Naši u belom svetu: veliko srce inženjera Jankovića

Kad neće ujak, hoće Tihomir

Ne mogavši da se izbori za istinu i pravdu, poželeo je da bar pomogne onima koji su žrtve. To je šezdeset šest devojčica i dečaka, ratnih siročića iz Bosne i Hercegovine

Kada je pre četrnaest godina iz Beograda otišao u San Hoze i upustio se u uvek neizvesnu avanturu znao je da se našao u svetu koji nudi šanse, podjednako za uspeh i sunovrat. Inženjeru Tihomiru Jankoviću se posrećilo: uspeo je (ako je merilo uspeha plata od pedesetak hiljada dolara godišnje).

Mit je počeo da se ruši onog časa kada se zaratilo u Jugoslaviji: u trenu je shvatio da živi okružen lažima, licemerjem i ravnodušnošću. Nije mogao da dokuči kako i zašto ljudi, koji su do juče vrovali da je "Čehoslovakija" glavni grad Jugoslavije i da se Dubrovnik nalazi na italijanskoj rivijeri, olako prihvataju serviranu "istinu" istih takvih neznalica? Njega, upornog do iznemoglosti, niko nije slušao.

Počeo je da piše pisma američkim novinama. Sa gorkim osmehom na licu pokazuje stranicu iz časopisa "Spotlajt", koji izlazi u Vašingtonu u tiražu od četvrt miliona primeraka, gde je 16. novembra 1998. godine objavljeno i jedno njegovo pismo. Pisao je o surovom bombardovanju Srba u Bosni tri godine ranije i o korišćenju radioaktivne municije.

- Da bi mi objavili tih dvadesetak redaka, morao sam da im pošaljem pedesetak stranica tekstova i dokumenata koji dokazuju da je to tačno - kaže sumorno. - Popustili su i objavili moje pismo, ali sa tri godine zakašnjenja.

Tako je, na spostvenom primeru, doznao da je laž suviše moćno oružje i da se protiv nje, on sam, "mali i ništavan", ne može boriti. Onda je okrenuo list.

- Ako se već ne mogu izboriti za istinu i pravdu, pomislio sam da bar mogu pomoći onima koji su najveće žrtve tih laži i nepravdi. Amerikancima je veoma teško da to shvate. Bezosećajni su za tuđe patnje. Kako ih ubediti u ispravnost mojih pobuda i dela? Oni verovatno misle da sam ja lud!?

Suze su mi krenule...

Inženjer Tihomir Janković ima tri sina. Oni su danas odrasli ljudi, samostalni i uspešni u svom poslu. Ipak, upita se ponekad šta bi bilo s njima da nisu sve vreme imali njegovu nesebičnu roditeljsku podršku? To pitanje mu se vrzmalo po glavi i onda, pre šest godina, kada je prvi put čuo o deci koja su u ratu ostala bez roditelja.

- Slučajno sam upoznao Veljka Miljuša iz Čikaga. Pokazao mi je, tom prilikom, dugačak spisak ratne siročadi iz Bosne. Da ih je bilo samo dvoje, bilo bi strašno. Ja i ne znam koliko je dece bilo na tom spisku, ali meni se u taj mah učinilo da je svako dete u Bosni i Hercegovini ostalo bez roditelja. Počelo je da me guši i suze su same krenule. I nisam se postideo zbog toga.

Onda mu je, kaže, gospodin Miljuš predložio: neka sa tog spiska odabere jedno ili dvoje dece i da im lično pomaže. A pomoć, za američke uslove, više nego simbolična: svega trideset dolara mesečno. To su već prihvatili neki naši ljudi, akcija se širi, mada sporo...

- Gledao sam taj spisak danima i preračunavao se. Srce mi se kidalo jer sve su to naša deca, svakom od njih je pomoć istinski neophodna, a meni su prpustili strašnu odluku da pomognem samo jednom. Nemoguće. Oni nemaju nikog sem nas, a njihova sudbina je obeležena i određena surovim ratom za koji oni sami ne snose ni trunku krivice.

To mu je olakšalo računicu. Sinovi su odrasli i samostalni. On zarađuje nešto više od četiri hiljade dolara mesečno, a može se živeti i sa upola manje para. Skromnije, ali i dalje pristojno. Srce mu je poručilo još i da bi sedamsto dolara koje uplaćuje u penzijski fond moglo korisnije da se upotrebi.

