|
Đuza Stojiljković, glumac za sva vremena O, Rođo, gde si? Od početka karijere imao je sreću da tumači likove koji odgovaraju njegovim godinama. Tako je i sada U bifeu Moderne garaže Đuza Stojiljković je strpljivo čekao da se spakuje scenografija iz "Legije časti" pa da, probijajući se kroz snežnu vejavicu, sa kolegama krene put Petrovca na Mlavi. Dok sedi za stolom, prilaze mu poznanici i uz obavezno tapšanje po ramenu izjavljuju saučešće. Samo dan ranije Đuza se vratio iz Kruševca sa očeve sahrane. - Otac Mladen je umro u dubokoj starosti, u 94. godini - priča mirno Đuza. - Majka Leposava je dve godine mlađa od njega. O njoj sad brine mlađi brat Nenad. Nenad je imao brata blizanca Predraga koji je umro pre petnaestak godina. Majka i otac su bili najstariji bračni par prosvetnih radnika u Srbiji. Upoznali su se u Učiteljskoj školi u Aleksincu i ubrzo venčali. U braku su bili 71 godinu! Nikad se nisu razdvajali, osim što je on od 1941. do 1945. bio u zarobljeništvu. Đuza ne krije zabrinutost kako će te večeri stići na predstavu. Samo da ih negde ne zaveje usput. Što se same "Legije časti" tiče, siguran je da će publika biti zadovoljna. - To je komad Brace Petkovića o Milunki Savić - kaže. - Milunka je bila veliki heroj u Prvom svetskom ratu. Dobila je mnoga visoka vojna priznanja među kojima je Francuski ratni krst sa zlatnom palminom granom. Ona je jedina žena na svetu koja ga je ponela. I, eto, to je priča o njoj i njenom životu, o tome kako je završila u klozetu kao čistačica, što je verovatno zahvalnost nacije prema njenim zaslugama. Milunku Savić igra Ceca Bojković, dok ja tumačim njenog komandira s kojim se ona sreće 1955. godine u klozetu te kafane, dakle posle 43 godine. Posebna draž predstave je dokumentarni zvučni zapis dočeka Hruščova koji je posle Rezolucije IB došao da ponovo uspostavi odnose sa Jugoslavijom. Doček je prenosio i njegov glas se lepo čuje Guca Trailović, muž Mire Trailović. Uvek ste početnik... Vlastimir Đuza Stojiljković je već pet godina u penziji a da to publika, kao ni on sam, nije primetila. Igra kao u najboljim danima. Trenutno se može videti u već pomenutoj "Legiji časti" i "Gran priju" u Modernoj garaži, u Nušićevoj "Protekciji" Kruševačkog pozorišta, zatim u "Sveti Georgije ubiva aždahu", "Bekstvu", "Očevi i oci" i "Mariji Stjuart" u Ateljeu 212 i - "Rekviziteru" u Beogradskom dramskom pozorištu. Pred publiku izlazi petnaest- šesnaest puta mesečno! Zar je to malo?! O tome šta ga je privuklo ulozi u "Rekviziteru", kojom se posle dužeg vremena opet vratio u Beogradsko dramsko pozorište, kaže: - Baš ovde je došao taj mladi reditelj Đorđe Marjanović, zove se isto kao popularni pevač. Rekao mi je da bi voleo da ja to radim. "Zaista ne mogu! Mator sam i umoran", pokušao sam da ga odbijem. "Bar pročitajte scenario", veli on. I, pročitam komad jedanput, dvaput i dopadne mi se. Nije to neka drama. Sukobi su mali, ali je reč o ljudima iza scene. Ja njih znam pedeset godina i mislim da je ovo naš dug prema njima. Zanimljivo je kako sarađuju jedan iskusan priznati glumac i mladi reditelj. Ko koga tu sluša? - Kad radite novu predstavu, uvek ste početnik - ističe diplomatski Đuza. - U istoj situaciji su i mlad reditelj i ostareli glumac. Đorđe Marjanović je fin čovek, otvoren za sve predloge. Mislim da je veoma važno da u teatru radi više različitih generacija. Pozorište mladih ne znači ništa. Glupo je da mlad čovek igra starca, da se to šminkom dočarava. Pogotovo danas kad imate kamerne scene, pa publika sa metar-dva razdaljine uočava nalepljene brkove, svaku napravljenu boru. Zato morate da budete majstor i da lik napravite iznutra. Đuza je imao retku glumačku sreću da od samog početka karijere tumači likove koji su u potpunosti odgovarali njegovim godinama. - Imao