U Beogradu je ogranak starog srpskog plemstva

Potomci Balšića i Nemanjića

U rodoslovu porodice inženjera Ivana Stratimirovića stoji da je tri puta nobilizovana: u srednjovekovnoj Srbiji, za vreme mletačke vladavine u Hercegovini i ukazom Marije Terezije 1745. u Vojvodini

Za svoj dom Beograđanin Ivan Stratimirović ima običaj da kaže kako je to prva kuća na Balkanu: čim pređeš Savu i kreneš levo od Brankovog mosta, eto i njegovog staništa.

Kozerski i nepretenciozno smišljena, pre da bi razbila led pri upoznavanju nego da bi odredila značaj mesta, ova rečenica nehotice nosi simboliku s kojom se gost namernik suočava već pri ulasku u stan: ovde se živo oseća istorija desetak proteklih vekova.

Jer, hronika porodice Stratimirović, ispisana po zidovima, u patini nameštaja, prastarih slika, drevnih kovčežića, s najvećom brižljivošću složenih spisa iz davnina, rodoslova, povelja, pečata i grbova zapravo je svedočanstvo o uzdizanju i padanju Srpstva, o seobama, deobama i opstajanjima na trusnom balkanskom tlu. Nadasve, to je priča o korenima koji demantuju novogovornike da je Srbija zemlja seljaka i paora čije sećanje ne doseže dalje od proteklih pola veka.

"Moja krv je crvena"

Stratimirovići su nosioci starog srpskog plemstva.

Da su, uistinu, autentična srpska plemićka familija, sklon je da potvrdi i akademik Slavko Gavrilović, neumorni tragalac za dokazima našeg trajanja. Jedina, ne samo zato što ima nepatvorene potvrde o nobilizaciji, već i stoga što njeno mletačko, potom i austrougarsko plemstvo ima uzdanicu u srpskom srednjovekovnom vlastelinstvu.

Sasvim pouzdano se zna da su preci sadašnjih Stratimirovića nekadašnji Balšići koji su se ženili devojkama iz roda Nemanjića. I da je jedna devica Nemanjićka bila udata za jednog Balšića.

- Balšići i Nemanjići su se više puta ukrštali pa bi se moglo reći da u mojim genima ima zrnaca nemanjićkog soja. Valjda zato neprestano pričam o delu Rastka Nemanjića i ističem ga kao uzora svojoj deci i studentima - u šali kaže naš domaćin, trostruki plemić, inženjer Ivan Stratimirović, trodecenijski BIGZ-ov radnik, sada predavač na beogradskoj Višoj politehničkoj školi.

A onda bez onog ranijeg, poluironičnog, smeška dodaje:

- Čak i da je tako, a mora biti, budući da o tome pišu i knjige starostavne, nemanjićki geni su toliko razblaženi da ih, možda, nije vredno ni pominjati. Uostalom, ja svima koji znaju moje poreklo, a takvih je zasad vrlo malo, rado citiram stihove Desanke Maksimović o zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. I naglašavam: moja krv je crvena. Sve ostalo je istorija.

Bajkovito rascvetano drvo rodoslova, sačinjeno pre mnogo leta i prenošeno s kolena na koleno zajedno sa prastarom ikonom sv. Đorđa, zaštitnika ratnika, moreplovaca i pravednika, takođe potvrđuje da su od Balšića u Zeti i Zahumlju ponikli današnji Stratimirovići. Brodari, vični trgovci i navigatori, stizali su sinjim morem do Rima, Venecije i Trsta. I danas jedna grana Stratimirovića ima svoje potomke u lubovima italijanske čizme.

Mleci su im priznali srednjovekovno plemstvo i grb s okrunjenom pticom raskošnih krila podarili. U sjaju grbovnice, koju domaćin prvi put iznosi u javnost, kao i sve druge porodične relikvije, upečatljivo blešte ratnička kaciga i isukani brci starog Hercegovca, prvog Stratimirovića-Jovovića, koji je poneo plemenito uzdarje Venecije.

