Hoće li biti suđenja Nadi Šakić

Videla sam kad je ubila dve žene

Na vest da je hrvatsko pravosuđe odustalo od procesa Nadi Šakić sastali su se u Beogradu bivši logoraši Jasenovca da traže obnovu istražnog postupka. Ljiljana Ivanišević je jedan od svedoka koji bi išli na suđenje u Zagreb ako ih pozovu. Ona je bila jedino dete zarobljenik u ženskom logoru Stara Gradiška

Ljiljana Ivanišević je imala samo šest godina kada su je ustaše sprovele u logor Gradiška 11. avgusta 1942. godine.

Sreli smo je u Beogradu na sastanku sekcije preživelih logoraša ustaškog logora smrti Jasenovac.

- Naravno da ću ići u Zagreb da svedočim o zlu koje je Nada Šakić činila po logoru, naročito u zloglasnoj Kuli. Imam šta da kažem. Sve to što sam doživela, od trenutka kada su nas u zoru isterali iz bakine kuće do poslednjeg dana u logoru, zauvek mi je utisnuto u sva čula. Nada Šakić mene sigurno veoma dobro pamti.

S minđušama kidale uši

Novosadska porodica Petrović bila je i toga leta na salašu u Velikom Nabrđu, kada su rano ujutru banuli naoružani ljudi i naterali ih da krenu sa njima. Rekli su im da treba da ih spasavaju od vojnih vežbi. Sakupili su sve živo iz sela pred crkvom i u koloni ih poveli kroz šumu Ljeskovac. Neki su krenuli na kolima ponevši stvari, neki na konjima, a neko pešice.

- Sve do Ljezvanske varoši nije bilo nikakvih nevolja - kaže Ljiljana. - Tu je došlo još naroda i odatle sve biva drugačije. Docnije sam saznala da je to bilo ustaško mesto. Ko bi u koloni zastao naoružani ljudi su ga udarali, vikali na njega. Tako je bilo do Đakova. Pamtim vašarište gde se stoka prodavala i prugu na kojoj su bili vagoni sa malim otvorima. Na viku su nas ubacivali u njih. Sve što smo poneli sa sobom, kao i kola i konji, ostalo je na stanici. Ja sam se držala tetke i ujaka. Kad stadosmo na jednom mestu, mene podigoše na ruke da bih videla kroz otvor gde se nalazimo. Videla sam reku i skelu.

Tu su izvukli iz vagona sve mlade devojke i poveli ih preko reke. Docnije je Ljiljana saznala da je to bila reka Sava i da je to mesto Jasenovac. Kao što je docnije prepoznavala nazive svih mesta koje pominje.

- Čini mi se da smo tu dosta dugo stajali. Bili smo žedni, bilo me je strah. Činilo mi se da smo mnogo dana putovali dok nismo došli do Okučana. Tu smo se spojili sa nekim ženama u belim maramama i belim haljinama, kada su nas izbacili iz vagona.

Bila je to kolona žena i dece sa Kozare. Zapamtila je da su žene išle bose i da im je krv tekla iz tabana. Za njima je ostajao krvavi trag. Zapamtila je da su na neki čudan način nosile decu vezanu za leđa. Gradsko dete nije moglo znati da su to kolevke.

- Onda su nas kod Gradiške zaustavili i zatvorili u tor. Drhtali smo od straha. Pitala sam tetku koješta a ona ništa nije znala da mi kaže, ni gde smo, ni šta će one čike sa oružjem oko nas. Ni zašto viču, ni zašto tuku ljude.

Tu su počeli da odvajaju i odvode decu.

- Mene je tetka pokrila svojim širokim slavonskim suknjama i tako me ostavila uza se. Tako sam sa njom dospela u Kulu. Njoj i drugim ženama tamo su žene u crnim uniformama kidale minđuše sa ušiju, sa parčićima mesa. Lila im je krv niz vrat. I meni. Pamtim tu lepu ženu u crnoj suknji i žaketu, kako je paradirala oko nas. Imala je nešto na licu, što sam ja mislila da je osmeh. Nada Šakić je bila zajedno sa upravnicom Majom Budžon i sećam se zle žene Milke, nažalost Srpkinje.

S vremenom su ustaše u logoru poubijale sve Ljiljanine rođake, njih četrdesetak. Ostala je sama.

- Savijala sam se oko svakog ko bi me imalo nežno pogledao. Mi smo tamo bili kao pohvatani psi lutalice u kafileriji. Noći su, ipak, bile najgrozomornije u Kuli. Noću su upadale "čuvarke u crnom" i iživljavale se na neopisive načine. Gazile su nas čizmama, udarale štapovima, odvodile su nekud grupe žena. Znam mnoge žene koje se nikad nisu vratile. Docnije smo saznali da su bile ubijene.

Seća se Ljiljana Ivanišević žene koja joj je spasla život, iako se tada mnogo ljutila.

