Naših 40 godina

Tamo gde drugi nisu

Kako je nastala „Ilustrovana Politika”, šta se događalo na početku njenog izlaženja, o čemu su sve pisali reporteri, a zabeležili smo i sećanja na ono što nije dosad objavljeno

Na spisku autora koji su makar samo jednom – a neki su i mnogo puta – pisali za naš list nalazi se oko hiljadu i po imena, ne računajući stalno zaposlene! Tu je i veliki broj naših slavnih pisaca, poznatih kritičara, cenjenih lekara i inženjera, poznatih i nepoznatih ratnika, učitelja, profesora raznih škola u univerziteta, advokata, sudija, lekara, naučnika svakojakih struka, nekoliko akademika. Ni naš nobelovac Ivo Andrić se nije ustručavao da za „Ilustrovanu Politiku” napiše kada se najviše uplašio.

„Ilustrovana Politika” se prvi put pojavila na kioscima u poznu jesen 1958, jednog hladnog i vlažnog utorka. Njen prvi susret sa čitaocima. Uzbuđena, okupljena u svojim tesnim prostorijama, mala redakcija je nestrpljivo čekala izveštaj prodajne službe. Da li će tek rođena novinska beba preživeti? Da li će se trud uložen da se stvori nešto novo, list kakav dotle kod nas nije postojao, biti nagrađen interesovanjem publike ili je sve bilo uzaludno?

Novinari „po zadatku”

Sećajući se tih trenutaka tadašnji reporter „Ilustrovane” a kasnije dugogodišnji glavni urednik Miodrag Miša Popović je zabeležio:

„’Ilustrovana’ je bila tehnički prilično neugledna, ali je krenula. „Politika” nas je gurnula u vodu da zaplivamo. Doduše, bila je uvek uz nas da nam pruži ruku. U srećnijim kulturama koje ratovi nisu potresali i presecali tako često kako se to zbivalo s nama, u stvaralaštvu svake vrste, pa i u novinarstvu, postoji spona između juče, danas i sutra. Juče – to je iskustvo. U našem novinarstvu, što se tiče ilustrovanog lista kakav je pokrenut, gotovo nije bilo nikakvog juče, gotovo nikakvog iskustva. Trebalo je napraviti nov list po ideji, sadržini i senzibilitetu. Ali bili smo orni za takav posao.”

Prava priča o „Ilustrovanoj” počinje još 1955, kada su mnoge stvari u našoj zemlji počele da se menjaju, agitpropovska strogost slabila, svetlije boje počele da zamenjuju sivilo prvih desetak posleratnih godina. Tadašnji direktor Mita Miljković i glavni urednik Danilo Purić predložili su političkom vrhu Srbije ambiciozan projekat razvoja kuće na čijem su bili čelu. Deo tog plana bilo je i pokretanje nedeljnog ilustrovanog lista sa ambicijama da to bude naš „Pari mač”. Projekat je bio prihvaćen gotovo sa oduševljenjem.

Ambicije su bile velike, ali kako to izvesti sa skromnim grafičkim mogućnostima kakva je tada „Politika” imala, i ni sa kakvim iskustvom potrebnim za takav poduhvat?

Za šefa lista u osnivanju bio je postavljen Nikola Lekić, dopisnik „Politike” iz Rima, koji je imao sklonosti za svakojaka izmišljanja, dovoljno hrabrosti da se uhvati u koštac sa nečim dotle nepoznatim, i koji je u Italiji imao priliku da upozna evropske ilustrovane listove. Poručeno mu je da pored redovnog posla sakuplja inostrana iskustva, neophodna za pokretanje sličnog izdanja i kod nas.

Savestan, odgovoran i maksimalno agilan, Lekić se bacio na proučavanje italijanske i evropske nedeljne i ilustrovane štampe. Mita Miljković se seća kako je jednom prilikom, dolazeći skuterom iz Rima u Beograd, Nikola Lekić nosio kaiševima vezane strane časopise koji su mogli da posluže kao uzor za stvaranje našeg novog ilustrovanog lista. Carinike je zbunila ta neobična „roba” i oduzeli su mu je, i uvezeni časopisi su tek posle dosta intervencija vraćeni „Politici”.

