Olja Ivanjicki u svojoj kuli iznad Save slika i piše

Boje određuju osećanja

„Kad se vreme beskonačno uspori i kad više ne znam šta da preduzmem sa sobom, jedina mogućnost koja mi ostaje da ga ne osećam tako bolno je tkanje reči”, zapisala je nekad na papiru, a to se sada našlo u knjizi „Videla sam pre i posle”

Pored svih čudesa koje nam je Olja Ivanjicki dosad priređivala, sada nas fascinira i svojom knjigom poezije, lirskim porukama „Videla sam pre i posle”.

„Madona Velike Eksplozije”, kako su je davno nazvali i naslikali, zasenila je svojom literarnom eksplozivnošću poetsko nebo nad Beogradom. Za likovnu opremu su korišćeni njeni crteži i slike, a kako je knjiga nastala opisuje Suzana Spasić u početnim napomenama:

„Trebalo je, pre svega, prikupiti napisano. Otvoren je jedan kofer, pun i prepun, zatim fioke u kojima se može pronaći čitava istorija sveta, pa sveske zapisa iz raznih perioda, fascikle, police i knjige, kutije, pisma, tajna skrovišta u kući i sve se to, jedno po jedno, pojavljivalo pred nama i taložilo na velikom poslužavniku za čaj. Umesto čaja, ispijali su se stihovi, kapljice, mrvice... Uskoro je i poslužavnik predstavljao samo ostrvce u moru hartije koja je ležala raspoređena po podu...”

U Oljinom stanu opet smo rasuli sve te papiriće po podu i poslužavnicima. Odnekud je izronio jedan novi sanduk prepun sličnih komadića papira i neke sveske, albumi... Možda će iz njega izaći nova knjiga Olje Ivanjicki.

Ružičasto je vezano za veru

Ovaj razgovor vodimo u sobi koja, kako ju je opisao kiparski ambasador Andestinos Papadopulos, „zrači toplotom kroz porodične slike i nasleđene stvari.”

A zatim je nastavio:

„Bogato nasleđe jednog prošlog doba bilo je tako očigledno u svojoj punoj čuvstvenoj veličini. A rezultat toga nasleđa, neke od prvih Oljinih slika visile su na zidovima. Misterija i zagonetka, čak traganje za nepoznatim putem koji bi vodio do vrhova priznanja ogledali su se u dva portreta koji odmah privukoše moju pažnju, i za koje kasnije otkrih s radošću da Olja baš njih najviše voli.”

Knjiga je štampana na papiru neobično roze boje. Pitamo Olju zašto, a ona nam odgovara esejem o ružičastoj boji:

– To je dramatično roze boja. Ja oduvek volim tu nežnost u toj razblaženoj crvenoj boji. Drugi govore da je to kič. Gledajući ranu renesansu, shvatila sam da se sa njom istorija roze boje završila. U to vreme, trinaesti, četrnaesti vek, vera je bila najjača, sve su slike bile na temu vere i sve su imale tu roze boju. Kada je osećanje vere usahlo, nestala je ružičasta boja iz slikarstva. Ružičasta boja je vezana za veru. A sada nam se ona vraća kao simbol svega što ne valja. Sve što se izvrgava ruglu je pink, kao, fuj! A ja hoću da vratim ružičastoj boji renesansnu vrednost. To vam je to „dramatično roze”.

Kada zastade u svom kazivanju da bi otpila čaj, Olja se zamisli:

– Da li Rusi imaju jedan izraz za ružičasto?!

Kod Olje se sve nekako završava u toj ruskoj zapitanosti: kako li nešto što se ovde dešava tamo biva, kako Rusi kažu, kako Rusi o tome misle...

Kada je pitamo šta misli o poistovećivanju crvene boje sa ideologijom, ona to objašnjava ovako:

– To je zato što su sve ideologije veoma agresivne. To dramatično u boji može imati i negativan smisao. Istok ima mnogo jače boje od Evrope. Njihovi sveštenici su odeveni u oranž, za razliku od pravoslavlja koje je zatvoreno u crnom. Zapravo, boje određuju religijsko i ideološko osećanje. Tako je i ponašanje ljudi uslovljeno tim refleksima prema boji i prema simbolu. Tu donekle i državna zastava igra važnu ulogu. A u zastavama nema fantazije. Ima šest gotovo istih zastava u Evropi. Ipak, mislim da zastave ne treba menjati, kakva god da je, na nju se navikneš i svaka promena izaziva neku pometnju. Zato sam se zalagala da se ni naša himna ne menja...

Uvek se počne od nečeg malog

– Ali, zar Vi celim svojim životom ne težite promenama?