- Nekoliko dana je dolazio po žene jedan auto, zatvoren. Odvozio ih je da beru šljive. Tako su govorili. Ja sam bila gladna. Cvilela sam da i mene povedu da bih se najela. Tetka Ljuba, koja je bila uvek dobra prema meni, odgurnula me je dok je ulazila u taj kombi i čak viknula na mene da se gubim odatle. Plakala sam dugo zbog toga. A tetka Ljuba i sve koje su pošle sa njom tada nikada se nisu vratile.

Glad, napuštenost, prljavština, krv i jauci. I nestajanje najbližih i tek upoznatih žena. To je za Ljiljanu Ivanišević logor Jasenovac - Stara Gradiška. Ona je bila jedino dete u zatvoru za žene u Kuli.

- Niko se grobarima nije nikada radovao tako kao ja u Gradiški. Oni su dolazili da skupljaju mrtve po logoru, a ja bih im pokazivala gde se nalaze leševi. Jednom je jedan od njih imao, ne znam odakle mu, malo sveže trave u ruci. U trenu je obrisao ruke njome i bacio je. Možda travke još nisu ni pale na zelju, a ja sam ih uhvatila i pojela. Od tada mi je taj čika redovno kradom donosio travu.

Nada me je išibala

Kula je bila zatvor i za vreme Marije Terezije i zidovi su bili trošni, a između kamenja je tu i tamo rasla trava.

- Kada je Nada Šakić videla jednom kako ja kidam taj kreč i tu travu i kako se time hranim, tako me je išibala korbačem da sam se obeznanila. Probudila sam se ko zna kada i dugo nisam mogla da se pokrenem. A i inače sam bila sva u ranama. Besomučnim šibanjem ona mi ih je još više raskrvavila. Nisam mogla od muva da se odbranim, a one su se rojile na tim mojim krastama, na prljavštini. Još nosim fleke po telu od svega toga.

Ljiljana se sakrivala od čuvarki da im ne bi zapala pod korbač ili ih izazvala za kakav novi izum mučenja. Tada se bila zanela u kopanju "hrane" i nije primetila lepu Nadu. Kaže da ju je majka tek u četrnaestoj godini odvikla od sisanja palca. U logoru je od gladi sisala svoj prst do krvi, zamišljajući hranu.

- Ja znam da je Nada Šakić ubila dve žene iz sela Veliko Nabrđe. Znala sam ih. Videla sam i zapamtila.

Bilo je to ovako:

- Čuvarke su naredile da se logor pospremi, jer treba neko da dođe u posetu. (Ko zna, možda neka komisija Crvenog krsta ili slično, tada nisam znala o čemu je reč). Trebalo je da se očisti klozet, u stvari velika jama u kojoj se udavila jedna Jevrejka. Trebalo je da se pokupe sve mrtve žene koje su ležale oko Kule. Ispred Kule su bile izvrnute dve velike kace, u kojima su se bile smestile baka Tomana, sasvim stara i toliko oslabila da nije znala za sebe, i Leposava Lazić, obe iz sela Veliko Nabrđe. Tetka Leposava je bila hroma, pa se i zbog toga još teže kretala. Kada su hteli da odnesu kace, videli su njihova tela. Grobari su rekli Nadi Šakić, koja je nadzirala taj posao, da su njih dve žive i da ne mogu da ih nose. Videla sam i zapamtila: onako utegnuta i nasmešena, Nada Šakić je izvadila pištolj iz pojasa i pucala u njih. Prvi put u životu videla sam kako neko nekog ubija. Svedočila bih da sudu da je Nada Šakić ubila iznemogle i bolesne baka-Tomaniju i tetka-Leposavu. Ja sam se tada brzo, što sam brže mogla, odvukla odatle jer više nisam imala snage da hodam posle njenih batina, i sakrila se u samici na prvom spratu Kule. A posle su me logorašice krile tako što bi preko mene nabacala prnje.

Slušala je mala Ljiljana Ivanišević šaputanja logorašica o Nadinim zlodelima, o tome kako ubijaju decu, kako ih bacaju na gomilu i maljevima im razbijaju glave, kako ih kolju. Zato se krila od njenog pogleda kako god je znala i umela.

Ljiljanu je spasao čovek koji je došao u logor da traži svoju ćerku. On je bio Srbin, ali je sarađivao sa ustašama i stekao je pravo da iz logora izvede svoju kćer. Zbog toga ne želi ime da mu spominje. Međutim, zakasnio je i krenuo je kući sam. Docnije je pričao Ljiljani zašto se po nju vratio sa pola puta.

- Dok je tražio kćer, ugledao je mene. Kaže, učinilo mu se kao da sam se sva pretvorila u neku krpu iz koje su ga gledale ogromne gladne oči. I pratile ga sve dok se nije vratio u upravu i izveo mene umesto svoje ćerke. Tako sam se spasla.

