Naši reporteri na Kosovu i Metohiji

Da im se imena ne zatru

Rođaci su zabrinuti za sudbinu otetih, ali se nadaju da će im se vratiti. Svog sina dočekala 78-godišnja Rosanda, majka Vlada Dobričića

Do Velike Hoče se stiže i preko Orahovca. Iza Velike Hoče je srpsko selo - Samodreža. Tamo je sada ostala samo jedna srpska kuća.

U Velikoj Hoči žive samo Srbi. Bilo ih je donedavno oko tri stotine domaćinstava. Sada ih je nešto više jer su tu izbegle komšije i rođaci iz okolnih mesta. Oni su žive glave izneli, ali su im Šiptari odveli najbliže. Zato, u beznađu, ovih dana čekaju pred zgradom opštine u Orahovcu da im vrate unuke, sinove, očeve, muževe, braću...

"Svima je pomagao"

Srećko Kostić je jedinac među tri sestre od oca Stanoja i majke Kosare. Ima dvadeset četiri godine. Radnik, još neoženjen. Uzeli su ih iz Retimlja zajedno: majku i sina, pa majku, nesrećnu, pustili, a sina ko zna kuda poveli. Sada su otac i majka kod jedne kćeri u Milatovcu, hteli bi da se vrate bar u Hoču, ako već ne mogu u svoje Retimlje. Ali, kako će, kada je Stanoje šlogiran, a ni para za put nemaju. Šta mogu sa tri stotine dinara penzije?!

Stani Patrnogić su odveli brata Dimitrija Kostića i sina mu Miroljuba, rođenog 1967. godine. Ogorčeno govori:

- Hteli smo mi i kod Demaćija da idemo da tražimo naše ljude. Sve su to mladi najčešće neoženjeni ili u punoj snazi. Nikome ništa nisu dužni. Nizašta nisu krivi. I devera Duška Patrnogića su odveli iz ambulante u Orahovcu. Lekar Stojanović iz Niša i on, medicinski tehničar, radili su toga dana. Duško je tamo dobro činio ljudima. Nebrojeno puta je stizao na poziv u najudaljenija sela i lečio ih. Noć ili dan, nije pitao. Među teroristima su verovatno i oni kojima je Duško spasavao život. Ostavili su mu bolesnu ženu sa troje dece. Gde će im duša, ako je imaju?

Duško Patrnogić je rođen 1959. godine. Njegova supruga Živanka je išla sa grupom ljudi da od srpske vlasti traže da ovi intervenišu kod šiptarskih predstavnika da im puste otete. Saveznoj službi traženja Jugoslovenskog crvenog krsta je izjavila da je bila prisutna kada su naoružani Šiptari odveli Duška. Rekli su joj da njega i doktora Stojanovića vode u selu Mališevo.

Stana još kaže kako se u kući Duška Patrnogića povremeno oglasi telefon - neki ženski glas im kaže da ne brinu, da je Duško živ.

Kada su posle mesec i po dana ušli u kuće svojih rođaka u Orahovcu, sa milicijom, imali su šta i da vide: sve pokradeno. Raskućena ognjišta. Odnete ili iscepane fotografije. Tako je Stana dobila samo ličnu kartu svog brata od ujaka Cvetka Nikolića bez slike.

Majka Cvetkova, žena Rajkova, rekla je da se između petka i subote 17. i 18. jula svu noć nad Retimljem pucalo. Teroristi su tražili da predaju oružje i da će ih onda pustiti. Kad su im predali porodično oružje, ušli su u dvorište i odveli joj sina i muža.

- Ne zaboravite i Vitka Kostića, Miodraga, Todora, Mladena Kostića i sina mu Nebojšu. Sa njima je i Živko Kostić. I sve druge pomenite da im se trag ne zatre - govori Branka Manitašević.

Tuguju ove žene, a ne smeju da oplakuju svoje bližnje jer se nadaju njihovom povratku. Govore o sudbini porodice Dime Kostića, rođenog 1930. i sina mu Vekoslava, rođenog 1958. godine i brata mu Ljubomira. Odveli su ih naoružani ljudi, koji su govorili albanski i bili u uniformama terorističke OVK.

I gledaju nas očajnički.

"Čestitao mi je rođendan"

Vraćamo se istim putem i prisećamo imena ranije otetih. Na tom putu Dulj - Prizren oteli su i izbeglicu Đorđa Ćuka, pomorca iz Knina. Izveli su ga iz autobusa. Na putu Suva Reka - Priština Srboljuba Miladinovića rođenog 1967. godine. U Crnoljevu su iz autobusa izveli Živorada Krstića, vraćao se sa parastosa... U Štimlju se izgubio trag Đuru Latasu, izbeglici iz Slunja, kao i Svetomiru Biševcu. Obojica su imali svoje kamione i prevozili drva. I to je nestalo.