Redakcija budućeg lista sastavljena je po odluci direktora. Neki novinari su sa voljom prihvatili taj posao, neki ne, ali odluka se morala poštovati. Stanislav Pavićević se seća da se to događalo bar godinu dana pre pokretanja „Ilustrovane”.

„Iz Politike sam prešla u ’Ilustrovanu Politiku’ na izričiti zahtev tadašnjeg direktora Danila Purića”, seća se Ivanka Bešević. „Tek sam se vratila sa uspešnog obilaska skandinavskih zemalja odakle sam ’Politici’ poslala mnogo reportaža posle intervjua sa norveškim premijerom Gerhardsenom, pred njegov dolazak u Jugoslaviju. Kad mi je Purić saopštio da idem na novu dužnost, pokušala sam da se izvučem: „Znači li to – ’Ilustrovana’ ili napolje?” „Sama si rekla”, uhvatio me je direktor za reč. Tako sam se pridružila toj novoj redakciji. Kada me je Purić, posle dve godine, upitao da li bih se vratila u „Politiku”, odgovorila sam: „E, sad ja neću!” A u međuvremenu spoznala sam sve prednosti novog rada i sredine”.

Jogurt ne donosi sreću

Ružica Maksimović, danas u penziji ali nekada naša prva žena sportski novinar a kasnije istaknuti saradnik i urednik „Ilustrovane Politike”, naredbu o prelasku u taj list doživela je teško. Ona se seća:

„Jednog dana, bez objašnjenja, premestili su me sa sportske rubrike „Politike” govoreći da se sprema veliko iznenađenje – pokreće se novi ilustrovani list koji će biti „senzacionalan”, baš tako se pričalo. Stvarala se ekipa koju je predvodio sjajni novinar Nikola Lekić.

Ja sam bila očajna, tugovala sam, pokušavala da izmolim direktora Mitu Miljkovića da me vrati na sportsku rubriku, ali sve je bilo uzalud... Pa sam se pridružila tom malom timu.

U našem malom štabu, na drugom spratu stare zgrade „Politike” u Makedonskoj 31, sve se odigravalo u tajnosti. Niko nije znao šta će da se radi i kako, i šta glavni urednik Nikola Lekić namerava. On nas je stalno zivkao na razgovore u svoju sobu, što je za mene bilo gore od najcrnje more. Osećala sam da je on nezadovoljan ekipom koja je bila sastavljena – nikad ga kasnije nisam pitala zašto je u nas sumnjao ili se to meni tako činilo – niko nije znao kad će list da krene, a u čuvenom klubu „Politike” u Cetinjskoj ulici na prvom spratu, gde se danas nalazi „Ilustrovana”, svi su nam se podsmevali pitajući „kad će beba da se rodi”.

U međuvremenu mi novinari iz budućeg lista prelistavali smo pomno jednu ogromnu knjižurinu, ukoričeni komplet italijanskog lista „Đente” koji je Lekić doneo iz Italije. To nam je bio jedini udžbenik iz kojeg smo učili kako bi naš list, otprilike, trebalo da izgleda!”

Stanislav Pavićević kaže da se sve događalo veoma sporo, stvar se otezala, u vrhu kuće „Politika” izgleda da nikako nisu mogli da se dogovore kako će izgledati i kada će krenuti novi list. Novinari su, ipak, radili punom parom. Sastavljali su se probni brojevi, tehnički urednik je crtao „špiglove”, dizajnirali glave lista. Bilo je mnogo dilema kako treba da izgleda naslovna strana novog ilustrovanog lista, kakva fotografija treba da bude na prvoj strani prvog broja. Glavni urednik Nikola Lekić bi tada poređao po podu te moguće, eventualne naslovne strane a on i saradnici bi se peli na stolice da kao sa visine i iz daljine ocene kako će one na čitaoce da deluju.

Dilema je bila i koje ime će nositi novi list, ali jednog dana Nikola Lekić je veselo ušao u redakciju i javio – zvaće se „Ilustrovana Politika”!

