Beograđanin u bespuću Suve planine

Doktor na magarcu

Ordinira po selima i zaseocima, druži se s vukovima, starcima, čamotinjom, pruža pomoć, upućuje toplu reč kad je i njemu teško i steže zube. I smatra doktor Miodrag Miljković, inače rođeni Beograđanin, da je to dug njegovim korenima

Planina je puna vukova. Namnožili se. Viđaju se čak i leti, samotnjaci, kako zamiču u čestar ili promiču potokom. Zimi su u čoporima.

Viđaju ljudi i mala stada divljih konja: ni za njih se ne zna otkuda su došli na Suvu planinu. Veruje se da su oduvek tu.

Naiđe i jazavac, posebno s jeseni.

Svega ima, samo je ljudi malo. Sve manje. Mladi odlaze, stari umiru. Odavno se dečji smeh nije oglasio planinom. Svuda pustoš, u srca se uvukla nekakva seta.

"Kako ti kažeš, tako će biti"

Uz vrletnu padinu, stazom što liči na korito usahlog potoka, dolazila je starica. Hodala je sporo i povremeno zastajkivala. Na poslednjem odmorištu svog čudnog hodočašća, stotinak metara ispod kuće Save Pešića, iznenada je poskočila, pa hitro, kao da se izmetnula u kozicu, nastavila uspon.

- Miško, je, Miško, jedva te prepoznadoh - razgalamila se prilazeći. - Dobro da si naišao, treba da me pregledaš.

I namah se kuhinja u Savinoj trošnoj kućici pretvorila u ambulantu. A prva za pregled - upravo baba Jelisavka Stanojević, rođena pre sedamdeset godina tu, u selu Berduju, na padinama Suve planine, u bespuću što se prostire između Ljuberađe i Crvene Jabuke.

- Jesu li ti, baba, prepisivali lekove za pritisak? - pita je dr Miodrag Miljković posle pregleda.

- Nisu - odgovara i kao da se snebiva. - Jedni rekoše ovako, drugi onako, a ja već četiri meseca čekam da se usaglase. Sad, da čujem šta si ti smislio? Kako ti kažeš, tako će biti.

U napetoj tišini doktor je prebirao po tajanstvenom sadržaju svoje torbe. Konačno, izvadio je iz nje kutijicu. I taman kada je krenuo da nešto izusti, baba Jelisavka ga prekide:

- Zapisuj, Miško. Dok stignem do dole, do kuće, sve ću zaboraviti. A do sutra neću upamtiti ni da si bio i pregledao me.

Zatim je i Sava raskopčao košulju i seo na krevet. Videlo se odmah da zazire od aparata za merenje krvnog pritiska. Ni stetoskop mu baš nije prirastao za srce.

- Ništa nemam, ništa ne posedujem - uzdahnuo je dok ga je doktor osluškivao. - Ako je pravde, neće biti ni bolesti.

Bio je to početak radnog dana dr Miodraga Miljkovića, lekara opšte prakse, jednog od šestoro terenaca Doma zdravlja "Dr Jovan Ristić" iz Babušnice.

-Pa i nije početak, al’ tako se kaže - objašnjava doktor. - Do podne sam radio u ambulanti, dole u Ljuberađi, a od podne se verem po planini, obilazim sela i zaseoke, dolazim pacijentima na noge. Ja sam, tako reći, njihov kućni lekar.

Posle je objasnio otkuda ovakva neuobičajena revnost. Veli, lakše je njemu samom da se pentra, nego svima njima da silaze. On i službenim kolima, starom "peglicom", može donekle, ne mora sve nogama. A sve postaje mnogo jasnije kada se sazna da mu je najmlađi pacijent - pedesettrogodišnja Božana Đorić.

- Najstariji je čiča Radovan Marković - kaže revnosni doktor. - Rođen je 1908. godine. Al’ njega nikako ne stižem da uhvatim i pregledam, uvek je negde u planini, za ovcama. Sve mislim da njemu moja pomoć i nije potrebna!? Poručio mi jednom: "Ako mi budeš potreban, sam ću te naći".

Iako bi neko, zbog jogunastog čiče, mogao pomisliti da narod ovde puca od zdravlja, nije tako. Dr Miodrag, pored toga što leči, vodi i statistiku svega i svačega, pa i boleština. Otkrio je, tako, da se u poslednje vreme povećao broj bolesnika sa karcinomom, posebno debelog creva...

- Pretpostavljamo da je to posledica načina ishrane, ali ne zanemarujemo ni mogućnost ozračenja, zbog blizine bugarske nuklearke u Kozloduju - objašnjava doktor. - Samo, mene kao čoveka više brinu druge bolesti: pojava tuberkuloze, kožnih promena, parazitarnih oboljenja... A sve su to socijalne bolesti.

Onda je Sava Pešić pred Miška izneo poveću krišku ovčijeg sira i nezgrapno odsečenu krišku hleba. Da se okrepi pred put.

