Naš čovek otkriva tajne hijeroglifa

Egipatska knjiga živih

Beograđanin Miroslav Tanasijević je elektroničar, ali je proniknuo u zagonetke stare civilizacije. Prevodeći zapise uklesane u piramidama i hramovima, shvatio je da je srpski jezik bliži staroegipatskom nego engleski

Ako na razglednici nije fotografija piramida, kao i da nije poslata iz Egipta. Ko ih nije video, taj nije morao ni da putuje u ovu prelepu zemlju. One su simbol Egipta.

- Predrasuda! - ne slaže se Beograđanin Miroslav Tanasijević. - Pravi simbol, ono što zaista verno odražava egipatsku civilizaciju i kulturu je skarabej. (Reč je o bubi iz porodice Scarabaeida, simbolu sunca u egipatskoj mitologiji. Pravi se od metala, kamena, staklene paste ili terakote u obliku pečata i služi kao amulet. Danas se upotrebljava kao ukras. Iz Egipta se proširuje preko zemalja Bliskog istoka i grčkih ostrva čak do Etrurije.) Okamenjen ili naslikan. On je simbol boga Khepera i oznaka za preobražaj. Skarabej je za drevni Egipat isto što i krst za hrišćansku civilizaciju. On je za Egipćane bio podsećanje da se život ne završava neminovno smrću, već i preobraženjem.

Crne rupe u istoriji

Otkud interesovanje ovog elektroničara, sada zaposlenog u "Politici", za stari Egipat?

- Slučaj ne postoji - veli on. - Tako je i sa mojim bavljenjem egiptologijom. Ja sam odmah posle završetka srednje elektrotehničke škole "Nikola Tesla" počeo da radim u Institutu "Mihailo Pupin". Te 1970. godine zatekao sam se u jednom naučnoistraživačkom timu. Bio je to poseban svet zarazne radoznalosti: jednom su me jedva oterali s posla posle dvadeset osam sati neprekidnog rada. A kad se čovek toliko bavi tehnikom i tehnologijom, zaista mu je potreban odušak. Tako se dogodilo neminovno.

Jedna koleginica je, veli, uspela da ga inficira delima Imanuela Velikovskog, poznatog autora u oblasti takozvane alternativne istorije, nazvane tako zbog svoje kritičnosti prema "službenoj istoriji".

- I tek tada sam dokučio da zaista postoje crne rupe u istoriji i hronologiji. Na nesreću, u to vreme se pojavio i Erih fon Deniken sa svojim teorijama: čitao sam to sve dok nisam shvatio da je reč o preteranoj budalaštini.

Možda bi se na tome sve i završilo, da 1977. nije otišao u Egipat, na mesec dana. Dve godine docnije otišao je tamo ponovo i ostao jedanaest meseci. Pa u još dva navrata.

Rešavanje rebusa

- Živeo sam u Kairu. Imao sam malo para i mnogo vremena. Boravio sam u kairskom muzeju i odatle se otiskivao u svoje ekspedicije, najčešće u Sakaru, do Memfisa i starog groblja. Na mestu ovog drevnog grada nalaze se tri sela, pa se tu više ne kopa i ne istražuje. Do daljeg. Bio sam opčinjen. Jednom sam ušao u Tijevu grobnicu: on je bio visoki činovnik, u rangu ministra, i grobnica mu je bila puna uklesanih zapisa. Ti tekstovi su bili zanimljivi jer se u njima nijednom ne spominje bog, čak ni Oziris, pred koga je pokojnik neminovno išao. Bilo je to najslikovitije svedočanstvo o uverenju u božansko poreklo vladara: šta je Ti imao da se poziva na bogove i da im se umiljava kad je poznavao faraona, lično. To je za njega bilo sasvim dovoljno kada je reč o odnosu prema božanstvima.

Kaže da se tada definitivno zarazio egiptologijom. Zato je, da bi joj pristupio s prave strane, upisao orijentalistiku na Filološkom fakultetu.

