Tragamo za vojnicima JNA nestalim u Donjim Kolibama maja 1992.

Rođeni iste godine, nestali istog dana

Roditelji Slobodana Jakšića, Bratislava Bjelobrka, Radeta Uzelca, Dejana Ilića, Saše Kostića i Dragana Dulića sedam godina traže istinu o sudbini svojih sinova koje je zarobila regularna vojska Hrvatske. Sa njima je bio i Dušan, Bjelobrkov otac, koji je tamo otišao da sinu čestita devetnaesti rođendan

Evo sedma godina kako roditelji zarobljenih vojnika JNA, prozvanih "Grupa Donje Kolibe", pitaju na sve strane gde su im sinovi! Njih šestorica. Rođeni gotovo iste godine. Samo jedan je imao dvadeset godina, ostali su bili devetnaestogodišnjaci. Na ratište u Posavini, kod Modriče, došli samo dvadesetak dana pre nego što ih je pohapsila regularna vojska Tuđmanove Hrvatske u Donjim Kolibama kod Bosanskog Broda 2. maja 1992. godine. Od tada im se gubi svaki trag.

Bili su na zadatku da brane otadžbinu Jugoslaviju. Sada se nalaze na spisku nestalih na ratištima. Roditelji ovih mladića, vezani zajedničkom zlehudom sudbinom, hodaju od mila do nedraga tražeći sinove. I pitaju neumorno - gde su. A gotovo su svi bili jedinci: Milana Slobodan Jakšić, rođen 18. jula 1973. godine u Kraljevu, Dušana Bratislav Bjelobrk, rođen 23. aprila 1973. u Zemunu, Đurice Rade Uzelac, rođen 21. avgusta 1973. u Novom Sadu, Slobodana Dejan Ilić, rođen 18. februara 1973. u Leskovcu, Dragoslava Saša Kostić, rođen 20. novembra 1973. takođe u Leskovcu. I gde je Dušan, otac Bratislava Bjelobrka, rođen 20. avgusta 1939. u Kninu, koji je apriila 1992. godine otišao da sinu čestita rođendan, pa kad je video šta se dešava u vojsci, ostao je sa njim, računajući da će zajedno iz Bosne kući.

Nema ga među povratnicima

U Zemunu živi Stoja Bjelobrk, majka Bratislavova i supruga Dušanova.

- Naša deca su bila redovni vojnici ondašnje JNA - s uzdahom započe priču. - Na spisku koji smo pripremili da se emituje i na Internetu nedostaju Stipana Dragan Dulić iz Donjeg Žednika, takođe vojnik, i moj suprug. Eto, odlučili smo da i tako tražimo istinu o našim sinovima...

Svi nestali vojnici bili su prethodno u garnizonu JNA u Titovom Velesu. U Kumanovu su se našli posle vojne obuke i tu sprijateljili, samo dvadesetak dana pre nego što su prekomandovani u Tuzlanski korpus aprila 1992. godine. A već 2. maja 1992. posle jednog okršaja na koridoru u Posavini, zarobila ih je hrvatska vojska. Sve do 1995. godine hrvatske vlasti nisu htele to da priznaju, pa su vođeni na spiskovima nestalih.

Toga dana su bili zarobljeni i njihovi drugovi Saša Marković iz Aranđelovca, Velimir Radovanović iz Jagodine, Saša Kostov iz Dimitrovgrada i Siniša Friš iz Kutine. Oni su razmenjeni i od njih su roditelji dobili početni trag o svojim sinovima.

- Poslednji put sam se čula sa mojim mužem 2. maja između četiri i pet sati izjutra - priča uz plač Stoja. - Pozvao me je da bi poručio svojima u firmi, a radio je u "Ateksu", da neće doći na posao nekoliko dana i da mu to uračunaju u godišnji odmor. Reče mi da će vojska za koji dan da se povuče otuda, pa će i on sa njima. To je bio naš poslednji razgovor. A potom nam niko nije javio da su zarobljeni. Kada je 19. maja sva vojska stigla na batajnički aerodrom i okolne kasarne u Zemunu, mi smo tu vest čuli u televizijskom programu. Majka Radeta Uzelca pozvala me je i molila da prihvatim i njihovog sina, pa će ona i njen muž doći docnije po njega kod nas. Odem u Batajnicu, oni mi kažu da ta jedinica nije kod njih nego u Jakovu. Odem u Jakovo, oni mi kažu da ta jedinica nije kod njih, nego u Zemunu u kasarni "Aleksa Dundić". Odem tamo, oni mi kažu da ta jedinica nije tu. Te noći vojska je otišla u Surdulicu. Odem u Generalštab i pitam za sina. Oni mi govore da se nalazi u kompjuteru i da ne brinem, da je živ. Onda zovnem telefonom garnizon u Surdulici i vojnika na centrali zamolim da mi pozove sina... Prođe neko vreme, vojnik mi se javlja i kaže: "Gospođo, njega ovde nema. On je nestao." Čini mi se da sam se tada izbezumila.

Zla sudbina pokosila je roditelje šestorice vojnika.

