Naši reporteri na Kosovu i Metohiji

Šta je sa otetima?

"Eh, crna li sam, tužna li sam. Ni dane više ne mogu da prebrojim koliko čekam da mi se vrate moj sin Boban i moj unuk Srećko, sreća babina", jadikuje tužna majka Srbijanka Matić

Mesecima već ne mogu da usne njihove majke, sestre, braća i očevi od očajanja što ne znaju ništa o sudbini svojih Kostića, Dolaševića, Simića, Lukića, Matića, Nikolića... Od početka ove godine do danas kidnapovano je, kako kažu podaci Jugoslovenskog crvenog krsta, oko 126 ljudi. Bar prema broju onih za koje su se javili njihovi bližnji da ih traže. U Skupštini Srbije pre tri meseca je rečeno da je na Kosmetu oteto čak 249 ljudi, ali da je pušteno devedeset troje.

Za nepunih godinu dana šiptarski teroristi su ubili na Kosovu i Metohiji 270 ljudi. Ali, ovo nije priča o tome. Već decenijama su ubijali oni i silovali, pljačkali i palili sve što je srpsko pod barjakom ideje o velikoj Albaniji. Ove 1998. godine prvi put su počela kidnapovanja nedužnih civila, nejakih staraca, rudara...

U Službi traženja Jugoslovenskog crvenog krsta rekoše nam da strogo vodimo računa čije ćemo ime pomenuti od onih koji se traže i onih koji traže svoje nestale rođake i prijatelje. Boje se odmazde...

Sablasno pust put

Iz Prištine novinari idu na teren, uglavnom sa nekom delegacijom. Tako je sigurnije. Mi nismo imali izbora. Kolega Gradimir Višnjić i ja krenuli smo sami, i to kolima s beogradskom registracijom.

Pred polazak prištinske kolege su nam rekle da putem kojim ćemo krenuti "saobraćaju autobusi i da se prethodne noći nije ništa posebno dešavalo". Ali, dok smo išli kroz šumske predele, nikog nismo sreli na putu. Bio je sablasno pust.

Na samom prevoju Dulje, iznad sela Crnoljeva, Gradimir je zaustavio kola: "Ne mogu da odolim ovom pejazžu", objasni i izađe. Vadi fotoaparate iz kola i snima...

U centru Crnojeva stoje dvoja, narandžasta kola američkih verifikatora. Sa njim nekoliko naših policajaca. Pitamo policajce, koji nas prepoznaju iz nekih ranijih vremena, kako su i kakva je situacija. Oni se kao šale, ali kažu: "Pitajte njih. Oni nas verifikuju evo mesec dana..."

Koliko je ovih stranaca, toliko je sa njima domaćih pratilaca, prevodilaca... U njih zjape polupana okna sa bivše policijske stanice, sa okolnih zgrada. A onda prolazimo kroz Suvu Reku. Policije gotovo da i nema... Tiha jeza...

U Prizrenu pazarni dan. Naizgled sve uobičajeno. Prihvata nas naša "veza" iz prethodnih boravaka po ovim krajevima. Idemo u Veliku Hoču. Veliko srpsko selo. Sa četrnaest crkava i manastira. Tamo ima najviše onih koji traže svoje rođake već mesecima.

Pitamo našu mladu i hrabru koleginicu koja nas vodi kojim ćemo putem do Hoče. Ona mirnim glasom izgovara: "Preko Orahovca nam je najbliže."

Usput nailazimo na putne oznake za Retimlje, Opterušu, Mališevo... Iz Retimlja su teroristi samo u jednom danu pokupili šesnaest muškaraca i odveli tamo nekud. Pa ko su ti otimači, kidnaperi, što bi se reklo? "Ne znamo ni kako da ih zovemo. Kažu za njih da su šiptarski teroristi, drugi kažu da su takozvana ilegalna OVK, a mi ih većinu znamo - to su naše komšije, pomešane sa nekim divljim ljudima", objašnjavaće nam docnije rođaci otetih.

Upali u zasedu

U selu Bratatine među trista šiptarskih kuća odvajkada je bilo četiri-pet srpskih. Više ih nema. Komšije ih opljačkale i zapalile. Bunare su zatrpali. Živko Matić nam priča o tome kako ih je policija na vreme upozorila da se povuku iz kuća:

- I fala joj što nas je preuzela, a ne kao u Retimlju. Tamo su Srbi ostali da se brane, vatru otvorili, borili se, ali su i mnogi nastradali. Mi smo izbegli. Primio nas u svoju kuću Grujo Dimić. Živimo od pomoći. A tamo nam ostala zemlja...

Porodica Matić je bila domaćinska, srećna i zadovoljna. Otac i majka su podigli četiri sina i dve kćeri. Kćeri se poudavale, dobile svoju decu. Dva sina Matića su radila jedan u pošti, drugi bio rezervista policajac. Dvojica idu u školu u Đakovici. Braća i sestre su se voleli i pazili. A onda!

- Eeh, crna li sam, tužna li sam. Ni dane više ne mogu da prebrojim koliko čekam da mi se vrate moj sin Boban i moj unuk Srećko, sreća babina! - jadikuje suvonjava majka Srbijanka Matić. - Da mi iko hoće reći istinu šta je bilo sa njima? Da čekam još ili u crno da se zavijem, da ih žalim kako mi ih srce žali...