- Arapska kultura je nikla na ostacima persijske i egipatske civilizacije - objašnjava Miroslav. - Čitanje, zapravo interpretacija arapskih tekstova, slična je interpretaciji egipatskih. To se umnogome razlikuje od naših poimanja čitanja rukopisa pisanih na jezicima indoevropske grupe. Zapravo, više liči na rešavanje rebusa nego na čitanje. Ali, to nipošto ne znači da je znam egipatski jezik. Uostalom, ne postoji niko ko ga zna. Pismo da, ali jezik nikako. I ne samo zato što je taj jezik odavno nestao već i zbog toga što se on toliko menjao da Egipćanin koji je živeo pre dva milenijuma i govorio demotskim jezikom ne bi mogao da razume gotovo ni reč svog pretka koji je govorio staroegipatski, pre oko pet milenijuma.

Kaže da je poslednji stupanj razvoja egipatskog jezika koptski, ali da je i on zamro krajem šesnaestog veka: sačuvan je jedino u hrišćanskim obredima, kao i crkvenoslovenski. Poređenje sa izvorima je gotovo nemoguće, jer su Kopti koristili pismo nastalo od grčkog alfabeta, uz dodavanje još šest slova za glasove koji nisu postojali u grčkom.

Tajne hijeroglifa

- Sudbina Aleksandrijske biblioteke je najsvetlija i najtužnija epizoda istorije civilizacije. Kao što se zna, gorela je nekoliko puta. Ali, nije tačno da su je konačno spalili Arapi, već Vizantinci. U tom požaru su nestali svi originalni verski tekstovi starog Egipta. Sačuvani su neki grčki prepisi, ali ne i prevodi. Praktično, danas je autentično samo ono što je bilo isklesano na zidovima hramova i grobnica, mada i tu ima različitih začkoljica.

Bio je nekoliko puta u hramu (grobnici) Ramzesa îîî. Ružan je, ali veoma značajan. Naime, reljefi u hramovima su inače veoma plitki i na njima su često uočljive svakojake ispravke, posebno kada je reč o imenima vladara. Ali, u ovom hramu je reljef dubok čak tridesetak santimetara. Tajna ovog bareljefa je otkrivena u sasvim ovozemaljskim slabostima: shvativši da će mu nezahvalni potomci plitka slova izbrisati i prepraviti tekst (baš kao što je i on sam to činio svojim precima), mudri Ramzes îîî je dao da se isklešu dovoljno duboko da odole svakoj pakosti, nemaru ili zubu vremena.

- Postoji predrasuda vezana za egipatsko pismo. Vlada uverenja da je ono idiomsko, da su hijeroglifi zapravo simboli koji označavaju reč ili grupu reči. Pogrešno. Ima i takvih, ali egipatsko pismo je u osnovi alfabetsko. Jedan znak, jedan glas. Eventualno dvoglas. Ono što je tu idiomsko unosi najviše nedoumica u prevođenju jer je svaki simbol višeznačan.

Da bi to bliže objasnio, spominje da je Evropa s kraja prošlog veka bila zaneta helenskom kulturom i osvajanjima Afrike, mada su sami Grci tvrdili (Herodot) da je egipatska civilizacija njihov uzor. Bilo je zaista teško tada reći da je prva civilizacija, prva organizovana država, afričkog porekla.

- Zbog toga su prevodi egipatskih tekstova takvi kakvi jesu: netačni, nedorečeni, pogrešni. Najpoznatiji je prevod "Knjige mrtvih" Valisa Badža od pre jednog veka. Taj prevod je najočigledniji primer nedorečenosti i nepoznavanja smisla teksta.

