Naših 40 godina (3)

Istina o Kosovu

Pisali smo o zemljotresu u Crnoj Gori, o velikim aferama koje su potresale prethodnu Jugoslaviju, vodili smo humane akcije za pomoć nevoljnicima i mnogo se angažovali da čitaocima predstavimo zbivanja u južnoj srpskoj pokrajini počev od 1984. godine

Katastrofalan zemljotres koji je pogodio Crnu Goru dogodio se u nedelju 15. aprila 1979. Za tu veliku nesreću saznao sam u avionu kojim sam se vraćao iz Afrike. U to vreme sam bio glavni urednik "Ilustrovane Politike" i bilo je sasvim prirodno da pravo sa aerodroma pohitam u redakciju. Tamo je, međutim, sve već bilo u pokretu - zamenik glavnog urednika Branko Đurica preduzeo je potrebne mere. Ekipe reportera "Ilustrovane" već su kolima hitale ka jugu, a u oblasti najveće katastrofe odmah se našao i dopisnik "Ilustrovane" iz Trebinja Draško Bubreško. Brzo su otud počele da stižu potresne priče o ljudskoj i privrednoj nesreći iz pera Bubreška, Stevana Zeca i Jove Antonijevića, a sjajne i nezaboravne fotografije načinio je Milisav Čekić Čele.

Kasnije su naši reporteri pričali kako su silne poene zaradili kod drugih novinara koje su tamo sretali - u našim dvojim kolima uvek je bilo dovoljno osvežavajućih a i malo žešćih pića, hleba, salame i konzervi, pravi spas za izgladnele i žedne žurnaliste koji se probijaju kroz bezvodnu pustoš. Zasluga i za tu vrstu ugleda koji je tada "Ilustrovana" kod kolega stekla pripadala je Čekiću. Izvanredan fotoreporter, čovek žiroke duše, u poslu beskrajno savestan i uporan, posedovao je i naročitu snalažljivost - novinari koji bi bili s njim nikad nisu ostali gladni i žedni. Čele je bio pravi fenomen.

Mladi su "bačeni u vatru"

Spremnost da se odmah krene na neki događaj i da se po svaku cenu tamo stigne u "Ilustrovanoj" je uvek bilo pitanje časti svakog reportera. Naš novinar koji se uputio na poplavljeno područje na jugu Srbije bio je u crnom očajanju što se usred noći našao na mestu odakle nikako nije mogao da stigne do naselja ugroženog nabujalom rekom. "Ja ću te povesti", rekao je vozač jednog kamiona, "ali da znaš - prevozim eksploziv!" Novinar je pristao. Bilo je to uzbudljivo putovanje sa truckanjem. Kao u filmu "Nadnica za strah". Jovi Antonijeviću se pružila prilika da otputuje u Hongkong, ali - avionom koji je prevozio stoku! Zašto da ne? Dok su preletali deltu reke Mekong, slušao je kako krave muču. Stevan Zec, da bi stigao u Teheran - Iran je tada bio u ratu sa Irakom - putovao je preko Moskve, Bakua, onda nekom lađicom preko Kaspijskog jezera, dugo, mukotrpno, rizično. Ali, važno je stići. Sve te prave avanture i snalaženja, a svaki reporter ih ima mnogo, ostaju nepoznate. Važan je samo tekst.

Nekako u to vreme grupa mladih novinara je bila primljena u "Ilustrovanu". Momci nisu imali iskustvo, ali su, baš kao i starije kolege, mnogo voleli posao kojim su se bavili. U šali smo ih zvali mladim lavovima.

Naše junoše su odmah bile bačene u vatru, putovale, istraživale, zanat učile od starijih.

Po mnogo čemu različiti, svi u redakciji imaju istu želju - da zajednički naprave što bolje novine. Pa, i bile su dobre.

Da tako bude, doprinosio je Peca Aleksijević svojim feljtonom o Vjekoslavu Radoviću na koga su u Americi pucale ustaše, Ljiljana Binićanin serijom "Priče iz ženskog zatvora". Boca Marjanović je izveštavao o novim zdanjima na Jadranu a pod naslovom "Gde god nađeš dobro mesto, ti vilu posadi", Ognjen Janevski je imao priču o beogradskom detetu iz epruvete, Smilja Petaković je informisala čitaoce o muškoj piluli. Jova Antonijević je našao čoveka koji se zove Vaskrsije a posao mu je da obilazi ljude koji su na bolovanju da bi utvrdio da li su zaista bolesni ili beže sa posla. Kad vide Vaskrsija, lažni bolesnici smesta vaskrsnu i hitaju u fabriku. Naši reporteri prisustvovali su operaciji presađivanja bubrega. Zefirino Grasi je zapeo da otkrije tajne Rimskog bunara.

