Pogled iz Soluna

Balkan, ali i Evropa

Izuzetno uspešna godina jugoslovenskog filma: više od četrdeset nagrada na najpoznatijim međunarodnim festivalima

Za sve nas četvrti decembar je bio izuzetno značajan. U Londonu su se sastali kritičari iz mnogih zemalja da bi u prisustvu uglednih autora, predstavnika međunarodnih festivala i ustanova koje stimulišu filmsko stvaralaštvo, proglasili svoj evropski film godine. To je "Bure baruta" Gorana Paskaljevića! Konsultacije i analize su trajale nekoliko meseci, a odluka je doneta gotovo jednoglasno. Time su relativizirani i konačno odbijeni svi oni pritisci kojima se želelo da estetički kriterijumi budu zamenjeni političkim, a sve već u onom banalnom maniru - može li se dozvoliti danas da film stvoren u Jugoslaviji bude tako visoko kotiran i cenjen. Kada se znaju pojedinosti tih nečasnih radnji, priznanja koja smo stekli postaju još vrednija. Zar nije javna tajna da je Emiru Kusturici na Venecijanskom festivalu izmakla nagrada "Zlatni lav" u korist filma koji se ni sa čim nije mogao porediti! Uprkos svemu došlo se do opšteg uverenja da je stvaralaštvo naših autora danas neosporno jedna od najvitalnijih pojava u evropskom filmu!

Daleki put od Pule do Evrope

Kada su nam početkom devedesetih ukinuli Festival jugoslovenskog igranog filma u Puli mnogi su bili zbunjeni. Nostalgičare smo morali uveravati da svako zlo ne treba da bude i tragično. Oslobodili smo se provincijalnih i politikantskih nadmudrivanja oko veštački nametnutih međurepubličkih ključeva, uz uveravanja da je, možda, časnije odmeravati se u Evropi nego u Puli. Svi su pohitali tamo uz obilnu pomoć svojih političkih mentora, ali je svuda stigao i održao kontinuitet jedino srpski film. Od Moskve do Njujorka nema ozbiljnije međunarodne smotre gde nova dela naših autora nisu osvojili prestižne nagrade. Za neke je to i danas nerazjašnjena tajna: kako je moguće da stvaraoci iz zemlje u kojoj je kinematografija najviše stradala i gde najmanje uživa društvenu pomoć prave tako vredna dela. Za njih ne postoje sankcije i nepremostive barijere - a o tome svedoči i četrdeset prestižnih priznanja stečenih samo ove godine! U svetu filma nam bivša braća ili zemljaci nisu zaista nikakva konkurencija. Pula je zaboravljena a Evropa im je ostala nedosanjani san.

Svi, ipak, dolaze u Solun

Za autore iz balkanskih zemalja godinama su bili nezamislivi međusobni susreti i odmeravanje vrednosti. U novostvorenim državama na našim pradedovskim teritorijama razvila se politička doktrina da one nisu više balkanske zemlje! Vreme je, međutim, učinilo svoje pa se prećutno prihvatila realnost da svi putevi, ipak, vode u Solun gde se uporno neguje specijalni program "Pogled na balkanski film" i bez predrasuda podjednako ocenjuje bugarski, grčki, srpski, slovenački i albanski film. To je danas jedino mesto u Evropi gde se svake godine može steći prilično objektivan uvid u nacionalne kinematografije sa ovih geografskih podružja. Nekima nije to prijatno i radije bi svoje filmove slali u Veneciju, Kan ili Berlin, ali realnost je sasvim drugačija. Solunski festival razbija mnoge predrasude i animozitete. Slovenački reditelj Božo Šprajc je još prošle godine, neposredno pred smrt insistirao da se sa svakim srpskim autorom i kritičarem fotografiše u Solunu jer je bio ubeđen da mu u Ljubljani niko neće verovati rečima. Retki predstavnici hrvatskog filma istrajavali su na obično žučnoj konverzaciji engleskim jezikom. To su sa nama pokušavale i Sarajlije - jer navodno ne razumemo bošnjački! Makedonci, Grci ili Bugari i Turci su prijateljski raspoloženi prema svima. Uz veliki napor Tea Angelopulosa i naročito Mišela Demopulosa, direktora festivala, ostvarena su značajna približavanja tako da sada mnogo više nego ranije znamo kuda streme pojedine nacionalne kinematografije. Nevolje su, manje-više, kod sviju iste: u Sofiji i Zagrebu sačuvane su, na primer, filmske baze, a u Beogradu je potpuno uništena. U svim zemljama tranzicije produkcija je desetkovana i uglavnom se snima po nekoliko filmova, a negde tek po jedan ili dva godišnje. Znatan broj i takvih dela nastao je od televizijskih drama i nema specifične filmske kvalitete. Negde se još insistira na politički ili nacionalistički angažovanim filmovima, ali to nikom ne donosi uspeh.