Ljiljana je očekivala da će iz Zagreba, gde je Nada Šakić dovedena iz Argentine da bi joj se sudilo, biti pozvana kao svedok. Ali, hrvatsko tužilaštvo je odustalo od krivičnog progona Nade Esperance Tambić de Bilanović Šakić, supruge Dinka Šakića, jednog od komandanata logora smrti Jasenovac u Drugom svetskom ratu. Ona je, inače, sestra Maksa Luburića pa su je u logoru zvali još i Nada Luburićeva.

U znak zahvalnosti prema državi Hrvatskoj Nada je odmah izjavila da će i ona odustati od zahteva da joj isplate novčanu odštetu za vreme provedeno u istražnom zatvoru, ali će tražiti da joj se reguliše socijalno, zdravstveno i stambeno pitanje.

Svedoka, ipak, ima!

Otkako je počela afera oko izručenja Dinka Šakića, optuženog za zločin genocida, dugo se nije pominjalo zločinačko delovanje Nade Šakić. Onda je Muzej žrtava genocida iz Beograda dostavio jugoslovenskim vlastima dokumentaciju koja i Nadu optužuje za zločin genocida. Kada je poslat zahtev vlastima Argentine, gde su živeli Šakići, argentinska policija ju je uhapsila u blizini njene kuće u gradu Santa Teresita. Nedelju dana kasnije hrvatska vlada šalje zahtev za njeno izručenje, a nedelju dana pre toga je upisana u državljane Hrvatske! A Hrvatska po svom ustavu nema pravo da svoje građane izručuje bilo kojoj drugoj državi! Pored toga, u njihovom zahtevu za izručenje i optužnici nema optužbe za genocid, nego za "ratni zločin protiv civilnog stanovništva". Tako se Nada Šakić obrela u Hrvatskoj 1. novembra 1998. godine. Ali, posle tri meeca je oslobođena zbog "nedostatka dokaza".

A svedoka i te kako ima.

- Ja sam imala osamnaest godina i, naravno, da dobro pamtim Nadu Šakić - priča nam u Beogradu Jovanka Babić-Aleksić. - Pamtim njene čizme po telu. Pamtim kako je korbačem dirigovala maloj dečici, kosturima, bolje reći, da bi pevali: "Mi smo deca malena, sve ustaše prave, za Hrvatsku daćemo naše male glave..." Imala bih i ja šta da svedočim, ali ne smem. Ja sam iz Daruvara. Kao dete bila sam u logoru i, eto, preživela. Pa sam opet hapšena 1991. godine i, eto, preživela. Razmenjena sam 1992. godine. Imala bih šta da ispričam o onome šta su Šakići radili. Morala bih tu istinu da izgovorim, ali ne smem, jer mi je deo porodice ostao u Zagrebu i bojim se da bi njima za osvetu ove današnje ustaše nešto učinile.

Jela Jovanović u ime Odbora za nacionalnu solidarnost Udruženja građana iz Beograda rekla je okupljenim bivšim logorašicama da je u Njujorku, na vest o odustajanju hrvatske vlade da sudi Nadi Šakić, osnovano Američko-jevrejsko društvo za zaštitu žrtava genocida na Balkanu. Cilj ovog društva je da se na tribinama i drugim medijskim sredstvima povodom ovog slučaja vrši pritisak na javnost i na hrvatsku vladu da obnovi istražni postupak i izvede Nadu Šakić pred lice pravde.

Inače, u jugoslovenskom zahtevu za izručenje Nade Šakić stoji sledeće obrazloženje optužbe da je kriva za zločin genocida:

"1. Zajedno sa Majom Budžon, Milkom Pribanić i Božicom Obradović, te sa ostalim ustaškim osobljem logora u Staroj Gradiški fizički je maltretirala logorašice, na taj način što ih je tukla štapom, šutirala čizmom, gazila po telu bolesnih i trudnih logorašica, upućivala ih u samicu i kažnjavala oduzimanjem hrane, zbog čega je od gladi umrlo više hiljada logorašica, te zatim učestvovala i u fizičkoj likvidaciji logorašica, na taj način što ih je po noći klala i gušila, na koji način je lišeno života više hiljada logorašica;

2. U koncentracionom logoru Jasenovac naređivala je da se logorašicama daje za ishranu hrana lošeg kvaliteta, bez masti i sa vrlo malo soli, koja se sastojala od supe sa dva-tri lista kupusa ili dva-tri zrna pasulja, sa dva ili tri krompira, zbog čega je kroz duži period dolazilo do slabljenja organizma logorašica i njihovog obolevanja, usled čega je za prva četiri meseca 1945. godine umrlo više hiljada logorašica;

3. Dana 21. aprila 1945. u koncentracionom logoru u Jasenovcu naredila je da se sve preostale ženske osobe i to oko 900 starijih žena i oko 50-60 ženske dece likvidiraju, pa je i sama u tome učestvovala, tako što je sa grupom ustaša prebacila sve ove žene preko Save iz logora Jasenovac u Gradinu, gde su ih zatukli maljevima i čekićima, udarajući ih po glavi ili klali noževima."

Ljiljana BULATOVIĆ