Kretalo se na čudna putovanja. Boca Marjanović i Zoran Sekulović plovili su Volgom, Jova Antonijević je "lendroverom" otputovao za Bagdad, Branko Đurica je sa dvojicom neveštih i zbunjenih avanturista krenuo čamcem koji se zvao "Šajka" na rečno-morsku plovidbu oko Balkana! Taj poduhvat završio se mnogo pre vremena havarijom "Šajke", ali Đurica je, ipak, doneo nekoliko odličnih reportaža.

Ognjena Janevskog i fotoreportera Čekića poslali smo u Avganistan u koji su ušli Sovjeti, gde se pravo ratovanje zahuktavalo. U dolinama su bili Rusi, u planinama mudžahedini, naši novinari našli su se negde između njih.

Pritisci i autocenzura

Teme kojima se bavila "Ilustrovana" tada su bile prilično bezopasne i nikako se ne može reći da je naš list bio podvrgavan nekoj preoštroj kritici partijskih komiteta. Ali, imali smo i mi neke "slučajeve".

Jedan je nastao i kad nam je mladi saradnik "Politike" Dragan Antić ponudio napis o nestašici mesa koja je tada vladala u Beogradu. Tržišna inspekcija, uz koju je išao i Antić kao novinar, u jednoj kasapnici je našla meso skriveno ispod tezge. Mesari su se pravdali da je to ostavljeno za Gradski komitet, odnosno - za menzu Gradskog komiteta. Antić je to napisao. Onda je zazvonio moj telefon - Gradski komitet se mnogo naljutio što smo to štampali. Od toga je ispala velika afera koja je trajala mesecima. Zahtevane su izjave, objašnjenja, sastavljane su komisije da ispitaju "slučaj". Objavili smo istinu, ali tražilo se da priznamo da nismo bili dovoljno budni i da smo pogrešili. Najzad se našao nekakav kompromis i prošao sam sa najnižom partijskom kaznom.

Delovala je i takozvana autocenzura. Jednom, pred neki državni praznik, hteli smo da na naslovnoj strani objavimo Titovu sliku - portret sa naočarima za sunce. Materijal smo predali štampariji na vreme. Ali, kada je "Ilustrovana" već trebalo da se štampa, došli su u redakciju trojica rukovodilaca iz štamparije, inače naši dobri drugari. Zabrinutog izgleda pokazali su probno odštampanu naslovnu stranu sa Titom na njoj. Da li baš tu Titovu sliku treba objaviti? Nismo primećivali nikakvu smetnju, slika nam se dopadala. A ovo? - pitali su i pokazali na senku od naočara za sunce na Titovom licu. Zar nam se ne čini da ova fleka liči na ranu od metka? Kakva rana od metka, pobogu! Ipak, da bismo ih oslobodili brige, za naslovnu stranu dali smo im drugi slajd.

U vreme Titove bolesti u celoj zemlji, a posebno u redakcijama, vladala je velika napetost. Tome su doprinele razne službe koje su od prirodne stvari da je jedan stari čovek teško oboleo pravili misteriju, a komiteti, sekretarijati, konferencije i kako su se sve već zvali ti bezbrojni društveno-politički forumi to maksimalno podržavali. Stalno su stizala upozorenja da se dobro čuvamo da ne objavimo neki tekst ili sliku koji bi mogli da budu asocijacija na Titovu bolest.

Zato smo sa našim reporterom Stevanom Zecom, koga smo gotovo tajno poslali u Ljubljanu da se raspita kako Tita leče u tamošnjem Kliničkom centru, razgovarali telefonom u šiframa.

Titova bolest bila je obavijena obiljem nepotrebnih tajni koje, i da smo uspeli da otkrijemo, nikada ne bismo smeli da objavimo. Kada je, ipak, postalo sasvim jasno da se Titovo zdravstveno stanje pogoršava, bila su uvedena specijalna dežurstva. Mi smo, takođe, u tajnosti načinili nekoliko različitih planova broja - šta možemo da objavimo ako predsednik SFRJ umre u nedelju, šta ako u ponedeljak, utorak i tako dalje, što je sve bilo važno zbog rokova štampanja. To smo krili kao zmija noge, jer ko zna kako bi na to gledale odgovarajuće službe, zadužene za podržavanje velike misterije.

