Pariski dnevnik Ćerima Abazija

Hteli su da nas slome

Pravih razgovora o mirnom rešenju krize na Kosmetu nije bilo ni u glavnom gradu Francuske. Evo kako je to video sekretar Nacionalne zajednice Egipćana u južnoj srpskoj pokrajini



Ćerim Abazi je član državne delegacije. Čim su 14. marta stigli u Pariz na nastavak razgovora o Kosmetu, odvezli su se do rezidencije našeg ambasadora.

Pre puta smo ga zamolili da vodi beleške o zbivanjima i da nam ih ustupi. Ponešto će nam kasnije ispričati, ono što nije zapisao.

Tek što su stigli u Pariz, predstojalo im je pojavljivanje pred novinarima. Znao je da su neki novinari, posebno sa Zapada, u toku razgovora u Rambujeu izražavali čuđenje zašto nisu zastupljene samo dve strane, Srbi i Albanci, već se u našoj državnoj delegaciji nalazi višenacionalni sastav. Zato je Abazi u pristupnoj besedi rekao sledeće:

"Ja sam predstavnik nacionalne zajednice Egipćana, koja vekovima živi na području Kosova i Metohije i koja je bila izložena majorizaciji. Nacionalna zajednica Egipćana je posebna grupacija, koja ne pripada nijednoj nacionalnoj zajednici na Kosmetu.

Kosovo nije samo srpsko, niti je samo albansko. Na Kosovu i Metohiji žive i naši Egipćani, i to njih 150.000, i oni traže svoja prava. Mi više nećemo dozvoliti da se neko poigrava našim brojem, a da i dalje živimo bedno, siromašno i potiskivani, da teško dolazimo do zaposlenja. Još odavno naši preci su pokušavali da se deklarišu kao Egipćani, ali im to nije bilo omogućeno. Stoga su se konačno 1970. godine pismeno obratili nadležnim jugoslovenskim organima da im se to omogući. Na Kosmetu nam to, sve do sada, nije bilo omogućeno, pa smo bili prinuđeni da se deklarišemo kao Albanci.

Zahvaljujući demokratskim procesima, 1990. godine smo formirali Udruženje Egipćana, koje se zalaže za očuvanje nacionalnog identiteta i za zaštitu prava naših sunarodnika. U Ohridu je na kongresu septembra 1998. godine formiran Savez balkanskih Egipćana, a učestvovali su Egipćani iz Albanije, Makedonije i Jugoslavije."

Posle ih još obavestio da u Albaniji ima oko 400.000 Egipćan a u Makedoniji oko 130.000 i svi imaju svoja udruženja.

Ni "dobar dan"

Stav naše državne delegacije je i u Parizu ostao neizmenjen, kao i u Rambujeu. Jasno su izneli posrednicima, pošto direktnih razgovora s Albancima nije bilo, da sporazum mora da obezbedi jednaka prava i obaveze pripadnicima naroda i nacionalnih manjina koje tamo žive.

- U Centru "Kleber" satima smo čekali odgovor na naše predloge. A posrednici su se ponašali kao da smo na optuženičkoj klupi. Prema albanskoj delegaciji su se ponašali zaštitnički. Čuo sam da je Taći bio na večeri sa američkim portparolom Rubinom.

Abazi kaže da Pariz gotovo i da nije video. Članovi delegacije su iz dana u dan čekali da počnu stvarni razgovori, da se dve delegacije nađu oči u oči. Ali, to je izostalo.

- Začudio sam se kada sam među Albancima video i Ilijaza Kurtešija, starog političara. Došao i on da pomogne njihovoj delegaciji. Inače, sa njima smo se samo mimoilazili. Ni "dobar dan" da kažemo jedni drugima. Kao i u Rambujeu. Jednog trenutka krenuo je Taći da me pozdravi, ali ja sam se okrenuo.

Abazi kaže da je dva puta govorio na konferencijama za štampu.

- Jednom smo govorili i trojici medijatora, Hilu, Petriču i Majorskom. Susret s njima je trajao četrdeset minuta.

Atmosfera je bila napeta jer nije bilo napretka. Ostajali su gluvi na predlog naše delegacije.

- Otišli smo jednog dana da prošetamo po Parizu. Gledam: prepuni izlozi, narod bezbrižno šeta. A, kod nas se na Kosmetu krvari. Šetnja nije dugo trajala. Mobilnim telefonom smo pozvani da se vratimo na sastanak.

Do sporazuma nije došlo. Zapravo, delegacija Albanaca je potpisala ono što joj je odgovaralo.

- Naš predlog sporazuma o jednakosti svih na Kosmetu je odbijen. Razgovora o tome nije ni bilo. Radilo se, kako je to dobro rekao predsednik Milan Milutinović, o prevari.

Bar su čuli i za nas

Sa Ćerimom Abazijem sreli smo se po povratku naše delegacije u Beograd. U hotelu "Mladost".

- žao mi je što nismo potpisali zajednički sporazum o miru. Moji sunarodnici su me ispratili s takvim očekivanjima. Ali dobro je što smo svima dali do znanja da i mi živimo na Kosmetu. Da je ova srpska pokrajina višenacionalna.

Ćerim Abazi je od skromnog bankarskog činovnika u Investbanci u Prištini postao sekretar Nacionalne zajednice Egipćana Kosmeta, pa član Privremenog pokrajinskog izvršnog veća i član delegacije Vlade Srbije na pregovorima u Rambujeu i Parizu. Ostao je skroman i predusretljiv čovek.

O sebi i svojoj porodici kaže:

- Ja sam najmlađi od šestoro braće. I nekako najsrećniji: najmanje sam se mučio. Oni su morali da rade teške fizičke poslove kada smo sišli iz sela u Obilić, da bi zaradili koru hleba. A ja sam stigao do treće godine pravnog fakulteta i posle mog brata, koji je otišao da živi i radi u Nemačkoj, nekako sam se najbolje sredio. Imam ženu, dve ćerke i sina. Svi su mi dobri, iako sin još nije našao posao. Ali, sve će to biti u redu, samo da se sredi stanje na Kosmetu. Da prestanu ubistva i kidnapovanja. Čak su i predsedenika našeg udruženja Veselja Kadrolija teroristi pokušali da kidnapuju. Naoružani su mu upali u kuću i pretili porodici. A kada smo se žalili OEBS-u, Vilijem Voker nas je uputio da se žalimo Crvenom krstu!

Ipak, Abazi očekuje da će mir ubrzo stići na Kosmet. I da će pri tom pravda za sve trijumfovati.

Lj. BULATOVIĆ