sam druga sa klase koji je kao mladić igrao matore uloge - seća se. - Poprimio je s vremenom jedan manir igre, što nije dobro. On je tako izgledao da mu uloge mladih ljudi nisu pasovale. Međutim, u mnoštvu najrazličitijih uloga koje je do danas odigrao gotovo da nema ljubavnika. Đuza je nekad u šali isticao da mu je za njih "falilo još deset centimetara u visini"! Mada... - To su najgluplje uloge. Ni ja nisam po svojoj unutrašnjoj strukturi ličnosti bio za ljubavnika. Nije imao tremu Najteže pitanje koje on sebi može da postavi jeste da li se bavio glumom na pravi način, da li su iskorišćeni svi njegovi talenti, kao što su pevački i plesački? Kaže da mu je žao što nemamo pravi pozorišni mjuzikl. Jedan mladi glumac je nedavno bio u Budimpešti na susretu glumačkih akademija. Pričao mu je neposredno posle povratka kako nije mogao očima da veruje gledajući tamo probe mladih glumaca za neki mjuzikl, kako oni igraju, stepuju, pevaju! Mi tako nešto, definitivno, nemamo. Kao surovi profesionalac nikad nije odbio ulogu. Međutim, može da kaže da ni za jednom ulogom toliko nije žudeo. - Uvek su drugi birali uloge za mene - veli Đuza. - Uvek je bilo: "Imam sjajnu ulogu za tebe!" ili: "Učini mi to! "Prokleta stvar je kad pristanete na tako nešto. I tu ulogu ne odigrate jedanput, već pedeset puta. Hteli ste da učinite, a uloga vam se ne dopada. Ništa strašnije od toga nema. Kad igram ulogu koju ne volim, ceo dan sam van sebe od neraspoloženja! Prava glumačka karijera počinje tek od pedesete godine, smatra Đuza. Čovek s vremenom stiče samopouzdanje i odgovornost. Mada, bez obzira na godine, pred izlazak na scenu potrebna mu je koncentracija. - Još na Akademiji smo učili taj sistem Stanislavskog "Opuštanja pred predstavu". Mi to tada nismo shvatali. Petnaest minuta pred predstavu ja samo sedim i ne mislim apsolutno ništa. Kad se zavesa podigne, kažem sebi: "’Ajde sad!" I, krene... Da li vežba tu vrstu opuštanja? - A ne! - smeje se Đuza. - Čovek radi ono što njemu pomaže. Klinci lutaju. Ima jedan u Ateljeu 212 koji pred predstavu radi jogu i uvek nešto upropasti. Kaže: "Ijao, šta mi bi?" Nije to prava koncentracija. Đuza nikad nije imao tremu, ali ako ne postoji neka vrsta uzbuđenja, onda komad ne može da igra. - Svojevremeno sam pričao sa prijateljem i jednim od naših najboljih fudbalera Milošem Milutinovićem. "Lako je vama", kažem mu, "vi ne dajete ni pet para na tremu". On me gleda: "Ti me zezaš", veli. "Kada igramo međunarodnu utakmicu, pa zasvira himna, ja pojma nemam gde se nalazim. Hajde, zagrejmo se. Još ne znam koja mi je leva a koja desna noga. Strašno! Tako je sve dok ne primim prvu, drugu loptu, dok malo ne uđem u igru, a posle je lako." Priznaje da je glumac najsujetniji stvor na svetu! - Više puta sam bio sa čuvenim trubačem Duškom Gojkovićem - priča Đuza. - Sećam se - mi na Hvaru, a on porani ujutru, uzme pisak od trube i tri sata vežba u šumi. "Šta to radiš?", pitam ga. "Ja 18. ovog meseca imam koncert u Minhenu! Ne mogu tamo da se pojavim i kažem: "Izvinite, bio sam na odmoru i nisam dovoljno vežbao..." Za razliku od muzičara, mi nismo robovi instrumenta, jer smo sami instrumenti i robujemo sami sebi. Ja ne mogu da vežbam glumu. Šta da radim? Da recitujem? Poštovanje starijima Zanimljivo je i da Đuza Stojiljković nikad nije baš želeo da bude glumac. Kao učenik sedmog, osmog razreda, pomagao je u nekim predstavama Kruševačkog pozorišta. Kad je došlo vreme da upiše studije, želeo je na književnost ili na jezike. Silom prilika, desilo se da dvadesetak njih iz Kruševca ode na tehniku. Ne treba zaboraviti da je to bilo 1947. kad je zemlja bila u industrijskom zamahu i kad su nam bili potrebni inženjeri. Završio je prvu godinu i upisao se na drugu. Međutim, pošto se u Beogradu vezao za