Onda se, uz porođajne muke kakve današnji pokretači listovi ne mogu ni zamisliti, pojavila „Ilustrovana Politika”, crno-bela, nepovezana, za mnoge razočaravajuća.

„,Ilustrovana Politika’ je izgledala neugledno, sa lošom štampom i još gorom hartijom”, seća se Ivanka Bešević. „Nama, koji smo je pravili, bila je lepa jer sopstveno dete nikad nije ružno. Uostalom, bilo je to pionirsko vreme stvaranja naše moderne ilustrovane štampe i skromnost opreme trebalo je nadoknaditi vrednošću sadržine.”

Na trećoj strani, na kojoj se nalazio sadržaj novog lista, objavljen je tekst koji je nosio naslov „Čitaocima”. On glasi:

„Pošto ste prelistali ,Ilustrovanu Politiku’ i zadržali se na najinteresantnijim stranama, vratili ste se na početak i tako vam je došao pred oči i ovaj tekst koji sad čitate. Nadamo se da ste uglavnom zadovoljni izgledom i sadržinom našeg lista. Očekujemo da ćete nam pisati o vašim zamerkama i kritikama i mi ćemo ih, koliko je u našoj moći, rado usvojiti jer nam je najveća želja da udovoljimo zahtevima čitalaca. Naš list se dugo porađao, vi se verovatno sećate jedne slike u ,Politici’ na kojoj je bila prikazana naša redakcija kako uz čašu jogurta slavi početak rada. Taj jogurt nam nije doneo sreću i još jednom se pokazalo da u našoj zemlji sve poslove treba počinjati i završavati nekim drugim pićem manje bezazlenim. Posle ste verovatno primetili da smo se neko vreme oglašavali pod imenom „Magazin”. Odmah su neki počeli da nas zovu „magacin” i „magacioneri” a telefonski pozivi našoj redakciji upućivani su u podrum, u magacin. Da ne bi bilo zbrke, vratili smo se, dakle, na „Ilustrovanu Polit iku” koja će vas ubuduće svakog utorka čekati kod vašeg prodavca novina. Uredništvo.”

„Mene je mnogo nerviralo što je ta poruka čitaocima bila potpisana sa ’Uredništvo’ kada je to napisao Nikola Lekić”, kaže danas Ružica Maksimović. „To je za mene bio još jedan dokaz koliko u kući ’Politika’ u nas koji smo u Ilustrovanoj niko ne veruje. Nigde u listu nije bilo nijednog našeg imena, ali je na trećoj strani pisalo: Redakcijski kolegijum – pa sve slavna imena urednika koja treba da privuku čitaoce.”

Ipak, sve to nije smetalo Ružici Maksimović da kao i svi drugi reporteri našeg lista dugi niz godina piše iz nedelje u nedelju – o sportu, što je najviše volela, predstavljajući nam razne naše sportske velikane, izveštavajući sa nekog takmičenja ili događaja, ali i o porodici, deci, trgovini i o svemu drugom što je redakciji bilo potrebno, bila savesni i pedantni urednik ženske rubrike, a tokom većeg broja godina bila i vrlo ugledni i priznati televizijski kritičar „Ilustrovane”.

Ivanka Bešević za prve brojeve kaže:

„Ma kako neugledna bila, bez boja i na bednoj hartiji, ’Ilustrovana Politika’ je imala izvrstan prelom, majstorsku fotografiju, aktuelne, zanimljive i dobro pisane tekstove. Stari njeni brojevi dokazuju da ne preterujem. Mnogi uvaženi i afirmisani novinari pomogli su da novorođenče stane na svoje noge. Bilo je to vreme oslobađanja od posleratnih klišea i kopiranja istočnoevropskih uzora u štampi... A ni danas se ne gubi aktuelnost komentara Miroslava Radojčića „Psihijatrijski slučaj”, u kome se poredi ponašanje supersila sa obolelim od manijakalne paranoje. Prilog otkrivanju kulturnog nasleđa dao je Gojko Banović reportažom iz Stobija a Aleksandar Mišić je upoznao čitatelje sa prvim rezultatima zamene obolelih delova ljudskog organizma. O najnovijim modnim kretanjima izveštavala je Nada Doroški. List je očigledno nastojao da bude zanimljiv, čuvajući nivo.”

