|
Vojska Jugoslavije uništila američki mit Oboren američki ponos Borci pod jugoslovenskom trobojkom i s belim dvoglavim orlom na levoj mišici jedini na svetu su uspeli da na nebu, posle zločinačkog bombardovanja civila, pogode avion F-117 A i sunovrate ga u oranice atara sremskog sela Buđanovci između Šida i Rume Dvadeset sedmi mart (drugi put) i maleno sremsko selo Buđanovci (prvi put) ušli su u istoriju srpskog naroda. Borci Vojske Jugoslavije, pod časnim znamenjima plavo-belo-crvene trobojke nad glavom i s veličanstvenim belim dvoglavim orlom na levoj mišici, uspeli su prvi i za sada jedini da obore ponos američkog ratnog vazduhoplovstva - misteriozni lovac-bombarder F-117A o kome je kružila fama da je nevidljiv i nedodirljiv za sve armije sveta. Vest da su srpski orlovi skinuli sa jugoslovenskog neba moćnog američkog, do sada neuhvatljivog "noćnog sokola" odjeknula je u svetskim medijima glasnije od stotina hiljada bombi i krstarećih raketa bačenih i ispaljenih na SR Jugoslaviju bez razloga. Bila je gromoglasnija i od saznanja da su agresorske snage NATO napale jednu suverenu državu praktično bez objave rata, kršeći važeće povelje i konvencije svetske zajednice i UN kojima se taj zločinački čin zabranjuje. Novinari na licu mesta Najžešće je, međutim, pogodila nove fašiste u kaubojskim čizmama koji su, puni sebe, pokušali da sakriju činjenicu da im jedna mala - ali srčana i odlučna vojska - u maloj i vekovima mučenoj zemlji, obara avione kao deca vrapce praćkom. Zar njihov ponos i diku. Na sve načine - uključivši i najsnažniju mašinu za proizvodnju laži Si-En-En, kome bi, da je živ, i Gebels zavideo - nastojali su da objasne to kao srpsku manipulaciju i izmišljotinu. Snimci plamenih jezika koji proždiru najelitniji primerak Služba za informisanje Generalštaba Vojske Jugoslavije organizovala je, zato, odlazak na mesto rušenja američkog borbenog sna. U dva autobusa nije bilo mesta za sve. Asistenti snimatelja, prevodioci, pomoćnici i razni saradnici novinarskih i TV ekipa morali su da ostanu pred Centralnim klubom VJ u Beogradu. Tokom putovanja, dugog nekih sedamdesetak kilometara, poslenici svetske sedme sile slali su mobilnim i satelitskim telefonima kratke najave svojim redakcijama uz primetnu uzdržanost da je "noćni soko" možda i završio u blatu raskvašene sremske oranice. Ipak, već na ulazu u seoce sa oko petsto domaćinstava, neverica je počela da se povlači kao prolećna jutarnja magla. Čudo tehnologije - suvenir Nasmejanih lica Buđanovčani, i stari i mladi, dočekivali su došljake mašući im komadima svemirske tehnologije skinute sa očerupanog "noćnog sokola". Strogo čuvana tajna SAD, u čiji je razvoj uloženo više od dve milijarde dolara, od 27. marta 1999. godine prestala je to da bude. Nije više nepoznanica, ne samo za vazduhoplovne stručnjake i inženjere raznih struka, već je postala, bar njeni delići, suvenir sremskih paora o čije se njive zdruzgao noćni lešinar koji je samo nekoliko trenutaka pre 20.38 časova te subotnje večeri istresao svoje tovare smrti nad nekim gradom u Srbiji. Čim su autobusi stali, svima u njima je bilo jasno da nema laži, nema prevare. Tik uz put, na gomili ubuđale kukuruzovine, ležao je komad krila za koje se verovalo da je neoborivo. Prepoznatljiv znak američkog ratnog vazduhoplovstva nedvosmisleno je ukazivao na vlasnika. Vojnici rezervisti, nekad zvani teritorijalci, zahtevaju od pukovnika i prevodilaca Službe informisanja Vojske Jugoslavije da obuzdaju pripadnike