Mesecima je Miroslav Tanasijević poredio prevedenu rečenicu "Moje srce je moja majka, moje srce je moje nastajanje", sa originalom. U egipatskom jeziku srce je srce, ali njegov idiom označava još i um, razum i svest. Dalje, skarabej u tekstu zaista može značiti nastajanje, ali i duhovni preobražaj. Shvativši to i ušavši u smisao teksta, preveo je čuvenog Anija: "Moja svest je moja majka, moj um je moj (duhovni) preobražaj". Smisao je izmenjen a rečenica je postala suvisla.

- Kod Egipćana je sve što je napisano bilo svetinja i nazivalo se "medut neter", božanska reč. Čitanje i pisanje su bili umeće dostupno svima koji su za to imali vremena i volje. Ali, interpretacija tekstova je bila nešto posebno i zahtevala je ogromno znanje i iskustvo. Kako stvari stoje, tako je i danas.

Onako usput, Tanasijević, elektroničar, razbija još jednu istorijsku predrasudu. Egipćani su često pisali zdesna ulevo (kao i Arapi docnije), ali ne i obavezno. Pisali su i sleva i odozgo nadole. Gde je početak otkrivalo se po tome što su znaci i idiomi sa likovima živih bića (ljudi i životinja) i bogova bili okrenuti ka početku teksta.

Srpski je prebogat

Pomislio je Miroslav u jednom trenutku da ima dovoljno znanja i da bi mogao da ga podeli s drugima.

- Kod nas nema popularne literture iz ove oblasti i ja sam to zaista shvatio kao svoju dužnost.

Zbog toga je otputovao u Libiju i godinu dana tamo predavao elektroniku. Na arapskom ili na engleskom, kako kome. Posle se vratio i ušteđevinu uložio u štampanje rukopisa svoje prve knjige "Rečnik egipatske civilizacije". Objavljena je 1989. godine.

- Tek kad čovek počne da se bavi prevođenjem, shvati koliko malo poznaje svoj sopstveni, maternji jezik. To je prilika da ga istinski upozna. Tako sam i učvrstio svoje uverenje da je srpski jezik zaista prebogat, ma šta ko mislio o tome. Naime, ja sma originalne tekstove uvek poredio sa postojećim engleskim prevodima i tako došao do ovog otkrića. Evo i primera: postoji u originalu zbir znakova koji, doslovno prevedeni, označavaju: stavljanje puta pod noge. Za Engleze je to nešto nepojmljivo: kako se to put može staviti pod noge? Oni su to korektno preveli, ali to onda gubi svaki smisao. A recite našem čoveku: "Hajde, put pod noge", razumeće bez mnogo mozganja, može i šamar da se dobije zbog drskosti. Ili, za odlazak kod nekoga u goste Egipćani su govorili i pisali "idem da ga obiđem". Obilaženje oko domaćina je ritualna radnja odagnavanja zlih božanstava i njihove magije. Englezi ne shvataju kako neko odlazi kod nekoga da bi obilazio oko njega!? A Srbi? Kažu upravo tako: idem da ga obiđem! Ipak, reč je o tekstovima koji su pisani pre četiri ili pet hiljada godina i danas blagi bog zna šta je pisac zaista time želeo da kaže, bez obzira na to kako mi prevodili. Dakle, moja knjiga je zapravo samo moja sopstvena interpretacija teksta.

Posle je napisao još jednu. "Egipatska knjiga živih" je objavljena 1996. godine.

Onako usput, svoj kompjuter je napunio i egipatskim pismom. Za ličnu upotrebu stilizovao ga je tako da podseća na "kurziv" (velika slova alfabeta i azbuke). Zauzima manje mesta, praktičnije je.

Kaže da ima sreće što ne živi od egiptologije. To mu ne smeta da ovoj svojoj strasti posveti i po desetak sati dnevno. Kupuje literaturu po svetu i nema pojma koliko je do sada automobila ili vikendica potrošio na to.

Miroslav Tanasijević, inače, radi, kao elektroničar. Slova kojima se štampa "Ilustrovana Politika" su tipa "tajms", a njihova ćirilična verzija je, delom, i njegova kreacija.

Miloš LAZIĆ