U „Ilustrovanoj” su tih prvih godina radili, odnosno pisali razni novinari zaposleni u dnevnoj „Politici”: Bora Nedeljković, Miša Gojković, Moma Stefanović, Miša Habul i drugi, ali dugo za to nisu dobijali honorar. Tekst koji sledi je, dakle, priča o ’Ilustrovanoj Politici’, o jednom vremenu, o nama, novinarima koji smo pravili ovaj magazin, nekim našim zvezdanim trenucima, ali i o nevoljama, propalim naporima pa i neuspesima. Važila su takva pravila. Ali, oni su pisali i dalje.

Uz striptiz – svetski

Smilja Petaković se seća početaka i života u redakciji:

„Naš karikaturista Klas je jednog dana postavio natpis iznad vrata Lekićeve sobe – „Nikola Grozni”, zaslužen time što je u redakciji ostajao od jutra do sutra, i sve dok se broj ne završi, zahtevao je isto od svih saradnika. Na dan zaključenja broja izlazna vrata su obično bila zaključana!... U redakciji je vladalo, i pored povremene nervoze, obično dobro raspoloženje, naročito kad bi Nikola Lekić poslao nekog po meze u klub „Politike” koji je držao čuveni ugostitelj Sava. Donosio bi se pun veliki poslužavnik i stavljao na sto glavnog urednika. Bilo je tu dobrog sira i još koječega, ali su mi u sećanju najviše ostale divne crvene paprike koje je Nikola hvatao za peteljke levom rukom – desnom je svojim uredničkim makazama odsecao kolutove koji bi padali u tanjir. Moralo je da paprika i ostalo bude za sve.” Iz tog vremena je i tekst koji je napisao Nikola Lekić, a objavljujemo ga bez znanja i saglasnosti autora. Našli smo ga među starim redakcijskim papirima, a napisan je 1960, druge godine izlaženja lista.

„... Zaključili smo da smo u redakciji zaostali, a ne svetski ljudi, da ne idemo sa vremenom i razmišljali smo kako da podignemo svoj nivo. Bilo je raznih predloga: da savlađujemo strane jezike, da više čitamo, da više stvari produbljujemo i obuhvatamo. Neko je rekao kako bi najbolje bilo ako bi svi bili smenjeni i zamenjeni nekom grupom ljudi koji su već „na nivou” itd.

Svi ovi predlozi izgledali su nepogodni a naročito poslednji. Neko se onda setio kako da se podignemo na svetski nivo, za male pare i po kratkom postupku: predloženo je da svi kolektivno, odnosno muški deo redakcije koji je i bio u većinu odemo na jednu predstavu striptiza koji se upravo u Beogradu počeo da izvodi.

Ovaj predlog smo prihvatili kao najbolji i najkorisniji. Za jedno veče pročistićemo svoje balkanske čađave duše i osetićemo se kao svetski ljudi, što će se onda nesumnjivo pozitivno odraziti i na naš rad u listu: pisaćemo i uređivati na „svetski” način, a sve, naravno, na dobrobit naših čitalaca.

Što rekosmo to i učinismo. Kolektivno sačekasmo u redakciji deset časova uveče, hrabreći one porodične ljude koji u to vreme već gase lampu. U deset uđosmo u bar „Kristal” (nalazio se na Trgu Republike u podrumu zgrade „Jugoeksporta”) govoreći glasno da ne primete naš stid i zbunjenost nesvetskih ljudi, jer niko od nas dotad ovde nije zašao. Neko je imao pojma kako se zovu ona pića koja se piju u ovakvim barovima i poručismo ih. Dok se odvijao program: pevale su, igrale i akrobatisale neke devojke – osim nekolicine koji su navikli da drežde po kafanama ostali su zevali.