– Da, ali ne u tim beznačajnim stvarma. Promene treba da doživite kao neki svetleći trenutak. Evo, ja sam jučerašnji dan doživela kao svečanost jer sam saznala da su tamo negde u Kaliforniji počeli da rade teleportaciju. Tako ćemo, možda, za deset godina moći da se prebacujemo sa mesta na mesto, a da ne moramo da mrdnemo, da ne moramo da vadimo vize, putne isprave, da se slikamo za pasoš. Jednostavno, samo pritiskom na dugme nađeš se ceo u nekoj drugoj galaksiji, u drugoj prestonici. Uvek se počne od nečeg malog. Bude neko malo pile, ili neka ovca, neki mali klon. Sada su oni teleportirali jedan zrak u nekom drugom prostoru, koji je identičan sebi. Ako su počeli, više nema šanse da stanu. Zamislite, koji će to da bude napredak za čovečanstvo, da više nema aviona da dime i zagađuju taj vazduh gore, a tebi je dovoljno da imaš čistu želju da budeš negde i već si tamo.

– Možda će tako i ona Vaša očekivana bića sa drugih planeta lakše doći k nama?

– Nadajmo se... Ali, ja sam to čula na „Palmi” samo dvanaest sati kasnije pošto je objavljena vest na „Evro njusu”. To znači da mi zaostajemo za svetskom vešću svega dvanaest sati. A mogli bismo i manje, kada prevodioci ne bi spavali – u poluozbiljnom tonu govori Olja.

Emocije nosimo kao veš

– Tehnika napreduje, a šta će biti sa emocijama?

– Mi njih nosimo sa sobom kao donji, gornji ili srednji već, emocije su vam kao veš. Uvek sam mislila kako je to strašno posvećivati toliko pažnje vešu. Ja nikada nisam htela da ga kupujem. Uvek sam govorila da se ne vidi, a mnogo košta. Pitala sam se zašto taj veš ne bi bio napravljen tako da u istom trenutku bude i ono što je spolja, a ne samo ono ispod. I, evo, počeli su da prave haljine kao donji veš. Najzad su shvatili da tu ne treba praviti neku veliku razliku. Donji veš je odjednom postao haljina, a intima je dobila konkurenciju, postala je gornji deo.

– Možda su se nosioci i zastupnici ljubavi prema donjem rublju najviše uznemirili kada je objavljena Vaša fotografija bez ikakvog veša?

– Može biti, ali veš sa sobom nosi zabludu. Uopšte, puno stvari je na pogrešnim nogama, jer je i taj veš pitanje zamke. Ako je to deo pitanja muško- ženskih odnosa, ja mislim da ono što muškarca najmanje interesuje jeste veš. On u vešu vidi neprijatelja, njemu je to smetnja, prepreka. A žena misli da je on sa njom zbog onih nogavica, podvezica, čipki, čarapa, pa još brine da li je sve to u istom tonu... Eto, to je moja asocijacija na emocije. Njih nosimo kao donji i gornji veš. A one ne mogu bez nas. Tu su.

Umetnik mora sve sam

– Pomenuli ste muško-ženske odnose. I u Vašoj knjizi ima stihova i zapisa posvećenih „osećanjima voljenja”. A Vi ste, u stvari, sve vreme sami. Jeste li tu samoću svojom voljom odabrali ili Vas je ona nadjačala i posvetila Vas stvaranju umetnosti?

– Recimo da je sve nekako tako. Pomešano. A stvarati nije lako, nikako, ni kada si sam, ni kada nisi. Pre svega se priroda buni protiv bilo koje vrste ljudi koji remete njen sam tok. To je kao svest prirode same po sebi. Priroda drži stvari pod svojom kontrolom. A priroda vam je poredak stvari. To je red. Sve ima svoje pravilo koje nije pisano, ali je kontrolisano. Čim izađeš iz toga pravila, kao i kad počiniš neko nedelo, ti si već u nekom drugom predelu u kome vladaju sasvim treća pravila. To su ludnice, zatvori, bolnice... Prirodom nije predviđeno da joj neko remeti tok, a to radi umetnost. I onda se stvaraju milijarde prepreka. Umesto da nas svi drže kao malo vode na dlanu, da nam omogućavaju sve što nam treba da bismo mi stvarali, sve je u kontri od toga. Nigde niko nikoga ni u čemu ne pomaže. Ni u najbogatijim sistemima. Umetnik mora sve sam, mimo svih, uprkos svima i, eventualno, to mu uspeva. Ali, jednom od hiljade. Sve teži tome da mašine zamene čovekove sposobnosti.

– Pominjete često svoju misiju na ovom svetu. U stihovima se obraćate novom svetu. Ranije ste pripadali jednoj grupi, izvesnoj istorijskoj pojavi u našoj umetnosti, Medijali. Sada sami nosite svoj ideal o korekciji sveta. Ideal da sačuvate svet.