stranih sredstava informisanja koji, zanemarujući otkinuto krilo, žure ka izgorelom trupu ogromne 20,3 metara duge raskomadane ptičurine, kojoj ni krila raspona 13,3 metara nisu pomogla da se izvuče i proleti kroz užareno nebo Srbije do bezbednosti zločinačke baze Avijano u Italiji odakle je i doletela da seje smrt i suze, da razara... Ponegde blatom umrljana, nehajno zategnuta i izgužvana od zaleganja i povremenog spavanja, u gotovo stojećem stavu, uniforma rezerviste sa "škorpionom" o boku ne deluje previše ubedljivo. Pojedini snimatelji bi da ga zaobiđu i prečicom stignu na mesto pada "najmoćnijeg" aviona sveta proizvedenog u strogoj tajnosti 1989. u kalifornijskim fabrikama Lokida. Iz obližnjeg šumarka, poskakujući po raskvašenoj oranici, izranja "pincgauer". Iz njega iskaču dvojica policajaca sa automatima u rukama i nekoliko oficira područne jedinice Vojske Jugoslavije. To već uozbiljuje situaciju i novinari se vraćaju prema krilu koje im je nadohvat ruke. Pukovnik koji je došao sa njima, prvo na francuskom a potom i na engleskom, objašnjava da će on sa komandantom jedinice što obezbeđuje ostatke oborenog F- 117A stelt tehnologije, otići do olupine kako bi se sa organima bezbednosti dogovorio o mogućnostima snimanja i razgledanja. Rupe od metaka Snimatelji i fotoreporteri se laćaju posla. Snimaju gro plan, detalje, oznake, rupe od mitraljeskih metaka što su zarili u nekoliko slojeva specijalne vrste - plastike prekrivene slojem nečega što liči na teflon kojim se oblažu tiganji. Čeprkaju i otkidaju komade saća koje, valjda, daje čvrstinu krilu, a izgleda baš kao pravo saće što ga ose grade na spojevima tavanskih greda. Novinari, koji ponešto natucaju srpski ili uz pomoć naših zaposlenih u stranim novinskim kućama, TV stanicama i agencijama, pokušavaju da intervjuišu meštane. - Tu, Bujanovci? - pita jedna mlada dama držeći mikrofon u ruci. - A, koja si ti? - odgovara pitanjem žena u vunenim čarapama do kolena, zabrađena maramom. Brišući ruke o kecelju, gleda pridošlicu nepoverljivo, krajičkom oka. - Ja, Frans - odgovara novinarka trudeći se da mešavinom jezika glasu da srdačnost, a licu šarmantni osmeh kojim će odobrovoljiti meštanku. - Znači NATO - odgovara žena dodajući da se zove Nada i započinje poluozbiljno, polušeretski čas geografije. E, pa ovako. Da ti objasnim sestro. Ovo su B-u-đ-a-n-o-v-c-i, rasteže sričući, Bujanovac ti je uz Kosmet. Znaš, to je onaj kraj dole na jugu zbog koga ste nas napali da biste zaštitili one šiptarske teroriste. Pamti, Buđanovci! Valjda i vi imate tamo kod vas nešto što buđa. Seti se toga ili ona dva "miraža" što ih neki dan naši momci oboriše nad Fruškom gorom. E i oni će da se ubuđaju na vlažnoj sremskoj zemlji i kroz njih će korov da iždžiklja, iako vaši tvrde da mi lažemo kad kažemo da vas obaramo. - Da, da - ubacuje se brkati Ciganin. - Mi lažemo, a eno ti je ona mrcina tamo - još se puši. Nego, kaži tvojima da ne lažu Srbi, laže onaj, de kako se beše zove, aha de Bilko. Laže i sebe i vas, a mi jok - izgovara praveći se neuk i nevešt dok mu brk poigrava od smeška koji prikriva. Malo dalje, dok i novinari otkidaju komadiće krila za uspomenu, starina Kosta Katić objašnjava jednom Slovencu i Holanđaninu koji rade kao tim: - Bilo je strašno.Mislio sam da će se ta grdoba srušiti pravo na kuće. Činilo mi se da je natkrililo pola sela, a gorelo je i prevrtalo se po nebu da bog sačuva. Bežali smo na sve strane i opet mislili da će nam, ma kuda krenuli, pasti