Nama je bio potreban šok: striptiz, da nas oslobodi zaostalosti. Očekivali smo naročito kako će taj šok delovati na drugove koji su bili došli u naš list iz „Politikinog Zabavnika” i koji su bili izvežbani za novinarstvo u kome decu donose na svet rode. Pomalo smo se i bojali da lečenje od zaostalosti za ovakve drugove ne bude prejako, ali morali smo da rizikujemo jer je naš list već osećao potrebu da se meša u svašta i da priča o svemu.

Nešto posle pola noći, kad je već uveliko striptiz trebalo da počne, jedna igračica sa stranim imenom, a očigledno po smislu za ritmiku iz naših krajeva, praćakala se pred publikom toliko dugo da je već pokazivala znake posustalosti. U to smo i mi posumnjali da nešto nije u redu i zapitali smo jednu barsku damu šta je sa striptizom. Rekla nam je da se striptizerka prehladila i da nije došla i počela je da nam se žali kako su im plate male. Proverili smo vest kod kelnera i on je potvrdio: neće biti striptiza. Istovremeno je namignuo, ali nismo znali šta to znači, da li se striptizerka stvarno prehladila ili je možda njena tačka zabranjena. U to vreme bilo je svakojakih zabrana. Ubrzo je uzeta druga taktika: pušteno je toliko striptiza da se svakom smučilo.

Naš pokušaj da se preko noći uzdignemo na svetski nivo nije, sticajem okolnosti, uspeo i mi smo posle toga stvar zabatalili i nastavili po starom, pišući rubrike i uređujući list kao i dotad. Sreća je da naši čitaoci nisu mnogo primećivali da nismo tako dobar list koliko smo „bili svesni” da možemo biti”.

Reporteri svuda prisutni

Od svog samog početka „Ilustrovana” je bila list reportera.

Biti reporter znači jednog dana pripremati priču o muzikalnim Mrčajevcima a sutra hitno putovati za Rijeku da se sazna šta se događa u brodogradilištu, posle doletanja iz Kaira ili Pariza uputiti se u neko selo na Kosovu ili u Crnoj Gori, razgovarati sa akademicima a potom sa nekom samohranom majkom, hitati u rudnik u kome se dogodila nesreća da bi se zatim prisustvovalo bučnoj svadbi sa nekoliko stotina zvanica, pre podne posetiti nekog ubicu u zatvoru a uveče otići na baletsku premijeru. To je značilo beskrajnu raznovrsnost u temama, ulaženje u najrazličitije oblasti i običnog i neobičnog života, provoditi sate, dane i nedelje na točkovima ili u vazduhu i živeti za svoj neverovatno dinamičan, veoma naporan ali izuzetno zanimljiv i lep posao.

Rezultati te jurnjave radoznalca-reportera su tekstovi koji u listu bivaju objavljeni na jednoj, dve ili više strana. Ako je reportaža dobra – dopašće se čitaocima, i pamtiće je neko vreme. Publika ne zna da svaki objavljeni test ima svoju priču kako je do njega došlo. Događa se da je ona zanimljivija od onog što je odštampano.

Sa reportažom kao svojim najubojitijim oružjem „Ilustrovana” je krenula u bitku za dokazivanje svojih vrednosti. Tako je 1960, u godini kada je došlo do pobune u Kongu, kada se u Turskoj sudilo predsedniku Menderesu a u Moskvi pilotu Pauersu, Miša Popović pisao o najbržem Jugoslovenu na četiri točka Milivoju Božiću, Ivanka Bešević o kafanama kao mehanama, Milan Mihajlović, dopisnik iz Kruševca, o babi Stanuši sa ogranaka Jastrepca koja je navodno imala 110 godina, <ĐŽ>ika Todorović o krađi ikona, Aca Radaković o kolonistima u Vojvodini, <ĐŽ>ika Lazić o tome kako stiže jesen, Dušan Savković istraživao je da li se zaista u Beogradu obavljaju hirurški zahvati kojima može da se vrati nevinost. Ta serija je privukla veliku pažnju naše javnosti, a nosila je naslov „Ponižavajuća operacija”. Za ono vreme velika avantura je bila plovidba brodom od Pirana do Beograda – reporter je bio Aca Radaković.