Akademsko pozorište "Branko Krsmanović", rešio je da pređe na Pozorišnu akademiju. Onda se dogodilo da je cela njegova klasa došla u Beogradsko dramsko pozorište koje je početkom pedesetih bilo rasadnik glumaca. Tu su bili Rade Marković, Olivera Marković, Cica Perović, Pepi Laković, Zoran Radmilović, Ljiljana Krstić, Ksenija Jovanović... Posle se Đuza Stojiljković nekoliko puta selio između Beogradskog dramskog pozorišta i Ateljea 212. Da li se povratak u pozorište iz kojeg je otišao može uporediti sa povratkom ubice na mesto zločina? - Uvek sam bio za to da glumac ne treba da ostane dugo u jednom pozorištu - kaže. - Tada se stvaraju familijarnosti i nemate pravi odnos prema poslu. Veliko je zadovoljstvo za glumca kad radi s ljudima s kojima nikad nije radio. Upravo zato sam bežao iz pozorišta. A kako izgleda kad se ponovo vratite? Nije isto kao što je nekad bilo. Tamo su već drugi ljudi, drugi je repertoar, drugačiji odnosi. Kad je svojevremeno Đuza počinjao, veoma je poštovao starije kolege. Kakav je odnos ovih današnjih generacija prema njemu? - Kad sam došao u Beogradsko dramsko pozorište, najstariji glumac je imao 55 godina - ističe Đuza. - To je za nas bio metuzalem. Kad stariji glumac naiđe, mi smo ustajali. Pripadam generaciji koja je rasla pre rata i koja je imala puno poštovanja prema starijima. Nije to u pozorištu bilo neko natureno poštovanje. Kao: "Vidi, sad se on ulaguje." To nikad nije bilo. A znali smo sve njihove uloge. Milivoje Živanović, Raša Plaović, Viktor Starčić, Toni Laurenčić bili su nepojamni glumci za nas. Stalno smo razmišljali: "Gospode Bože, da l’ ću moći tako da igram?" Sad ne verujem da mladi glumci tako prate nas starije. Naprotiv! Sad je suprotno. Mi pratimo njih! Neminovno je prisetiti se i Rođe Petrovića, popularnog lika iz televizijske serije "Pozorište u kući", s kojim je Đuza Stojiljković stekao široku popularnost. Priznaje da je gledao reprizu pre nekoliko godina. I - "tužno je to gledati sebe u ranijim ulogama". Rođu je mnogo voleo i po njemu ga još prepoznaju: "O, Rođo, gde si?" - Sećaju se uglavnom starije generacije. "Pozorište u kući" je gledala cela tadašnja Jugoslavija. Jedne godine za 8. mart u Sloveniji je bio cirkus. Na priredbi u dvorani "Tivoli" bilo je pet hiljada ljudi! Posle odemo na večeru i igranku. Slovenke k’o Slovenke, skinu mi kravatu, pa košulju i ja ostanem u majici. Uzeli su to za uspomenu. Voli da pešači Đuza otkriva da više ne rasteže federe pred doručak. Međutim, pešačenje i dalje smatra najboljom rekreacijom. Njegova tura je deset kilometara dnevno. U autobus ne pamti kad je ušao. Ni kola ne vozi bar četvrt veka. To je za njega isuviše skup sport. Imao je nekad vikendicu na Rudniku koju je prodao posle smrti svoje supruge, poznate glumice Olgice Stanisavljević. Tome ima već jedanaest godina i tri meseca, precizan je Đuza. - Ona se borila oko te vikendice, sve je sama napravila. Od jedne njive je napravila park sa drvenom kućicom. Za mene je tamo bio raj. Svaki drugi dan sam išao na vrh Rudnika. Otkad je ona umrla, nikad više nisam prošao tuda... Ja nikad nisam voleo inostranstvo. To je zanimljivo. Voleo sam da odem na taj naš Rudnik, na Hvar i u Ribare, Ribarsku Banju, kraj u kojem sam odrastao. U slobodno vreme Đuza uglavnom prošeta, ali sve manje čita. Na levo oko vidi kao kroz maglu. U aprilu, veli, operisaće kataraktu, pa će opet biti kao nov. Što se pozorišta tiče, gleda sve komade, ali na generalnim probama. Premijere ne voli, jer su to, iz iskustva zna, najgore predstave. U bioskopu je poslednji put bio u Dubrovniku 1972. godine. Gledao je "Kuma î". Ponekad, naročito posle dve-tri čašice, voli da zapeva "Devojko mala", pesmu koja je proslavila film "Ljubav i moda" i kojoj je on dao svoj lični pečat |
Snežana MILOŠEVIĆ