Kilometri "u nogama"

Dole, u Ljuberađi ili Babušnici, Miodraga oslovljavaju sa "gos’in doktore". Čim krene u besputnu planinčinu, za pacijente i ostale on je, jednostavno - Miško. To otuda što je rođen 1962. i nekima, po godinama, može da bude sin, a većini unuk ili praunuk.

- A rođen sam u Beogradu, u porodilištu u Ulici narodnog fronta - kaže s ponosom dr Miljković. - Fakultet sam završio u Nišu. Što će reći, znam kako je na drugim mestima i gde bih sve mogao da radim. Ali, došao sam ovamo pre četiri godine, upoznao ove ljude i ovaj način rada. Jeste naporno, ali ima i draži. Uostalom, ja vučem poreklo iz ovih krajeva, pa je to, na izvestan način, i moj dug.

Priča, ne žaleći se, da mu je plata sa poslednjim povećanjem oko hiljadu devetsto dinara. Dodataka nema. Nema ni stan: sobu u Babušnici, sa upotrebom kupatila, plaća pedeset maraka (u markama), još i struju, telefon i ostalo. Na to ode polovina plate.

- Mi na terenu ne pravdamo lekove, jer ih starci dobijaju besplatno - kaže Miodrag. - Ali, moramo da ih imamo. Događa se da sam kupujem lekove kojih nema u državnim apotekama. Šta ću...

Kaže da redovno igra Sportsku prognozu s nadom da će mu se kad-tad posrećiti. Onda danima gustira tiket i mašta o tome šta će sve kupiti kad ga strefi sreća: stan, kola, terensko vozilo, magarca...

- Meni bolji prevoz za ovo bespuće od magarca ne treba - kaže, a ne zna se da li se šali ili misli ozbiljno. - Svuda stiže, a mogu da ga "tankiram" na svakoj livadi.

Najduže je pešačio petnaest kilometara. U jednom pravcu. Samo, to nipošto nije običnih petnaest kilometara: na planini se rastojanja i ne mere kilometrima već satima hoda.

Jednom je za šesnaest sati uspeo da pregleda samo jednog pacijenta: sam pregled je trajao dvadesetak minuta, ostalo je utrošio na pešačenje.

Radeći u ambulanti u Crvenoj Jabuci, trideset kilometara udaljenoj od Babušnice, uspeo je u jednom danu da pregleda 131 pacijenta.

Hodao je prošle zime dvanaest kilometara kroz sneg do pojasa uz planinu, od Zvonca do Vučidela. I natrag, iste večeri. I to je nekakav rekord.

- Dok sam radio u ambulanti u Stolu, pričalo se za mene da sam jedini lekar koji čeka pacijente da se probude - priča dr Miodrag Miljković. - Stol je na petnaest kilometara od Babušnice, a jedini autobus onamo kreće u pet i deset ujutru. Stiže oko pola šest, a ambulanta se otvara tek kad stigne pomoćni radnik, ključevi su kod njega. To je tek posle šest. I ja, šta ću, stojim ispred i čekam, bez obzira na vreme. Samo, sada je neuporedivo lakše: imamo tu "peglicu"...

Priča kako je imao bezbroj sitnijih hirurških intervencija, ali i nekoliko krupnih. Jednom je nekom starcu spasao skoro otkinutu ruku, drugi put bakici prišivao kožu na glavi koju joj je povredila vršalica...

- Ja sam se, da budem pošten, najviše pribojavao porađanja - kaže Miodrag ozbiljno. - I tek kada sam upoznao teren i shvatio da, nažalost, nema ko da se porađa, meni je laknulo. Mada, mislim da bih se i tu snašao. Mora se.

Penjemo se uz planinu prema Crvenoj Jabuci, a doktor sve vreme priča o - srndaćima. Kaže da ih ove godine baš ima! I mi ih tražimo pogledom, ali osim udaljenih stada ovaca nema ničeg živog na vidiku.

Odjednom, na livadi ispod velikog zabrana crnogorice, Miodrag pokazuje pečurke svetlosmeđih glavica. To su ti srndaći. Bere ih. Ispeći ćemo ih kada se vratimo do kuće Save Pešića.

- Ja ću kod njega da noćim - veli doktor. - Ne isplati mi se da silazim s planine. A ovo taman da se počastimo za večeru.

Prati nas niz planinu i žali što nismo upoznali njegovog kolegu Dragog Lepojevića. Kaže za njega da je počeo da radi tek pre pet meseci, ali da je pravi terenski vuk. Živi u Vlasotincu, 42 kilometra udaljenom od Babušnice, a radi u Zvoncu, do kojeg treba preći još 25 kilometara. U jednom pravcu.

Srećemo usput Božanu Đorić. Jada se:

- Odem u Babušnicu, slaše me kod nervnog, pa očnog, pa ušnog, pa kod ginekologa, konačno u Pirot. Tamo ne htedoše da me prime. A meni samo nešto stegne glavu, iz organizma neki gorčiljak, al’ neće da vleče napolje, ledeni znoj, ruke zanemoćaju. Pomagaj, Miško!

Miloš LAZIĆ