Velika je trka bila kada je Tito umro, ali "Ilustrovana" je savršeno informisala o tom događaju. Ekipe naših novinara i fotoreportera bile su na unapred dogovorenim punktovima.

Famozni krevet

Samoupravljanje u našem listu - mada se jedno vreme beskonačno sastančilo i besmisleno gubilo vreme i tanjili živci - donelo je i izvesnu korist. U velikoj meri mogli smo da raspolažemo novcem koji smo zaradili - a zarađivali smo mnogo, pa ako to već po propisima nije bilo dozvoljeno da se pretvori u naše plate, mogli smo da ulažemo u opremu redakcije, kupovanje tehnike, čak i automobila, u putovanja, razne akcije i sve ono što je pomagalo razvoj. Naše fotoodeljenje bilo je najopremljenije u zemlji, naši fotoreporteri koristili su najbolje kamere, novinari su redakcijskim kolima odlazili na putovanja ili su od redakcije dobijali rentakar kartice da mogu, kada se nađu u nekom gradu u koji su doleteli ili doputovali spavaćim kolima, da iznajme automobil. Bili smo pretplaćeni na servise najvećih svetskih fotoagencija, "Magnuma", "Sigme", "Game" i "Sipe", i paketi slajdova o događajima i zanimljivostima iz celog sveta samo su stizali u našu redakciju. Više nego ikad ranije putovalo se po svim kontinentima.

Nekoliko afera potresalo je društvo, a "Ilustrovana" je smatrala svojom dužnošću da pomogne da budu razjašnjene. Takav je bio slučaj sa dr Rajkom Medenicom.

Objavljivanje fotografije jednog kreveta donelo je mnogo buke, a taj krevet, posle upotrebe u druge svrhe, oterao je neke ljude u zatvor. Krevet se nalazio u firmi "Beograd-inženjering", i uz pića i druga razna sredstva za zabavu služio da se korumpiraju gosti iz takozvanog visokog društva. Istina o mahinacijama, korupciji i zabavi naših tadašnjih žalosnih biznismena i nekih političkih ljudi je otkrivena. Bančilo se na račun radničkih toplih obroka, a zbog ogromnih gubitaka oko hiljadu zaposlenih ostalo je na ulici. O tome je izvanredno pisao Boca Marjanović, a inkriminisani krevet je uspeo da snimi snalažljivi Milisav Čekić Čele.

Nikola Đorđević, uporni istraživač, opasno se posvađao sa upravom beogradskog groblja kad je tamo otkrio neke nepravilnosti, a posebno kad je nepobitno dokazao da mrtvački sanduk ne može da prođe kroz vratanca peći za spaljivanje pokojnika - dakle, mrtve ljude su grobari morali da vade iz sanduka i tako spaljuju! To je, razume se, samo po sebi, bilo jezivo otkriće, ali postavilo se i pitanje: šta se događa sa ispražnjenim mrtvačkim sanducima? Ko od njih ima koristi i kakve?

Reporter Stevan Zec je pisao o aferi "Gladno dijete". Inženjer agronomije Vladimir Palaček iz Zagreba je važio za velikog humanistu dok se nije ispostavilo da je kao generalni sekretar fonda "Gladno dijete" izvršio svakojake malverzacije, prevare i falsifikate. Istraga je trajala dugo, suđenje takođe, pravda je pobedila. Bili smo vrlo zadovoljni što je tome doprineo i naš list.

I dalje list za celu porodicu, "Ilustrovana Politika" je sve hrabrije pisala o temama koje su otkrivale i onu drugu, nelepu stranu našeg društva. Čitaoci su to pozdravljali, a dušebrižnici su hukali - šta će to "Ilustrovanoj"? Odgovarali smo uvek isto: to je istina koju smo dužni da prikažemo javnosti.

Koliko smo bili u pravu, pokazalo se kada su počeli kosovski događaji.

Kosovski mozaik

Posle studentskih demonstracija u Prištini marta 1981. Beogradom su kružile razne priče o zbivanjima na Kosovu, ali u početku je o tome sva štampa pisala veoma uzdržano. Takav je bio stav najviših političkih foruma koji se morao poštovati. Upozorili su nas kako o Kosovu treba pisati: konstruktivno, selektivno, uravnoteženo, smireno i uz obavezne konsultacije!