Posle je Ivanka Bešević pisala o čergarima, devojčici koju je spasao njen pas, Milorad Marković o lovu na veštice u selu Mala Bosna kod Subotice, a Aca Radaković je započeo seriju koja je sa prekidima trajala gotovo do današnjih dana, i koju su kasnije vodili i drugi reporteri – imala je zajednički naslov „Bio sam”... Aca je bio frizer za dame, dadilja, carinik, statista, negovateljica u dečjem vrtiću. Bora Radonjić, koji je u „Ilustrovanu” došao 1962. i u njoj ostavio neizbrisiv pečat, pisao je o slatkom životu uz čvarke i kolače u jednom banatskom selu. „Ilustrovana” je i u svojim prvim godinama bila zanimljiva, puna raznovrsnih napisa, i postepeno osvajala publiku.

Redakcija „Ilustrovane”, kojoj sam se pridružio početkom 1962, bila je već tada sastavljena od vrsnih reportera. Aca Radaković, za koga se govorilo da je usamljeni vuk, bio je sjajan drugar i novinar, a njegove priče o običnim ljudima pisane su majstorski, sažeto, čehovljevski, sa dubokim smislom za razumevanje i radosti i nesreća drugih. Specijalista za ljudske priče pisao je i o svemu drugom, kao uostalom i svi, od feljtona o Vuku Karadžiću i igumaniji koja je za vreme rata bila partizanski saradnik do savremenih društvenih tema ili neprilika sa grejanjem i nabavljanjem deterdženata.

Ako se za Acu Radakovića moglo reći da je u to vreme u „Ilustrovanoj” bio reporter broj jedan, broj dva je teško mogao da se odredi. Konkurencija je bila velika. Ivanka Bešević, već dokazani novinar „Politike”, u „Ilustrovanoj” je pisala kako o kulturi, muzičarima i slikarima, tako i o svemu drugom, putovala na Pešter ili na Kosovo ili u Finsku ili u Južnu Afriku – svejedno, sve je to bio isti posao! – i donosila sjajne reportaže. Miodrag Miša Popović, potonji dugogodišnji glavni urednik „Ilustrovane”, jedan od retkih koji je u to vreme nosio šešir i uvek zaista gospodski delovao, gacao je po blatu poplavljenih sela, smišljao i organizovao takmičenje kranista – da ajfelovim kulama od svojih građevinskih mašina podignu i što preciznije prenesu a ne prevrnu običnu pivsku flašu! – često vodio razgovore sa akademicima i piscima, ali i organizovao – a za razne zanimljive ljude koji nisu vični peru i pisao rubriku „Moj nezaboravni doživljaj”. Neke od tih ispovesti su zaista nezaboravne i suva je št eta što se ponovo ne objave. Reporter „Ilustrovane” je bio i <ĐŽ>ika Lazić, već tada zapaženi mladi književnik, ali i novinar. Intervjuisao je Ivu Andrića kada je postao nobelovac, donosio tekstove o mnogim piscima i umetnicima, ali i putovao od svoje Lugavčine kod Smedereva do krajnjih granica zemlje, na sve strane, negovao poseban gotovo literarni stil u svojim napisima – i kad je pisao o fabrikama i kad je obaveštavao o pečenju rakije pod Kosmajem ili u Pomoravlju. Tu su tada radili i Džavid Husić, novinar koji je za razliku od nas ostalih već video sveta, živeo čak u Americi, poznavao sve koje je trebalo poznavati, koji su u našem gradu tada nešto značili i bili zanimljivi, Ružica Maksimović, zaljubljena u sport ali vredna kao krtica i kad treba pisati o domaćinstvima, školovanju dece ili bilo čemu drugom, Smilja Petaković, kreator godinama privlačnih „Beogradskih izloga” i „<ĐŽ>enskih razgovora”, rubrika koje su uvek bile dobro napisane i zanimljive i uvek imale izuzetno duhovit naslov. Zaslu ga i njena i urednička.