- Ispostavilo se da bih mogao da pomažem šezdeset šestoro mališana - kaže tiho. - To je nešto manje od dve hiljade dolara mesečno. Pozvao sam i sinove, da zajednički odlučimo. Razumeli su me. Brana je prihvatio da sam pomaže petoro, a Rade jedno dete. I moj prijatelj Laza Vučković, poznati džez muzičar, preuzeo je brigu o dvoje, a naša zajednička poznanica Monika Recifo, Nemica, plaća za jedno dete. To je veličanstveno od njih, posebno od Monike, koja nije ni na koji način vezana za Jugoslaviju i Srbe.

Deca sa spiska

Kada svoj zasluženi desetodnevni godišnji odmor podeli na dva dela, pa svaki od njih poveže sa božićnim, odnosno uskršnjim praznicima, napabirči dva puta po desetak-petnaestak dana. Tako dobije dovoljno vremena da obavi sve ono što mora. A mora previše, najviše da putuje.

Najlakše mu je da od San Hozea, u Kaliforniji, stigne do Beograda. Ako ima sreće, taj put traje jedan dan. Kolima ode do San Franciska, avionom do Njujorka, drugim letom do Budimpešte, autobusom do Beograda i taksijem do Autokomande, gde je živeo do pre četrnaest godina.

Sretne se sa bratom Slobodanom, razgovaraju sat-dva.

I tek tada za inženjera Tihomira Jankovića počinju prava putovanja.

Plan puta je određen spiskom imena, prezimena, imena majki i adresa sedamdeset petoro mališana, ratne siročadi. To sam nipošto ne bi mogao da postigne. Jer, samo u Republici Srpskoj bi morao da obiđe, redom: Bijeljinu, Brčko, Modriču, Derventu, Banjaluku, Doboj, Mrkonjić-Grad, pa Miliće, Rogaticu, Mokro, Sokolac, Kalinovik, Pale, Lukavicu, Ilidžu, Novo Sarajevo, Jahorinu, Srebrenicu, Srbinje, Travnik i Višegrad.

Zatim ga u Srbiji očekuju u Beogradu, Staparima, Selevcu, Kragujevcu, Jagodini, Ćupriji, Despotovcu, Mataruškoj Banji, Mihajlovcu, Kosovskoj Mitrovici, onda u Vršcu, Novom Bečeju, Sivcu, Somboru i Gornjem Tavankutu.

- Obiđem obično petoro ili šestoro dece i lično im uručim pomoć, a ostalima se ona šalje preko ljudi iz Srpske demokratske stranke, u organizaciji gospodina Miljuša. Ovom prilikom ću da odem samo do Mrkonjić-Grada, tamo mi je sedmoro dece.

Tamo ga, čita sa spiska, čekaju Mirjana Drvar, Jelena Jarić, Dragana Jovanović, Danijel Kođo, Nikola Mitrić, Milan Mitrović i Radovan Vučenović. Tu decu još nije video, a mora da ih upozna. Pre godinu dana je u Beogradu upoznao malog Danijela Kođu i slikao se s njim za uspomenu.

Dužnost, a ne žrtva

- Ja znam da je trideset dolara beznačajna suma - kaže inženjer Janković. - To je oko pedeset nemačkih maraka. Ovo pominjem da bi se lakše uporedili, jer saznao sam da penzioneri u Republici Srpskoj primaju mesečno po četrdeset maraka. Ne znam kako s tim novcem preživljavaju.

Pominje jednog mališana koji s majkom živi u Srbiji, rodom je iz Bosanske Dubice. Pomaže mu već dve godine. Dogodilo se da je letos upoznao našeg čoveka, živi u Torontu, poznato mu prezime. Počne da ga nagovara da se i on uključi u ovu akciju, imućan je, ne bi ni osetio. A ovaj mu odgovori: imam dvoje dece na fakultetu, a ti znaš koliko košta školovanje! Ako si lud, ti pomaži, uostalom plaćaš i za mog sestrića, eto ti ga, pa ga školuj. Kog sestrića? Tog i tog. Ispostavilo se da je to upravo onaj mališan iz Dubice.

- I umesto da njega bude sramota, ja sam se postideo. Neću da mu pominjem ime, poznat je, ali neka se prepozna. Hoću da verujem da je takvih ljudi zanemarljivo malo. Voleo bih da je nas, drukčijih, mnogo više.

Miloš LAZIĆ