- Nije čudo - kaže inž. Stratimirović - moji su preci uglavnom bili ratnici. Kad bi sablje nakratko počivale u kanijama, postajali su sveštenici ili pravnici. Tek u novije vreme, stric moga oca, pa moj otac i najzad ja, počeli smo da ulazimo u svet građevinarstva, mašinstva i tehnologije. I moj sin Đorđe je završio fiziku. Supruga Radmila, rođena Marisavljević, ugledni je arhitekta, a kćeri bliznakinje Ljudmila i Aleksandra su likovne umetnice.

U bežaniju zbog turske osvete

Da nije buknula buntovna ratnička krv Balšića i Nemanjića, Stratimirovići bi još hodali po hercegovačkom kršu i plovili svetskim morima. Ne mogavši da trpe Turke zulumćare, knezovi Stratimirovići digoše ustanak koji bi u krvi ugušen. Sa još tridesetak saplemenika rešiše da beže od turske osvete. I kud bi, nego na rubove tadašnjeg Srpstva, u ugarske ravnice.

Četiri brata Stratimirovića od oca Vučka - Bogić, Ivan, Toma i Miloš (Nikola) - brzo su stekli vojna znamenja. Kao neustrašivi šajkaši među prvima su plemstvo dobili carskom milošću.

- Za punih pedeset godina po velikoj seobi, posle toliko ratova u kojima je izginulo mnogo našeg naroda, u kojima su se mnogi naši ljudi istakli junaštvom, jedva je dvadesetak srpskih porodica dobilo plemstvo. Mada je još 1706. patrijarh Arsenije Čarnojević tražio preko sabora da plemići srpske narodnosti, koji su kao takvi ovamo i došli, moraju "od njegovog veličanstva biti proglašeni za takove", trebalo je mnogo truda uložiti i krvi proliti ne bi li se nobilizacija ostvarila - kaže Dušan Popović.

Ovaj istoričar u svojoj knjizi "Srbi u Vojvodini" dodaje da su odmah posle Ratka Hadži Markovića, Arsenija Čarnojevića, Jovana Tekelije, vojvode Vasilija Đulinca, Milorada i Jovana Putnika, 1745. godine, za plemiće, ipak, proglašena i braća Stratimirovići. I da su tom prilikom, kao nagradu za vojne zasluge, dobili celo naselje Kulpin!

- U Kulpinu i danas stoji dvorac mojih predaka sa porodičnim grbom, dakako. A slike Bogićeve i Ivanove mogu se videti u Narodnom muzeju. E, ja sam direktni potomak tog Ivana, koji je iz Hercegovine prešao u Austriju bez srednjovekovne grbovnice, ali ne zaboravivši mletački grb, ikonu sv. Đorđa i zapise svojih predaka - smireno iznosi porodičnu hroniku inž. Stratimirović.

Jovovići, druga grana Stratimirovića, prešli su iz Boke u Trst i Veneciju. Druženje sa njihovim potomcima trajalo je do pre petnaestak godina, dok je još bio živ stari Antonio Stratimirović. Njegove tri kćeri su danas nastanjene u Milanu.

- Ima nas i u Ukrajini i Rusiji. Vo vremja ona moj rođak Antonije Stratimirović preveo je u Novu Serbiju, u današnjoj Ukrajini, ne mogavši da izdrži teror i nepravdu crno-žute monarhije, tridesetak hiljada srpskih duša. Bio je njihov knez i zdušno je skupljao donacije za izgradnju srpskih crkava u novoj domovini, ali i u prapostojbini.

Stratimirović, po ocu Laketić, bio je bokeljski kapetan. U Rusiju ga je pozvao sam Petar Veliki. Postao je njegov visoki oficir. Sinovi njegovih sinova mogu se naći u Moskvi i Peterburgu.