Bio je tu i Boro Radonjić. U jednom svom tekstu ga je Miša Popović opisao ovako: „... Neobičan novinar i čovek. Ogromnog rasta, visok gotovo dva metra, još mlad a gotovo potpuno bez kose, sa naočarima najveće dioptrije. Neobičan u mnogo čemu pa i u radu. Činilo se da kad on krene, kako se to u novinarstvu kaže, na rubriku, kao da ne ide sam, kao da je s njim pošlo čitavo jato malih novinarčića koje je on nosio u sebi kao što nosač aviona nosi lovce. Razleteo bi se na stotinu strana i donosio u redakciju takav materijal da je ponekad bilo teško poverovati da je jedan čovek sve to znao, proverio, doživeo i opisao...” U to vreme Boro Radonjić je tek bio na početku svog reporterskog puta.

Posle muka ode u – koš

U takvoj redakciji zaista nije ni bilo važno ko je bio reporter broj jedan, dva i dalje – niko tada na to nije mislio. Odnosi su bili veoma drugarski, postojao je veliki osećaj za zajedništvo. Lični život i posao isprepletani, neraskidivo vezani. Redakcija je bila druga kuća, ili isto što i kuća, i mislim da se u „Ilustrovanoj” to zadržalo do danas.

Siguran sam da je i glavni urednik Nikola Lekić u suštini uvek bio i ostao reporter. U ovom slučaju: reporter na zadatku da pravi dobre i tiražne novine.

Potpuno predan poslu, Nikola je to isto zahtevao od svih saradnika, od crtača do svog zamenika. Bez dlake na jeziku, uporan da istera ono što je naumio, beskompromisan, ponekad nalik na goniča robova – bio je samo jedan od nas ostalih, isti kao i mi – radoznao, poletan, neumoran, pravi reporter. I pored sve svoje spoljašnje uredničke strogosti – sa mnogo razumevanja za svačije i lične i profesionalne tegobe.

Dosta složno i uspešno je delovala ta mala redakcija – uz Stanislava Pavićevića, urednika za strane materijale, <ĐŽ>iku Milutinovića, urednika fotografije, i Duška Rmandića, tehničkog urednika, kolege nešto starije po godinama ali ne i po duhu. Naravno, još od njenog prvog dana, u „Ilustrovanoj” je radio i Klas. Tada bez strašnih brkova ali već sa lulom, isto kao i danas umeo je da nacrta sve. Daca Prodanović je bila sekretar redakcije.

U „Ilustrovanoj” je svako prolazio kroz novinarsku školu.

Ja sam za sebe mislio da sam prekaljeni reporter jer sam pre dolaska u ovaj list gotovo sedam godina radio u „Dugi”, stekao tamo i nekakvo iskustvo i ugled. Ipak, i Nikola Lekić i Miša Popović kao njegov zamenik izbacivali su iz mojih tekstova ono što sam smatrao za dosetku, dobar štos ili lirski opis. „Čuvaj džebanu za kad zatreba!”, govorio je Nikola precrtavajući moje tri tačkice na kraju rečenice, a za koje sam smatrao da im je tu pravo mesto. U „Ilustrovanoj” se pisalo jednostavno, bez patetike, bez upotrebe velikih reči ili nepotrebne interpunkcije. Tako prava stvar, ako u tekstu postoji, dolazi na pravo mesto.

Ubrzo po mom dolasku u „Ilustrovanu” dobio sam zadatak da odem na Majevicu i u nekom planinskom selu pronađem devojčicu kojoj je usred snežne mećave umrla majka, a ona uspela da i pored hladnoće i gladi spase svoju braću i sestre. Zvala se Ifeta Bašić. Svu noć sam putovao nekakvim kamionom do mesta Lopare, sutradan u opštini dobio džip da me bar donekle odveze u planinu, potom pešačio kilometrima po bespuću, gazio vodu do pasa, najzad stigao do usamljene Ifetine kuće. Našao sam Ifetu i njenu porodicu, fotografisao ih, porazgovarao, sve saznao o dramatičnom događaju. Posle istim putem natrag. U redakciju sam se vratio prozebao i mokar, ali urednik je ocenio da mi je tekst veoma dobar, a urednik fotografije <ĐŽ>ika Milutinović jedan od mojih snimaka je odredio za naslovnu stranu sledećeg broja. Kakav uspeh već na startu!

Mirko BOJIĆ