Vrtić u crkvenoj porti

Anđelčići sa Banovog brda

Uz zabavu i učenje francuskog i engleskog jezika, devojčice i dečaci se uvode u veronauku. Šta rade anđeli, pita vaspitačica. Sledi odgovor: "Anđeo stoji na mom prozoru uveče, čuva me i ja zbog toga lepo sanjam"

Na početku beogradskog naselja Banovo brdo, na uglu Kirovljeve i Zrmanjske ulice, nalazi se pravoslavna crkva posvećena sv. Đorđu, sagrađena 1932. godine. Desno od nje su četiri omalene zgrade. Na prvoj je natpis:

"Kućica zabavnih aktivnosti "Anđeo", radno vreme od 7 do 16 i 30."

Ulazimo u toplo predsoblje sa nekoliko vrata na obe strane. Zavirujemo iza jednih vođeni tragom umilnog ženskog glasa i tepanja. Pozdravljaju nas dve plave, nežne devojke u dugim teget suknjama i svetlo lila bluzama koje krase ešarpe u tonu. Svetlana Sekulić i Violeta Vojvodić, vaspitačice u vrtiću "Anđeo". Stiže i Milka Mihailović, upravnica i vlasnik ove dečje ustanove.

Vremena za razgovor sa vaspitačicama i upravnicom je malo. Jer, stiže trogodišnji Luka i bez obzira što još trlja oči, želi odmah da mu se uključi video i pusti crtać "Uspavana lepotica".

- Ovde se svi dečaci poistovećuju sa princom Filipom, a devojčice su princeze, uspavane lepotice - kaže Ceca, kako Svetlanu Sekulić svi u "Anđelu" zovu, i žuri u susret dečjoj graji koja navire iz hodnika. Ubrzo u prostranu i svetlu sobu, na čijim zidovima su okačene slike najpoznatijih srpskih svetaca kao i plakat vrtića sa belim labudom koji vuče orahovu ljusku punu dece, rad slikara Dragana Mihailovića, Milki nog muža, utrčavaju klinci zarumenjenih obraza. Ivana, lepotica u crvenoj haljinici, odmah staje pored ogledala da namesti frizuru, Anja čvrsto drži belog medu kojeg je ponela od kuće, Melanija oko sebe širi oreol divnog mirisa, sanjivi Nikola trči pravo ka draperiji u uglu sobe kroz čiji je otvor na sredini Dunja, damica sa manirima Širli Templ u vreme dok je kao devojčica snimala filmove, već promolila glavu. Snežana Stefanović, nastavnica likovnog, spoljni saradnik u vrtiću, radoznalim mališanima objašnjava da će u tom kutku oni zajedno uskoro izvesti svoju prvu lutkarsku predstavu.

Tata se kaže "ćao"

Pristigli već doručkuju i ne obraćaju pažnju na Saletov plač. On ne bi da se odvoji od mame, ali blagi glas vaspitačice i korisno podmićivanje majke, kako dečji psiholozi zovu roditeljska obećanja tipa "ako ti uradiš ovo, ja ću tebi kupiti ono", čine svoje i dečak se uzdignute glave pridružuje drugarima. Poslednja stiže najmlađa, dvoipogodišnja Jelena, u roze odelcu, sa prekrasnim, krupnim plavim očima i uvojcima iste boje i odmah ozbiljno kaže: "Hoću da jedem". Vaspitačica Violeta, od milja ovde nazvana Viki, odmah joj udovoljava. Inače, praksa je u "Anđelu" da čim dete dođe, bez obzira da li je sedam ili jedanaest časova, doručkuje. U sobi je petnaestak mališana, devet je sati, a neki već počinju da se oblače.

- U ovoj kućici ostaju samo najmlađi, od tri godine, a ostala deca idu u druge dve zgrade. U onoj četvrtoj stanuje starešina crkve sv. Đorđa - objašnjava Milka Mihailović. - Kad je vrtić otvoren pre nešto više od godinu dana, imali smo jedanaestoro a sada pedeset dvoje dece.

Na redu je učenje francuskog i engleskog jezika. Brojniji su oni koji uče francuski jer je taj jezik u programu od osnivanja vrtića, a engleski tek od ovog septembra. Ostali smo sa najmlađom grupom. U jednom uglu Ceca kroz dečje crteže uliva francuski u malene glave, a u drugom, suprotnom, pesmicom sa jasnom gestikulacijom Viki uspeva da tri čigrice obuzda u njihovim vragolijama i oni bez greške pokazuju oči, nos, uši i izgovaraju: aj, nous, irz... Odjednom "francuzi" prsnuše u smeh. Izazvao ga je Luka. Da bi lakše naučila decu kako se na francuskom kaže tata, Ceca im je mahala rukom i govorila "pa-pa". Kad je Luku pitala da ponovi, on nije mogao odmah da se seti. Učiteljica je mahnula rukom, a mališan uzviknuo: "Setio sam se. Tata se kaže - ćao!"