– Naravno. Svi ga samo razgrađuju. Niko ga skoro ne čuva. Pa čak ni „zeleni”. Mada je bolje što ih ima nego da ih nema. Ali, i oni idu dotle da bacaju neke bombe. Nešto se mnogo ljute. A zašto nisam više u grupi? To se vezuje za ono pitanje zašto sam, recimo, birala da sam više sama nego sa nekima. Ja sam se trudila da budem i sa ljudima za koje sam mislila da ih volim ili koji su mene ubedili da mene mnogo vole. Trudila sam se. Ali, svaki kontakt sa bilo kim iziskuje ogroman napor i pitanje je dokle može da ide i koliko je to opšte pozitivno. S vremenom se sve to svede na nešto manje pozitivno, pa se ogromna količina energije gubi na ubeđivanje i sve izađe u nesporazume. Zato smo sada okruženi nesporazumima objavljenim po novinama, po knjigama.

Dama u crnom sa suncobranom

– Oduvek ste voleli da budete u centru pažnje na razne načine...

– Oduvek sam to više smatrala delom posla. Jednom sam pomislila: idem časkom do samousluge obučena kako sam bila u kućnoj varijanti, onako radnički. Jer, moj je posao radnički. Dok radim, ne mogu da nosim ni neko prstenje i narukvice, sve mi to smeta, jer se stalno prljam i perem ruke pedeset puta na dan. I tako radnički obučena ja izađem u samouslugu toga dana. Mesec dana posle toga išla je priča gradom kako su me takvu videli u samousluzi. Kao da je tog dana sav grad bio tamo. Zato mislim da je i to oblačenje deo posla, i to teži. Treba da budeš malo drugačiji od ostalih a da ne bude to previše. Da to u suštini tebi odgovara i da te po tome nekako zapamte. Da ne kažu ono podsmešljivo: pazi na šta liči, vidi je, juu... – priča Olja, a onda se seti događaja sa suncobranom prošlog leta.

Suncobran je dobila od jedne prijateljice koja se bavi antikom, i bio je star oko sto godina.

– Pripadao je porodici Avakumovića, koja je izgubila sve svoje potomstvo. Divan suncobran: sa crnom čipkom spolja a ispod je bela. Ručka je u obliku glavice neke ptice a po sredini drvenog dela vezana crna mašna. Bilo je podne i bilo je sunčano. Rekoh sebi: idem da se prošetam s tim suncobranom. Red je da i on vidi automobile, da vidi kakve su sada naše kuće i ulice neuredne, a možda će se setiti i nekih davnih ulica. Obučem crnu haljinu i pođem, a neko od mojih mi reče: „Jao, svi će da ti se smeju.” Pa, dobro, idem samo do Knez-Mihailove ulice, to je blizu, možda neće. I tako krenem. Kad na ćošku, kod kafane „Proleće”, stoji grupa vrlo mladog sveta, recimo dva-tri dečaka i dve-tri devojčice od oko četrnaest, petnaest godina. Znači u dobu u kojem ne mogu da kontrolišu svoje ponašanje. I svi su oni kao očarani gledali u mene i u taj suncobran. Meni je bilo bitno da su oni taj suncobran prihvatili sa takvom nežnošću, sa takvim oduševljenjem i priličnom dozom iznenađenja. Videla sam da je taj suncobran imao razloga da izađe iz svoje ljušture, iz svog učmalog života sa nekog tavana, na kome je tavorio poslednjih sto godina. Posle je išao i u „Hajat” sa mnom i slikao se. Nije bilo osobe koja je imala foto-aparat da ga nije slikala.

Vreme namenjeno našem razgovoru ističe lagano. Već se i Oljin mačak Tigar – supervizor sve češće zagleda u nas sa nekim nestrpljenjem. Olja se razliva na neki svoj način u prostorima njene kule na Kosančićevom vencu, nadnetom nad tokom Save.

– Kada se najlepše osećate, Olja? – pitamo je.

– Evo sada. U ovo vreme svakoga dana gledam zalaske sunca. I uvek tragam za zalascima sunca. Neki put su obični, siromašni, ali ih ima čarobnih. To je onda kada se dešava ona konstelacija u nebu, kada gledaš jarkocrveno, veliko sunce kako se spušta. Pa ta različita obojenost oblaka, pa njihov raspored, promena tonaliteta. Sve to počinje tim jarkocrvenim sa oranžom, a kroz to idu sivi oblaci, i sve to biva posebna nebeska predstava. Sve to mi daje osećaj velike lepote. Tako ja svakoga dana kontrolišem Sunce.

Pred polazak uzimamo knjigu iz koje se prosipaju Oljine reči: „Kad se vreme beskonačno uspori i kad više ne znam šta da preduzmem sa sobom, jedina mogućnost koja mi ostaje da ga ne osećam tako bolno je tkanje reči...”

Ostavljamo je u tom tkanju reči i slike, a pamtićemo poruku: „Zna se sve, a znanje ubija veru, jer se zna da se ne može znati više. O, grešnih li zabluda nas znalaca, a ja vam govorim da se nikad nije znalo manje, dolazi vreme kad se mora saznati ono što se ne može izreći...”

Ljiljana BULATOVIĆ