"Ilustrovana" je hrabro ušla u te teme. Naši reporteri Stevan Zec, Radivoj Kovačević, Jevrem Damnjanović, Jovan Antonijević, Bogosav Marjanović, Ognjen Janevski i drugi iznosili su istinu o albanskom nacionalizmu, iseljavanju Srba, propagandnom materijalu koji je stizao iz susedne Albanije, indoktrinaciji, sukobima, maltretiranju Srba i Cenogoraca koje čine albanski separatisti i pričali o ljudskim sudbinama i Srba i Šiptara koje su ti događaji menjali.

Naša naslovna strana sa Milušom Maslovarić iz Kosova Polja što sedi pred svojom kućom koju prodaje jer samo u iseljavanju vidi spas, autentični snimak našeg mladog fotoreportera Imrea Saba, odštampana u oko trista hiljada primeraka, bila je pravi, istiniti, nepobitni dokaz srpske i crnogorske nesreće u našoj južnoj pokrajini.

Tokom prve godine kosovskih zbivanja "Ilustrovana" je objavila oko sedamdeset tekstova o toj temi, stotine fotografija i šest naslovnih strana.

Iz tog obilja je veoma teško izdvojiti najznačajnije, jer svaki napis je predstavljao suprotstavljanje šiptarskom separatizmu. Da li je to bilo pisanje Rade Kovačevića o stradanju porodice Delibašić iz Prištine? Ili ideja Jevrema Damnjanovića da naš list u svakom broju ima rubriku "Kosovski dnevnik" - gde će se beležiti sve značajno šta drugi pišu i javljaju o događajima u toj pokrajini? Možda čitave serije uzbudljivih kosovskih ljudskih sudbina koje su otkrivali Jova Antonijević, Stevan Zec, Ognjen Janevski i drugi? Ili je to priča koju je u redakciju doneo fotoreporter Srba Vranić - o Jusufu Redžepiju, poručniku okupacijske kvesture, koji je kasnije na Kosovu postao profesor?

Svake nedelje bar jedan naš novinar i fotoreporter odlazio je na Kosovo, često više njih. U godinama koje su nailazile pisali smo o Šarićima iz sela Međe kod Đakovice, mnogo puta o slučaju Prenda Beriše, nekadašnjeg direktora škole u selu Dolju, koji je - mada Albanac - pod pritiskom ekstemista morao da se iseli, a divljačko osakaćenje Đorđa Martinovića bilo je tema koju smo pažljivo pratili.

Uporno, istrajno, svaka dva-tri meseca je Jevrem Damnjanović na stranicama "Ilustrovane" postavljao pitanje nadležnima: zašto slučaj Martinović još nije rešen? To je trajalo godinama, ali pravi odgovor na pitanje koje je postavljao u ime i redakcije i čitalaca nikad nije stigao.

Pisanje o kosovskim događajima je bilo veliki ispit za "Ilustrovanu Politiku" - redakcija je naučila da se bori za istinu, i da hrabro izdrži zaista opasne i snažne udarce koji su stizali iz tadašnjih "političkih struktura". Nas su kritikovali, ali gurali smo uporno pravcem za koji smo bili sigurni da je pravi.

Samo u slučaju Danice Milinčić, kojoj su albanski zlikovci pred njenim očima ubili sina, morali smo da popustimo, pritisak samog političkog vrha Srbije bio je suviše snažan. O tome smo pisali kasnije.

"Ilustrovana Politika" nikad nije imala ambicija da bude politički list, ali značajni društveni i politički događaji koji su nailazili zahtevali su i naše angažovanje. Naš "list za čitavu porodicu" i hteo je i morao da piše o zbivanjima u Vojvodini, razbijanju autonomaške tvrđave, o uzavreloj Crnoj Gori, sudaru demonstranata sa policijom kod Žute grede, o onom čuvenom "Postupite po naređenju" i ostalom što se tamo događalo.

Reportaže i na filmu

Naši ljudi imaju mnogo razumevanja za druge. Priče o ljudskim sudbinama nailazile su na reagovanje čitalaca.

Recimo, mali Predrag, Nenad i Milica Petrović iz sela Dublja u Mačvi ostali su sami, bukvalno goli, bosi i gladni. Bila je to posledica bračnih sukoba njihovih roditelja. Naš Draško Bubreško ih je tako ostavljene pronašao usred jednog davnog hladnog januara. Posle njegove istinski toplo napisane reportaže ponuđena je pomoć sa raznih strana, ali prvi su bili Kotorani. Deca su bila smeštena u jednoj tamošnjoj ustanovi za zbrinjavanje i ništa im nije nedostajalo osim roditelja, ali tu nije bilo pomoći.