Kad je bilo vreme za užinu, mi krećemo u obilazak ostalih, starijih. Oni su se svi okupili u najvećoj sali u drugoj zgradi očiju uprtih u logopeda Maju Kostić.

Šaputanje je, naravno, dozvoljeno, a gotovo sva deca znaju jasno i po redu da nabroje sve dane u nedelji, mesece u godini, godišnja doba. Bez greške, iz prvog puta pogađaju kojeg je datuma Nova godina, kada im je krsna slava i kojeg sveca slavi njihova porodica. I množina od imenica čovek i zec za takve znalce nije nikakva teškoća, ali od miša su mišovi i, tačka. Ali, ne da se ni Maja. Miševi, nikako mišovi, uporno i glasno ponavlja i uspeva da iz ovog "duela" izađe kao pobednik.

Potom se klinci i klinceze uz pomoć vaspitačica, ima ih ukupno pet, oblače i izlaze iz zgrade. U jednu kolonu staju dečaci, u drugu devojčice. One će, s obzirom na to da u crkvi tog dana nije bilo gužve, otići sa učiteljicom veronauke Robertinom Petković u, kako kažu, hram Božiji, da se pomole, zapale svećice, prekrste i slobodno razgledaju, razgovaraju i zapitkuju. A posle će da se malo "manekenišu".

Igralište mesto deponije

Dečaci razdragano kreću za vaspitačicom koja nosi loptu u rukama. Pravac, Ulica Dostojevskog, tu iza ćoška i fudbalsko igralište, malo, ali samo njima namenjeno.

Fudbalski klub "Krilce". Tu su i golovi, oni pravi kao na velikim stadionima i oni manji, primereni godinama fudbalera. Grupi dečaka se pridružuje i četvorogodišnji Nikon. Deca ga zovu Ronaldo, a vaspitačice kažu da i dečje pesmice peva kao što vatreni navijači navijaju. Igru i vrisku sa kapije kuće, prekoputa igrališta, zadovoljno posmatraju Ronaldovi roditelji Zoran i Slađana Jevtić.

Ovde je bila deponija koju su napravili ljudi iz okolnih kuća i zgrada kao i prodavci na pijaci. "Gradska čistoća" je odvezla trinaest kamiona smeća, a posle samo mesec dana nas nekoliko porodica iz ovog kraja o svom trošku smo organizovali i platili da se ponovo nabacani otpad ukloni. Bilo ga je još za četiri kamiona. Potom smo dovezli sto kubika zemlje da bismo teren zaravnili, kupili travu i tako napravili igralište od 240 kvadrata - priča Zoran Jevtić, doktor ekonomskih nauka, koji je dugo živeo i radio u Engleskoj. - Kupili smo ogradu i golove, sve sami ofarbali, a imamo i zastavice, dresove, kape, sa oznakom FK "Krilce". Govorim u množini jer su u ovoj svojevrsnoj radnoj akciji učestvovali i Đorđe Odanović, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Novom Sadu i njegova supruga Gordana, arhitekta Dragoslav Madžarević, inženjer Aleksandar Radovanović, Zoran Mladenović, kapetan broda, sa suprugom Biljanom i naravno moja lepša polovina Slađana koja je po struci defektolog.

Posle dvadesetak minuta zadihani mališani, u redu dva po dva, sa vaspitačicama vraćaju se u vrtić. Sledi ono glavno - čas veronauke. Veroučitelj Robertina Petković, apsolovent Teloškog fakulteta Srpske pravoslavne crkve, za koju Milka kaže da je i domaćin vrtića, u "Anđeo" je došla pod blagoslovom episkopa sremskog Vasilija, a sa decom radi pod nadzorom bratstva hrama sv. Đorđa.

Uče o ljubavi kroz veru

Času ili, ako Robertina kaže, razgovoru i druženju prisustvuju svi koji su tog dana u vrtiću: deca, vaspitačice, stručni saradnici, upravnici i prota Dragan Terzić, profesor teologije. Na početku svi ustaju, krste se i izgovaraju: "U ime oca i sina i svetog duha, amin". Sledi molitva Bogordici, koju su deca sama za ovu priliku izabrala, a gotovo sva je znaju napamet. Robertina počinje razgovor, a podstiče ga i Milka Mihailović.

- Zašto je sveti Jovan Zlatousti dobio ime Zlatousti? - pita Robertina.

- Zato što je o Bogu pisao lepe pesme i lepo govorio - ko iz topa će jedan mališa.

- Koliko krilaca ima naš anđeo, onaj što je na našem amblemu, i za šta mu ona služe? - ubacuje se Milka.

- Šest. Sa dva leti, sa dva pokriva oči kad spava, a sa druga dva nožice.

- A ostali anđeli, koliko imaju krila?

- Dva.

- Šta rade anđeli?

- Anđeo stoji na mom prozoru uveče, čuva me i ja zbog toga lepo sanjam.

- Kad idemo u crkvu, šta radimo?