Đorđe se družio sa kajzerom

Ivan Vučković ot Stratimirov, kako piše u povelji carice i kraljice Marije Terezije, čijim je ukazom proglašen za plemića 1745. godine i u to ime dobio Kulpin u Bačkoj, imao je sina Marka, unuka Đorđa i praunuka Vasilija. Iza Vasilija je ostao opet jedan Đorđe, prema mišljenju našeg domaćina, najznamenitiji iz celog roda.

- General Đorđe Stratimirović je moj pradeda. Rodio se u Kulpinu, a živeo u Novom Sadu. Vojevao je ponajviše u Italiji. Već vrlo mlad se proslavio kao dobar vojnik i strateg. Imao je samo dvadeset pet godina kad je poveo četu Srba protiv Mađara. Gotovo goloruki pobedili su ulane. Pozvan je u najviše vojne škole. Istorija kaže da je bio klasni drug cara Franje Josifa i da je, na opštu zavist ministara i kancelara, jedini mogao da uđe u njegove odaje bez kucanja - s ponosom priča Ivan Stratimirović.

Franja Josif ga je imenovao vitezom imperije. Kad se demobilisao, počeo je da se bavi politikom. Mada odani podanik krune, posle Mađarske bune odlazi u Požun, današnju Bratislavu, kao srpski poslanik.

Na toj čuvenoj požunskoj skupštini, iako najmlađi, ali najvatreniji, pokušao je da se izbori za prava Srba u Ugarskoj. Kad mu je Lajoš Košut, zapravo Lazar Košutić, rekao: "Vi ste Mađari koji govore nekim čudnim jezikom", mladi Stratimirović mu je odbrusio kako su oni Srbi koji govore srpski i da u to ime traže pune slobode u okviru države, ma kako ih konvertiti zvali.

"Onda će mač da radi", uzvratio je Košut.

"Srbi se mača ne boje", sledila je Đorđeva replika, posle koje se okrenuo i poveo srpsku delegaciju iz Skupštine, na opšti užas građana cele Vojvodine.

Represalije su usledile ubrzo nakon toga. Te 1848. godine već je bila organizovana likvidacija Srba u Pančevu. I da se nije umešao srpski vladar Aleksandar Karađorđević, do pokolja bi i došlo, Knez je preko noći odaslao u preko stotine dobrovoljaca da odbrane tamošnje Srbe.

"Mi ostajemo ovde"

Dok prepričava životopis svoga pradede, inž. Stratimirović neprestano gleda u dve slike izložene na jednom zidu prostranog salona. Kao da mu sve to diktira prelep, u pozlaćenom okviru, sam mladi general Đorđe Stratimirović, naslikan kičicom čuvenog Anastasa Jovanovića. Drugi portret, živopisan 1902. godine, na kojem je zreli političar, opet Đorđe Stratimirović, kao da mu veli: "Ispeci, pa reci".

Uz njih je i mudra glava mitropolit Stefan Stratimirović. To je čukundeda - stric inž. Ivana Stratimirovića.

Grupni portret dopunjuju deda Miloš i otac Đorđe koji je u Beču svršio studije elektromašinstva kao prvi u klasi, industrijalac kome su nove vlasti iz vremena "jednakih stomaka" sve oduzele. I mnogo slika današnjih Stratimirovića.

- Sudbina je htela da od sedmoro dece moga pradede Đorđa samo jedan ima potomke. To je moj deda Miloš. Moj otac Đorđe imao je brata Miloša. Iza njega su ostali Vojin i Jasna. Vojin je izrodio Vladimira i Stefana. Bio je od naše grane još jedan Stratimirović, moj vršnjak, koji je doskora živeo i radio u Kulpinu. Mislim da je sad negde u Holandiji. Ja sam ovde. Moja deca, takođe. Mi nikud nećemo otići. Kao što rekoh - veli na kraju Ivan Stratimirović - naša krv je crvena bez obzira na sve titule, grbove i povelje. Mi jesmo nosioci najstarijeg srpskog plemstva i ako stvarno u našim žilama ima kaplje plave nemanjićke krvi, radi nje valja biti ovde.

Radica MOMČILOVIĆ