U Sarajevu apsolutnu prednost imaju ratne teme i koprodukcije. Ovog puta ih je predstavljao francuski reditelj Fransoa Lunel svojim delom "Neočekivana šetnja", ali bez željenog odjeka. Teško je priznati da je do sada najupečatljiviji film o bosanskoj tragediji napravio Predrag Antonijević u američko- jugoslovenskoj produkciji. Hrvatski film je zastupao Vinko Brešan svojim prvencom "Kako je počeo rat na mome otoku", prema scenariju svog oca, poznatog dramskog pisca Ive Brešana, zanimljivih i humornih opservacija koje se potiru izveštačenim i propagandnim scenama u finalu. Bugari su stvorili vredan film "Vagner" a Tursku je predstavljalo ostvarenje "Kasaba" darovitog Nuri Birge Čejlana koji sve primetnije stiče međunarodni ugled. Rumunsku kinematografiju reprezentovao je nama poznati Lučijan Pintilije "Poslednjom stanicom raja". Nas je više zanimao koprodukcioni film italijanskog reditelja Armanda Malija "Elvis i Merilin" u kome dvoje mladih Rumuna sanjaju o lepoj Italiji i na svom putu prolaze kroz zemlju pustoši, siromaštva i mraka, jer nas tako vide! Više nismo osetljivi na improvizacije - jer smo opredeljeni za drugačija ostvarenja. Ono što je posebno značajno jeste da naši filmovi nisu u Solunu odmeravani samo sa onim sa balkanskih područja nego i sa delima iz raznih krajeva sveta, a posebno izvanrednim ostvarenjima koja dolaze od mladih autora i takozvanih nezavisnih iz Japana, Irana, Koreje ili Amerike. U zvaničnoj konkurenciji je bilo svega dvanaest filmova a u specijalnim programima nekoliko desetina a među njima međunarodni žiri kritike je "Rane" Srđana Dragojevića proglasio najboljim.

Bez iluzija

Solun je za mlade kinematografe, a pogotovo ove balkanske, svake godine trenutak istine: više nisu važni producenti pa ni to iz koje zemlje dolazi film, već da li je autor nezavisan umetnik autentičnog izraza. Naravno, reč je o autorskom, a ne komercijalnom filmu. Festival, koji je ove godine održan trideset deveti put, suočio nas je sa nama samima neposrednije i potpunije nego ijedan evropski festival. Ovo je jedinstvena prilika da vidite kako pojedine zemlje, koje gromoglasno reklamiraju svoju samobitnost, ne čine baš mnogo da razviju filmsku produkciju. Istine su sve vidljivije: ni u jednoj balkanskoj zemlji autori nisu zadovoljni. Državne subvencije su simbolične, privatni producenti nemoćni, tržište ograničeno, a zahtevi koje svet postavlja stvaraocima čine se univerzalnim. Trenutno niko nije optimista i većina autora prognozira da će se nivo produkcije s kraja osamdesetih godina dostići možda tek krajem prve decenije narednog veka. To i jugoslovenske autore sputava u entuzijazmu pa se otuda u Solunu i na drugim velikim festivalima ove godine gde su nastupali i osvajali značajne nagrade nisu razmetali euforijom. Teško je doći do filma, a još teže probiti se u svet gde se može opstati samo značajnijim ostvarenjima. "Bure baruta" je proglašeno najboljim evropskim filmom. To se moglo dogoditi i filmu "Crna mačka, beli mačor", a sasvim je izvesno da je kratki film "Moja domovina" Miloša Radovića, koji je osvojio više od trideset međunarodnih nagrada, najbolji ove godine u svojoj kategoriji u celom svetu.

Nestale su mnoge iluzije, ali preti opasnost od novih: da li nas ovi uspesi obavezuju da pomažemo autorima da zadrže ovako visok ugled i prestiž u svetu. Sami sebi smo otvorili sve puteve, a u Solunu, isto kao i u Veneciji, potvrdilo se da ova po kroju mala produkcija nije lokalna, još manje regionalna i da ima svoju kreativnu autentičnost i postaje jedan od bitnih simbola naše kulture.

Hadži Petar VOLK