|
Naši reporteri na Kosmetu Danica Milinčić ne napušta Samodrežu Istina, noćiva kod sina Miroslava u Vučitrnu, ali ujutru autobusom putuje do svoje kuće, kraj koje je pre sedamnaest godina ubijen sin Danilo. Presreću je teroristi, ali ona se ne plaši, čak je išla u njihov "štab" da se žali Kada je 2. juna 1982. godine jedan Šiptar mučki ubio Danila Milinčića, šumara, na njegovom imanju u selu Samodreži, pred majkom Danicom, vest o tome izazvala je duboko ogorčenje u javnosti. Ova ljudska drama je pretočena u pozorišnu i dokumentarni film, a majka Danica je postala simbol zaštitnice i opstanka srpstva na Kosovu i Metohiji. Sina Danila je sahranila u Vučitrnu, a ona se vratila u Samodrežu, tamo gde su joj sina ubili, da čuva prag rodne kuće. Ali, ovih dana puče glas da se i Danica Milinčić iselila iz Samodreže! Da je kod sina Miroslava u Vučitrnu. Krenuli smo da je potražimo. U Vučitrnu pljušti kiša. Sastavilo se nebo sa zemljom. Tražimo predsednika opštine da pitamo za Danicu. On je već bio otišao u Kosovsku Mitrovicu na sahranu braće Radivoja i Ljubiše Mitrovića. To su oni što su krenuli iz svog sela Mijalića da sačekaju sina i sinovca vojnika Miljana Mitrovića. Toga dana teroristi su kidnapovali a njih dvojicu nadomak srpskog sela Mijalića presreli i ubili. Preostali Srbi su sahranili Mitroviće na gradskom groblju u Mitrovici, jer im ni mrtvim nije bilo povratka u rodno selo. Mitrovići su se raselili, kao i sve ostale srpske porodice. Potpredsednik Opštinskog veća Dušan Stević je, kako se ispostavilo, komšija Daničinom sinu Miroslavu. Odosmo na datu nam adresu. Kruže oko mene, ali me ne diraju - Nije se moja majka iselila iz Samodreže. Kamo sreće da jeste, prestali bismo da strepimo za nju - reče nam predusretljivi Miroslav. - Sačekajte je. Doći će ona večeras iz sela. Dok čekamo, čujemo pucnjavu. Konačno, evo Danice. Sitna sedamdesetogodišnja starica gotovo utrča u kuću noseći torbe. - Šta da vam pričam danas kada sahranjujemo sve birane muške srpske glave, kada nam kidnapuju vojnike - kaže šireći ruke. - Čim čujem da je negde neko poginuo, meni lice moga paćenika Danila pred oči izađe, pa žalim majke poginulih do neba. U pauzi se trgne i nudi nas majčinski: donela iz sela pun lonac kupusa i mesa. I pogača još vruća. Kada joj pokazasmo vest iz novina da je napustila Samodrežu, Danica se prosto naljuti: - Ostaviću Samodrežu samo kad mi pušku pod grlo stave da me otud oteraju. Ostaću tamo gde mi je sin poginuo. A pravo govoreći, sada me niko ne dira. Istina je da evo neko doba ne spavam u selu nego ovde, ali svakog jutra odem autobusom kući i uveče se vratim. Kad izađem iz autobusa, oni iz UČK-a me obilaze, kruže oko mene, ali me ne diraju. To su domaći, poznaju me. Tri smo kuće Srba ostali tamo: Miša Milinčić, Dejan Milanović i ja. Sin Miroslav kaže da je jednog dana neće pustiti da ide sama u selo. Danica na to odmahuje rukom srdito. Inače, kad je prodala svoje dve krave, sin Miroslav je brže-bolje kupio jednu i doveo ovamo u Vučitrn, ali ni to je nije namamilo da ostavi svoju Samodrežu. - Kad prodadoh dve krave jednom Šiptaru iz Slavkovca za 1.500 maraka, on mi obeća novac, ali nikako da mi ga da - priča Danica. - Onda se jednog dana ja naljutim i odem pravo u glavni štab "UČK". Tražim glavnog i nađem Rasima Bajgoru i ispričam mu kako me taj njihov prevario. On veli da će mi sigurno platiti, samo da malo stanu na noge, da zauzmu vlast. Ja im kažem da ne uzimaju vlast od baba, žena i dece, da je to sramota, nego neka je uzimaju od sebe ravnih , ako im basta. I okrenem se, izađem iz štaba, sa mojim štapom, njima leđima okrenuta. Ne mogu da zapustim imanje... Do Samodreže Danica putuje jednim od nekoliko autobusa koji svakodnevno voze iz Vučitrna. Naravno da su vlasnici i vozači Šiptari, ali Danicu ovde svi znaju i niko joj više na put ne staje. Ona odlično govori albanski i ne ostaje im dužna, ako je ko šta izaziva. - Do sada su komšije sa mnom i razgovarale, a sada su počeli da se pomalo sklanjaju od mene kad naiđem. Ja pustim kokoši, nahranim svinje, poradim po kući i okolo. Ne mogu da zapustim sve to. A imanja ove godine mi Srbi nismo ni obrađivali, dok komšije Šiptari rade uveliko kao nikad do sada - stenje i krši ruke Danica Milinčić. Potom nas podseća kako je počela stradalnička priča njene porodice i šta se sada dešava, ali ruku mi drži na olovci - da ništa ne pišem... Jer je sve strašnije od reči, a reči zamrsiše ljudske živote. RADICA MILINČIĆ:
- Najžalije mi je naše dece i omladine. Ovih dana imamo takmičenje u znanju, ali među decom nema onog nekadašnjeg poleta, radosti, ambicije. I mi sami to nadmetanje organizujemo koliko da se otrgnemo od svakodnevnih teških misli koje nas okupiraju. Eto, juče su nas celog dana nadletali vojni helikopteri... Zatekli smo je među decom sa ručnim radom. - Heklicom nadoknađujem onu veliku razliku između plate koju primam i naših potreba. Ivan i Ivana su odlični đaci i dobra deca i ja moram da obezbedim da imaju sve što im treba i da to bude najbolje. Ivana studira engleski jezik u Prištini, a Ivan je još u elektrotehničkoj školi. U osnovnoj je bio vukovac. Radica nikada nije pomišljala da se ponovo uda: - Svesno sam podredila svoj život deci. Nemam kad da razmišljam o drugome, nego o tome kako da preživimo. Ivana i Ivan uz bolni smešak prate naš razgovor. Žao im je što već dve godine nisu smeli da idu kod bake u Samodrežu. - A baš nam je tamo bivalo lepo leti, kada se svi okupimo. I stričevi i braća od stričeva u onoj seoskoj lepoti. Sada najviše brinemo za babu. Voleli bismo da ni ona tamo ne sedi. Evo, mogla bi kod nas, ne bi nam bilo tesno - kaže unuk Ivan, a Ivana mu povlađuje. Radica ih sa ljubavlju posmatra i tužno dodaje: - Najteže nam je, ipak, što više ne smemo da odemo Danilu na groblje u Vučitrn! Zacakliše suze Milinčićima u lepim crnim očima, pa se bliže priviše uz najstarijeg strica Miroslava koji im je došao u posetu. |
Ljiljana BULATOVIĆ