Neke priče nemaju lep završetak. U Zavodu za zapošljavanje mladeži u Knjaževcu naš dopisnik iz Zaječara Desimir Milenović je sreo dečaka Željka Savića koji ga je zamolio da mu pomogne da nađe roditelje. Znao je samo da ga je majka odmah posle rođenja napustila na košarkaškom igralištu u Čačku, potom je nestala, ali je ostavila svoju sliku. Mali Željko je uvek tu sliku držao pod jastukom. Kada smo sve to objavili u listu, u zavod u Knjaževcu došao je čovek koji se predstavio kao dečakov otac. Prirodno, svi su se obradovali, verovalo se da je sa Željkovim tugama završeno. Ali, mada je obećao, taj čovek se više nije pojavio. I Željkova tuga je postala još veća.

Priča o jednoj devojčici kovrdžave kose i crne kože maloj Nigerijki Liliki Kumane, u više navrata pojavljivala se na stranicama "Ilustrovane". O njoj i njenoj sudbini sa mnogo topline i razumevanja pisala je naša novinarka Ljiljana Binićanin. Lilikina majka Nigerijka, koja je studirala u Novom Sadu, umrla je na porođaju, a otac, takođe afrički student, otišao je nekud u beli svet. Malu Liliku je prihvatila plemenita starica Viktorija Faor sa novosadskog Telepa. Između bake Viktorije i Lilike razvila se velika ljubav kojoj je pretilo da bude prekinuta - nadležni su Liliku morali da pošalju njenom ocu koji je pronađen u Kanadi. Rastanak je bio pretužan, ali veza između bake Viktorije i Lilike nije prestala, devojčica je, kad god je imala priliku, dolazila sa drugog kontinenta u Novi Sad! Sve je to bilo toliko dirljivo da su naše avio-kompanije i Liliki i baki Faor odlučile da daju besplatne karte da bi se posećivale. Kada je baka Viktorija umrla, Lilika, već odrasla devojka, dugo je plakala kraj njenog groba.

Često se kaže da život piše romane, ali nekoliko tekstova naših reportera poslužilo je kao osnova za filmske scenarije. Feljton našeg Boce Marjanovića prvi put objavljen još pre tri i po decenije, o "legendarnoj" Fatimi koja je dvadeset pet godina morala da živi kao muškarac, bio je osnova za film "Virdžina". Tekstove reportera Jove Antonijevića o našim malim Ciganima koji su prodavani u Italiji, radi kojih je Jova pročešljao čitavu Siciliju, zapazio je Gordan Mihić - i tako je došao na ideju za scenario filma "Dom za vešanje". To je ispričao sam Gordan Mihić. Drugi stvaraoci koji su, takođe koristili ono što je pisala "Ilustrovana" o tome su ćutali.

Naš reporter i drug Draško Bubreško imao je široko srce i svim silama je zapeo da se nešto učini da mali Trifko i Nemanja povrate vid. Naši lekari su bili nemoćni. Uz materijalnu pomoć čitalaca Draško se sa dečacima uputio čak u Filadelfiju gde im je u velikoj meri vid poboljšan.

Draško je svoj novinarski poziv voleo iznad svega. Kada je poslednji put došao u Beograd, bio je veoma umoran posle ogromnih maltretiranja zbog jedne napisao o albanskoj indoktrinaciji - Šiptari su ga tužili, a sud im je bio naklonjen i jedva se spasao ! - i morao je da se leči. Polazeći u bolnicu poneo je i svoj fotoaparat - ako tamo naiđe na neku dobru temu! Tri dana kasnije je umro. Kamera je neupotrebljena ostala na stočiću kraj njegovog kreveta.

Predrag Aleksijević se mnogo angažovao da iz mračnih turskih apsana nekako iščupa mladu Darinku Mravlje, koja je bila osuđena na 36 godina robije zbog švercovanja droge. Peca je obilazio sve naše nadležne ustanove, putovao u Istanbul, najzad - Darinka je bila prebačena u zatvor u Jugoslaviji, što je predstavljalo veliki uspeh, a za nju ogromnu olakšicu.