Za nesreću, toga dana pre dva meseca, krenuo je 26-godišnji Boban kolima kod svoje sestre Zorice u selo Rečane. Usput, za još veću nevolju, uzeo je svog sestrića, trinaestogodišnjeg Srećka da odu kod tetke u Movljane. Na tom seoskom putu su bile barikade takozvane OVK. Ujak i sestrić su prošli prvu zasedu, ali ih je na drugoj dočekala paljba.

Kada su nedavno našli kola kojima su putovali Srećko i Boban, bila su prefarbana, ali sva izrešetana a unutra je još bilo tragova krvi. Od malog Srećka i lepog momka Bobana - ni traga ni glasa. Stariji brat Zoran kruži po raznim adresama, zalud traži svoga brata i sestrića.

Sada kruže razne priče o njihovoj sudbini. Sve češće se probija glas da su ih teroristi streljali, ali niko ne zna. Otac nam priča:

- Da ste ranije pitali Šiptare kakav je bio naš Boban kao čovek i policajac, svaki bi rekao da je bio miran, tih, dobar, najbolji. Imao je lepe devojke i san da se oženi. Sada nam sve jedno po jedno propada. Patimo, ali i kuću i imanje i sve što smo imali, pa nam Šiptari spalili i pokrali, sve smo to zaboravili,pri ovom jednom čekanju Bobana i Srećka.

"Spasavao ih, a oni..."

Oko nas se okupilo nekoliko žena. Svaka drži po jednu ili nekoliko fotografija. Oči isplakane. Slušaju i samo povremeno izgovore pokoju reč. Najčešće se dive Srbima iz Leposavića, koji su kao odgovor na kidnapovanje dvojice Srba zadržali 25 Šiptara sve dok im nisu pustili Zlatana Ivanovića i Bojana Pavlovića.

Verici Dolašević su oteli muža Duška i zeta Đoka Baljoševića. Ne zna ni gde se to desilo.

- Bilo je to 17. jula, u petak - priča ona s uzdahom. - Ujutru je zapucalo. Gađali su nas iz bunkera u šumi. Ipak, svi radnici su krenuli iz sela u Orahovac na posao autobusom. Duško i Đoko su pošli kolima malo kasnije. Duško je bio vatrogasac, pa nije imao strogo radno vreme. Taman su oni otišli, kad negde iza podneva, oko jedan sat, opet zapucaše iz šume i raniše Miroslava Mihajlovića. Mi brže-bolje zovnemo svekra i svekrvu da im kažu da se ne vraćaju u selo dok ne prođe pucnjava, ali oni vele da su već otišli u "Termovent". Zovnemo ih tamo, Duško je imao sa sobom motorolu... Ne javi se. Kako tada, tako do današnjeg dana. Prošla su četiri meseca... Zastade na kratko da uzme dah, pa nastavi:

- Tim istim Šiptarima godinama je gasio kuće, spasavao im porodice, nikada ni sa kim nijedne grke reči... Živimo ovde u Velikoj Hoči, bili smo skladna porodica. Imamo tri ćerke i sina. Najmlađa ima dvanaest godina. Jedna je udata, a ovo dvoje idu u školu u Đakovicu. Sin mi na zanatu, ali me strah da ide redovno u školu, pa jedne nedelje ide, druge ne. I njih je strah i mnogo pate za ocem. Priča mi srednja ćerka kako ju je jedan Šiptar sreo i pitao za oca. Ona mu je odgovorila da ne zna gde je, da je otet, a on joj na to rekao da mu je žao jer joj je otac mnogo dobar čovek. Kada je mala postavila nevino detinje pitanje - pa što ga ne pustite da dođe svojoj kući, on je samo savio glavu i gotovo pobegao...

Velika Hoča je kao srpska oaza izdržala opsadu terorista. Organizovali su seoske straže. Sada više ne mogu da se samoorganizuju. I zato se, vele, prethodnog dana iz šume iznad sela začuo pucanj: ranjen je jedan Srbin.

- Ne bi smela srpska duša da pati! - kaže otresita Zorica Pavlović, sestra Saške i Jugoslava Kostića iz Retimlja.

Najpre su brata Jugoslava odveli 11. jula sa posla u Brestovačkoj Padini. Bio je čuvar u vinogradu. Krši ruke sestra Zorica i govori da ostane zapisano:

- Nikome moj brat nije učinio ništa čime bi zaslužio ovu sudbinu. I taman je tata počeo da pregovara sa starim Šiptarima iz Retimlja da nam puste Jugoslava, kad se zarati u Orahovcu i svuda okolo. Planulo oružje na sve strane. Uzeše mi tamo i brata Saška...

Anđelka Kostića su ubili uoči 18. jula. Toga dana, pre nego što su ga izneli iz kuće na sahranu, upali su naoružani Šiptari i pohvatali šesnaest muškaraca Srba. Naterali ih da mrtvog Anđelka iznesu iz kuće da mu pod uperenim puškama kopaju grob. Požurivali su ih da kopaju plitko, samo da se što pre to završi. Pre nego što su krenuli sa vezanim muškarcima, teroristi su ženama rekli da odu u kuće i pokupe sve vrednosti - zlato, pare i da im sve daju. Onda su ih strpali u traktorsku prilolicu i odvezli u obližnji manastir u Svetih Vrača. Posle su ih pustili i otad su, uglavnom, ovde u Hoči. Teroristi su u Opteruši hapsili i žene koje su potom naterali da odnesu pismo OVK u Zoćište Srbima da svi predaju oružje.

Posle su i one prebegle u Hočuí

Ljiljana BULATOVIĆ