- U početku je sa nama bio i gospodin Gavrilović, dok nije našao svoga sina mrtvog u masovnoj grobnici u Bosanskom Brodu. I tamo i na mnoga slična druga mesta išli smo da pretražujemo grobnice, svuda gde su nas zvali ili kad bismo saznali da je negde nađen neki mrtav vojnik... Išli smo i kod doktora Zorana Stankovića na VMA... Sve zalud. Nigde ih nema. A mi i dalje tražimo svoje sinove. I ne pitajte gde smo sve bili, ne znamo gde nismo. Ali, ne posustajemo. Mi roditelji se čujemo svakog dana telefonim ili viđamo kad god je neki sastanak, na kome bismo mogli čuti nešto novo.

Glasovi ohrabrenja

Jedinu pouzdanu istinu do sada saznali su od četvorice oslobođenih vojnika. Posle razmene 9. juna 1992. dobili su njihove izjave od kapetana Milovana Gruičića iz banjalučkog korpusa.

- Kada su njih trojica stigli u Beograd, požurili smo na VMA da ih vidimo i čujemo. Ispričali su nam da su svi zajedno bili smešteni u privremeni zatvor u Vatrogasnom domu u Slavonskom Brodu. Svi su u istoj prostoriji bili vezani. Pričali su nam kako su ih stražari psovali i tukli, jer su "razbojnici" i "četnici". Jednog po jednog su odvezivali i odvodili na saslušanje - priča Stoja Bjelobrk.

Sa njima je tada bio i Siniša Friš iz Kutine, rođen u Novom Sadu. Roditelji su mu bili razvedeni, a otac Hrvat je živeo u Kutini.

- Čim smo saznali i za njega od ove trojice razmenjenih mladića, požurili smo da i sa njim stupimo u vezu. Tada smo morali da odemo do Austrije da bismo mu telefonirali. I on nam je potvrdio da su naši sinovi bili sa njim u tom zatvoru. Sinišu su iste večeri oslobodili zatvora i odveli ocu u Kutinu. Rekao nam je tada da je on sa nekima razgovarao i da će naši sinovi biti oslobođeni... Kazao mi je i to da on boljeg druga nije imao od Brace. Nije hteo da ga zove Bratislav, nego onako bratski, Braca. I rekao je da ako rat i razdvoji Hrvatsku od Srbije, on nikada više neće imati boljeg prijatelja od moga Brace.

Zato su se stalno nadali da će im sinovi biti razmenjeni. Međutim, kada je bila razmena svi za sve za vreme Milana Panića, predstavnici hrvatske vlasti nisu hteli da priznaju da se ova grupa vojnika nalazi kod njih. Popustili su tek pred izjavama one četvorice oslobođenih. Priznali su da su svi oni bili kod njih u zatvoru, ali nisu hteli da kažu šta se dalje sa njima dešavalo.

U međuvremenu su roditelji pomno pratili sva događanja u Hrvatskoj i Bosni. Iz Austrije stiže poznanik porodice Kostić i izjavljuje da je na austrijskoj televiziji, u emisiji "Bosna zove Ameriku", čuo za njihove sinove, da ih hrvatske vlasti čuvaju u velikoj tajnosti kao dokazni materijal da je Srbija bila u ratu...

Majka Gordana Jakšić prepoznaje svoga sina u televizijskim vestima iz logora u Bosanskom Brodu! Novinar iz Modriče Vid Blagojević potvrđuje im da ih je video u logoru u Orašju!

Poslednje pismo

- Išli smo i kod Sajrusa Vensa, i kod Boba Dola, i kod Harolda Koha, i kod Džemsa Rubina da ih molimo za pomoć da nam se deca nađu i vrate. Pisali smo na mnogo strana. Išli smo u hrvatsku ambasadu u Beogradu. Ali, nigde nismo dobili pravi odgovor - kaže Stoja.

Ona o nestalima govori "naša deca" tek na naše insistiranje priča posebno o svom sinu i o mužu. Rodom je iz Bosne, hemičar je po struci. Radila je u "Galenici", sada je na prinudnom odmoru. Ima stariju kćer, koja je preteško podnela bratovljevu sudbinu. Sada se primirila uz supruga i dvoje dece.

- Bratislav je bio dobar dečak, odličan đak. Završio je srednju trgovačku školu. Kao otac. Svuda su ga hvalili gde je radio na praksi. U "Beograđanki" su mu obećali posao kada se vrati iz vojske. Imao je i devojku Anu, rođenu u Zemunu - plače Stoja, nesuđena svekrva. - Njegovo poslednje pismo je ostalo kod Ane. Bilo je namenjeno njima dvema. Nije se žalio ni na šta. Pisao je sa ratišta: "Nemojte se sekirati. Sve što je teško jednog dana će proći." Ana je molila da joj dam to pismo... Pre nekoliko godina rekla je mojoj kćeri da više neće dolaziti, da vreme čini svoje. Istina je: za svakoga vreme čini svoje, osim za roditelje.

Ljiljana BULATOVIĆ