"Ilustrovana Politika" bi mogla da u nekoliko debelih tomova izda zbirku priča o ljudima. Ovde je nemoguće nabrojati ni najvažnije. Neke su vedre, većinom su, nažalost, tužne. Ali, tu su čitaoci. Oni vrlo često - nekada skromno, prema svojim mogućnostima, ali uvek usrdno - pokušavaju da pomognu onima koji su u nevolji. Tako naš list postoje spona među ljudima, što nije mala stvar.

Putovali smo po celom svetu, naši gosti su bili i profesor Jumašev koji je lečio Merimu Isaković, i slavni hirurg Dadli Džonson koji je u Beogradu obavio nekoliko operacija nad najtežim srčanim bolesnicima, i američki muzičari koje smo odveli na sabor trubača u Guči i mnogi drugi. Naši novinari su izveštavali sa svetskih festivala, velikih kongresa, turističkih berzi iz frankfurtskog, milanskog, pariskog pa čak i čikaškog podzemlja.

Uz pomoć našeg ambasadora u Zimbabveu uspeli smo da izdejstvujemo da predsednik Mugabe pokloni Jugoslaviji, odnosno beogradskom Zoološkom vrtu dva nosoroga. Divan poklon, ali kako da te životinje prebacimo u Beograd? Prevoz je koštao mnogo. Rastrčali smo se, upotrebili sve moguće veze, i pokazalo se da tu akciju našeg lista hoće da pomognu razna preduzeća, čak i JNA! Jovana Antonijevića i Zorana Sekulovića smo poslali u Zimbabve - tamo su učestvovali u hvatanju nosoroga i imali svakojake afričke doživljaje. Najzad, specijalnim kavezima i mužjak i ženka su kargo avionom poleteli za Pariz. Tamo, na aerodromu "Šarl de Gol", čekali smo mi sa našim vojnim transportnim avionom! Noć je bila topla, aerodromski reflektori su bleštali i životinje smo prebacili u našu letelicu. Onda preko pola Evrope pravo za Batajnicu. Kakva operacija!

U beogradskom Zoološkom vrtu svečanost, tu je i ambasador Zimbabvea. O svemu tome smo pisali naširoko, uvereni da je sve okončano kako treba. Ali nije. Smeštene u neodgovarajućim staništima životinje nisu htele da uzimaju hranu a jedna od njih se svaki čas samoubilački zaletala i udarala glavom o kamenu ogradu! Popustila je, razume se, glava nosoroga. Obe životinje su uskoro uginule.

Ali, mi u "Ilustrovanoj" nikad nismo imali vremena za očajavanje. Nas reportere uvek negde čekaju nove teme: žene sa Kosova, učitelj u zabitim selima, medvedi u planinama, kanski i drugi festivali, hrabra deca bez roditelja, rat na Bliskom istoku, nova pruga u Sibiru, podizanje nekog hrama ili satelitske stanice (što je bolje!), čeka na hiljade tema i događaja, nešto što ćemo videti lično i što ćemo ispričati čitaocima. Čeka život da bude opisan.

(Nastaviće se)

Đorđe Balašević

Kraljevstvo za dobru vest

Od ranog jutra naš teleks gunđa
I bezbroj raznih novosti slaže
Možda baš sad otkucava naslov
I moje sledeće reportaže:

Margaret Tačer i Malvinski rat
Kafa iz Trsta i vile na sprat
I ne znam više o čemu da pišem
Kad svi znaju sve.

Levo i desno, gore i dole
Samo dva oka a četir’ smera
I ne da mi mira manjak papira
Sve manje hrane za gladna pera.

Sve reportere istina brine
Stranica ne sme ostati prazna
Ko će da ispravi sve krive Drine
Ja neću. Možda će javnost kad sazna.

2.
Mladi bez posla, ljubav i moda
Debele greške a razlog tanak
Tema za temom, priča za pričom
Ali nijedna za pravi članak.

Kraljevstvo dajem za dobru vest
sutra bih morao predati tekst
A ne znam više o čemu da pišem
Kad svi znaju sve.

3. (refren)
Celog života strpljivo čekam
Da neki čovek ujede kera
To je deviza, ta stara šala
Ta vest je želja svih reportera

Posao moj je ko drugi svi
Nije to roman il’ film ili strip
Ali se ipak nizašta ne bih
Menjao ja...
(refren)

(Pesma je otpevana u TV emisiji o "Ilustrovanoj Politici" leta 1982)

Mirko BOJIĆ