrla pre četiri godine. Ona sama nikada, veli, nije bila bolesna, jedino što je zube pogubila. Istina i danas leže u devet uveče, ali ustaje najkasnije u pet ujutru. Ponekad i u tri. Ne zna za predah i na njoj su ostavile traga godine rađanja, napornog rada i briga da se podignu deca, a imanje da ne posustane. Uza sve to dva puta je podizala blizance.

- Ove starije Miljana i Ivana sam samo do pola godine dojila. Nestade mlijeka. A dojila sam ih istovremeno da nijedan ne bi plakao. Uzmem ih na dva jastuka i svaki vuče sa svoje strane. Kad je nestalo, davala sam im kravlje a posle i ovčje mlijeko. Čisto, bez vode. Kad su ojačali, jeli su što i mi. Spavali su zajedno u velikoj koćeti, ali da jedan drugoga ne bi ogrebali, okretala sam ih nasuprot. Jednome je glava bila u gornji a drugome u donji kraj hoćete. Najviše su ih čuvale starije sestre. Miljan je bio Angelinin a Ivan Sonjin brat, i svaka je vodila računa o "svome". Bogomi su ih i kupale i povijale iako su bile i one male. Angelina je imala pet godina a Sonja tri kad su se oni dvojica rodili - priča Zorka.

Ni jedan ni drugi par braće blizanaca nisu jednojajni. Svejedno liče, a po rečima roditelja vrlo su vezani. I danas, kao u detinjstvu, spavaju zajedo iako imaju dovoljno kreveta. Ali, među njima ima i dosta razlika. Dok je Miljan vredno učio i završio zanat, Ivan je napustio školu još u šestom osnovne. Zajednički su samo odslužili u mornarici. O školi ćutljivi Ivan veli:

- Vazda su mi bili miliji konji i volovi od škole. Ja i ovima mlađima što idu (njih četvoro) vičem da, ako mene pitaju, batale školu, ali oni neće. Vole da uče.

Pitki snegovi

Milojka je završila osmi razred ali o daljem školovanju se u kući nerado govori, iako je ona bila veoma dobar đak. Roditeljima bi to bio veliki izdatak ali je po svemu sudeći krupniji razlog što im je njena pomoć u kući dobrodošla. Ona pomaže majci oko pranja rublja (sve se pere ručno), a u kući vode nema već se koristi iz cisterne. Milojka pomaže i u kuvanju i vredno plete čarape i džempere za braću i sestre. A tek spremanje kuće u kojoj je sve čisto i uredno:

- Braća samo ustanu, obuku se, obuju i idu - komentariše Milojka.

No, i za braću se nađu neke dodatne obaveze. Mileta (21), na primer, glavni je frizer u kući. Kad krene da šiša, padne s nogu.

Najvažnije, prema rečima roditelja, jeste što su im deca uvek bila zdrava.

- Nikad nijedno nije išlo doktoru bez što su vadili zube. Kad su bili mali, nijesmo ih vodili ni na vakcinaciju no iz Žabljaka dođe Zdravko, medicinski tehničar, da ih pelcuje. Nije se to dalo povatati - seća se Dimitrije.

Eto, Ljiljanu baš danas ponovo boli zub a ne sme kod zubara. Vodio je, doduše, Ivan pre desetak dana a ona pobegla iz čekaonice. E, sad se kaje. No, strpljivi brat će je voditi ponovo iako ih čeka petnaest kilometara pešačenja.

Deca se dobro slažu, sve dele i veoma su solidarna. Ipak, ako dođe do neke nevolje, pre će da ih udari majka. Otac ih ne tuče jer im je izgleda dovoljna i njegova reč. Inače, ljubimac mu je najmlađi desetogodišnji Mlađen, zvani Mrkoje, koji se od oca ne razdvaja. Niko Mrkoja ne sme ni popreko da pogleda.

Ovde se pije "snježanica", voda od istopljenog snega, spava u hladnim sobama i mnogo radi. Jede se zdrava domaća hrana, a vreme najviše provodi napolju. Svuda zelenilo i beskrajno plavo nebo. Pa ipak, majka Zorka kaže:

- Da ’oće učiti bar ovo četvoro najmlađe, pa neka idu. Eh, kakve su samo ovde zime. Kad snjegovi zapadnu, jedva se dođe i do staje. Da idu, da im bude ljepši život...

Dok odlazimo, prate nas i srdačno se pozdravljaju a Dimitrije, kao i kad smo dolazili, ispali nekoliko metaka iz pištolja za srećan put. Nijedno dete ne trepnu. Navikli valjda.

Radmila GRBOVIĆ