Baš te večeri kad smo se vraćali u Podujevu su oteli inspektora policije. Na pretnju preostalih Srba u Podujevu, pa veliku intervenciju srpske vlasti i međunarodnih faktora pušten je kući.

Po povratku sa Kosmeta posetili smo majku našeg otetog kolege Vlade Dobričića. Ona je u Beogradu samovala i čekala da istekne vreme te presude. Vlado je rođen u Tuzli pre pedesetak godina a od završetka gimnazije radi u Tanjugu kao fotoreporter. Bivao je svuda po svetu i po mnogim svetskim ratištima. Hrabar čovek i žestok profesionalac, sve vreme ovog nedavnog rata izveštavao je iz Knina, iz Krajine, a potom i iz Republike Srpske.

Majka Rosanda radni vek je provela kao bibliotekar u Domu JNA. Rano je ostala bez muža i sama podizala svoja dva sina Brana i Vlada. Bili su i ostali dobri sinovi. Brano se nedavno razboleo i umro, a sada joj Vlada nekud odvedoše.

- Otkako mi je unuka Jelena javila da su Šiptari odveli Vlada, ja više ne živim, i čekam da mi ga vrate. Ne mogu ni da spavam, samo mislim o tome gde je moj sin, je li mu hladno. Čekam da mi se vrati i brinem da li ga tuku. A dobar mi je, predobar. Onog dana kada su ga uhvatili poslao mi je telegram, čestitao mi rođendan. I poslao sto dinara. Javio se i da mi kaže da će uskoro da se vrati. Vratiće se, valjda, do Svetog Nikole, do naše slave. A i to mi je daleko. Svaki dan ko vek. Išla bih ja do Prištine, ali nemam sa kim. I nemam načina. A kad je bio u Krajini, pa mi se jednom nije javio pet-šest dana, ja se lepo pripakujem, sednem na voz pa do Knina. Iz Knina do Benkovca. I tamo ga nađem. Mnogo se tada bio naljutio na mene. Ja ostala desetak dana i vratila se u Beograd, kako sam znala i umela. A sada sam se svezala. Nadam se i čekam.

Tako nam je pričala 78-godišnja majka Rosanda i na rastanku nas molila da pomognemo kako god znamo da joj puste sina Vlada.

Nedelju dana kasnije stigla je radosna vest. Vladimira Dobričića i Nebojšu Radoševića pod pritiskom međunarodne zajednice oslobodili su ranije od presuđenog datuma - uoči njihovog "praznika" - "Dana zastave Albanaca"!

Majka Rosanda skoro zanemela od radosti:

- Htelo srce da mi iskoči kada sam videla moga Vlada na televiziji! Ispunila mi se želja, ali bih volela da i ostale naše ljude oslobode. Znam kako duša boli i kako su teški sekundi u toj bolnoj neizvesnosti.

Vladimir je prvi put u centru pažnje, što bismo rekli - "događaj". Omiljen među kolegama, odavno su mu na vrhu njegovog plakara napisali poruku "Kićo, vrati se!" Okoščatio, jer je osam kilograma ostavio u zatočeništvu, sačuvao je svoju duhovitost i već često potvrđivanu hrabrost u obavljanju profesionalnih zadataka.

Presreli su njih dvojicu 18. oktobra kod sela Sedlare ljudi sa oznakama OVK, pretresli i odveli u ambulantu sela, kao u priručni zatvor. U početku razdvojeni, posle deset dana ponovo zajedno, Nebojša i Vlada, od milošte zvani Kića. Nisu u njih uterivali strah u kosti, nego su se sve vreme trudili da igraju ulogu pripadnika neke ozbiljne formacije:

- A meni je bilo jasno da se radi o svojevrsnom cirkusu u pet tačaka: regularno hapšenje, pritvor, presuda, pravo na žalbu i amnestija u čast njihovog "praznika"! U skladu sa tim pisao sam kratku izjavu nekom navodnom "Odeljenju za špijunažu i kontrašpijunažu OVK" a Ademu Demaćiju naknadnu "molbu za dozvolu za obilazak teritorije pod kontrolom OVK za potrebe domaće i strane štampe". Valjda su od početka kalkulisali sa nama i nisu bili grubi, osim što nam nisu čitavih 35 dana dali da se umijemo i okupamo, na primer, i što su nas sa povezom na očima ili vrećom prevozili sa mesta na mesto. Iz kuće u kuću. Mislim da smo kružili nekud po Drenici. Jeli smo istu hranu kao i oni. Svakoga dana donosili su nam je u golfu prištinske registracije 104-151. U početku smo primili jedan obrok, pa dva a pred oslobađanje čak tri obroka! Samo jednom sam čuo jauke iz nekog podruma, mislim da je to bio naš čovek, policajac iz Prištinje - govori nam Dobričić između pozdrava sa brojnim kolegama koji su dolazili njegovog prvog radnog dana u Tanjugu da ga pozdrave i još ponešto upitaju.

Ljiljana BULATOVIĆ