- U crkvi se molimo Bogu, poljubimo ikonu, prekrstimo i upalimo svećice u kapelici.

- Za šta se molite Bogu?

- Za zdravlje, sreću i lepe snove.

Pljušte pitanja na koja deca odgovaraju kao zapete puške. Kad negde zapne, Robertina strpljivo i jednostavnim rečima objašnjava. Za vreme ovog časa deca su mirnija i pažljivija nego obično. Mudro i pametno odgovaraju i na nimalo jednostavna pitanja kao što je: Šta je Bog? Naš čuvar, svemogući, duh koji ne vidim, ali koji brine o svima nama, kažu deca.

Razgovor o veronauci se završava pesmom "Pomozi nam višnji Bože, bez tebe se ne može", recitacijom "Krst" i molitvom "Oče naš". A potom je na dnevnom redu zabava kroz pesmu i igru. Mali slavuji znaju i "Ječam žela", "Čija li je taraba", "Crven fesić", "Milkina kuća". A za njih vaspitačice pevaju "Sve ptičice iz gore", tako lepo, da su svi spontano zapljeskali.

- Veronauku imamo tri puta nedeljno. Koliko dugo će čas trajati zavisi od dece. Kad je lepo vreme, pričamo napolju - kaže Robertina. - Savetujem se sa profesorima sa mog fakulteta, imamo i brošure, "Bibliju" za mlade, razne slikovnice. Meni je za ovo što radim najviše pomogla knjiga Sofije Kulumzin "Naša crkva, naša deca". Decu učimo da je u životu najvažnija ljubav, iskrenost, strpljenje i vera, naravno kroz ljubav. Družeći se sa njima na ovakav način i ja duhovno uzrastam.

Parisko iskustvo kod nas

Tek posle ručka, kad je većina dece utonula u san, a nespavači nastavili da se igraju sa vaspitačicama, uspeli smo nakratko da porazgovaramo sa glavom "Anđela" Milkom Mihailović.

- Rođena sam u selu Pećani pored Umke, u kući koja je na istoj obali Save na kojoj je i crkva sv. Đorđa. Ta kuća je u blizini seoske crkve a u njenom dvorištu dominira lipa koju je zasadio još moj pradeda - priča Milka dok sedimo u njenoj skromno opremljenoj kancelariji, dimenzija dva sa dva. - Kud god da sam išla, uvek sam osećala nostalgiju za mirisom lipe. Mislim da je moja sudbinska zgrada crkva, a drvo lipa.

Milka je završila učiteljsku školu i pedagošku akademiju. Dve decenije je radila u prosveti, a onda 1990. godine, otvorila prvi privatni vrtić "Koračić" u Ostružnici gde je boravilo pedesetoro dece. "Koračić" je radio godinu i po, dok Milka nije otputovala u Pariz gde je radila kao menadžer "Ceptera" do aprila 1995. kada se vratila u zemjlju. U Parizu je išla na stažiranje u francuske, engleske i jevrejske privatne vrtiće. Želela je da stečeno iskustvo primeni u svojoj zemlji, u Beogradu. Odlučila je da će deca u njenom vrtiću obavezno učiti francuski jezik i veronauku.

- Uz odobrenje Patrijaršije i patrijarha Pavla koji nas je jednom i posetio, počela je adaptacija dvorišnih zgrada koju je crkva većim a ja manjim delom finansirala - kaže upravnica "Anđela". - Objekat, za koji ja crkvi plaćam zakupninu, svečano je otvoren na Vidovdan, a prve mališane primio je prvog septembra prošle godine. Zavisno od dužine, boravak u "Anđelu" košta od 150 do 250 nemačkih maraka. Zainteresovanost za ovaj vrtić je takva da smo za stariju decu obezbedili nove prostorije u veslačkom klubu "Crvena zvezda" na Adi Ciganliji, koje su otvorene i osvećene na Vavedenje.

Zbog veronauke, iako ima svu potrebnu dokumentaciju, "Anđeo" još nije registrovan u Ministarstvu za prosvetu. Oni su vlasnicu uputili na Ministarstvo za brigu o porodici, ali ni otud još nema nikakvog odgovora. U međuvremenu je Milka našla rešenje i u opštini Čukarica "Anđeo" je registrovan kao kućica zabavnih aktivnosti za decu od tri do šest godina.

Pada veče i roditelji već dolaze po decu.

- Divno je kad ih vidim da se pred spavanje prekrste i pomole za sebe i svoje najvoljenije ili kad su za našu slavu ona izgovorila "Oče naš" - kaže Milanka Zdravković, majka trogodišnje Marije i godinu dana starijeg Save.

Na izlasku iz dvorišta ponovo srećemo protu Dragana Terzića.

- Lepo je kada se u crkvenoj porti čuje dečja graja. To je velika sreća za nas - osmehnu se prota i čvrstim korakokm ode ka hramu sv. Đorđa.

Milica STAMATOVIĆ