pravo na glavu. Ovo je čudo. Preturio sam ja i onaj veliki rat, al’ ondak je bilo lakše. Nemac je, brate, doletao danju. Čuo si mu avione s kilometra. A ovi danas ko lopovi. Noću, tiho. Mučki. Ispale one projektilje, pa bež’. Al’ oćeš! I njih, vidiš, stigne. I ovu mrcinu su naši stigli. Eno ti je, gledaj između onog šumarka i dalekovoda, vidiš. Ono crno, još se dimi. Slovenac pokušava da odobrovolji starca da sa njim i Holanđaninom ode do aviona i da ga tamo slikaju i tonski snime šta je video. - Ne bih ja baš. Sad sam se odande vratio. Podaleko je to za mene s ovim štapom. A i šta će vam to? - Pa mi smo došli da vam pomognemo. Da istinu u svet pošaljemo - uporan je Slovenac. - Neka, neka - odbija Kosta i kad Holanđanin i Slovenac odoše da traže drugog sagovornika, poluglasno, više za sebe, reče: "Da nam pomognete! Ko što nam pomogoste kad su nam ovi što nas bombarduju zemlju rastakali." "Popijte za sreću, al’ i za duše" Vraćaju se pukovnik Službe za informisanje i područni komandant. Obilaska velikih ostataka trupa i krila ipak neće biti. Vojnici i policija su već tovarili nesagorele delove aviona na kamione i u traktorske prikolice. Ukloniće ih sa mesta pada da agresor ne bi tukao po njima i pokušao da uništi ono što nije sagorelo i što može da posluži za definitivno skidanje tajne sa takozvane stelt tehnologije u čiji su razvoj SAD uložile više od dve milijarde dolara. Novinari, fotoreporteri i TV snimatelji ponovo se vraćaju krilu i meštanima. Desa Jovanović, čija je kuća među najbližima mestu obaranja "noćnog sokola", iznosi flašu rakije i nekoliko čašica: - Evo, popijte malo. Mi častimo. Kažite vašima da smo mi gostoljubiv narod. Popijte za sreću i mir. Može i za pokoj duše i naših i vaših žrtava. Daj bože da ovo zlo što pre prestane - priča brzo. Rečenice izgovara u jednom dahu, a u očima joj iskre suze. - Bio sam na kuli Zadružnog doma - priključuje se priči Bora Jovanović. - Odatle mi leti pazimo na atar da vatra ne uništi ’šenicu. Sad, eto, u ovom tragičnom vremenu osmatramo da nas zlikovci ne iznenade. Bilo je prilično mračno, a i vetar je hučao mnogo jače gore u kuli no dole po šorovima. Namah mi se učinilo da sam čuo neko komešanje i pucnjavu. Nekako čudno brujanje. Napregnuh oči tražeći po nebu šta bi to moglo da bude. Oblaci se malo kao razmakoše i ja se sledih. Tik iznad sela ugledah ogromnu masu. Crnju od noći. Dograbim poljski telefon da upozorim komandu, a opet mi u ušima odjekuju kao neki pucnji. Vrtim onu ručicu, a ne skidam pogled s onog čuda. Uto sa zemlje sunuše dve munje. Šišti plamen iz njih, a one kao strele pravo ka letećem monstrumu. Čudovište se propinje i ponire, maše krilima. Okreće trbuh ka onom šumarku tamo. Jedna ga munja promaši. Videlo se lepo kako prozvižda tik pored nakrenutog krila. Druga, koja je nešto kasnije i ispaljena, nestade. Pomislih: uh, majku mu, ćorak! Nije valjda da... Nisam ni stigao da misao završim, kad se zažari nebo nad selom. Sinu svetlost kao da se razdani. Ogromni avion, sad su mu se lepo videli obrisi, podiže nos uvis. Motori mu još bučniji postadoše, kao da mu je pilot dodavao gas, a onda obori kljun, poče da se obrće onako u plamenu, da se valja nebom... - U selu - dopunjava ga stari Kosta - nastade pometnja i bežanija. Mislili smo sve će nas spržiti ako padne među kuće. Na sreću, "noćni soko" je preleteo poslednje buđanovačke kuće i strmoglavio se u njivu Borislava Božića. Jedna neeksplodirana raketa, koju je valjda pilot u panici ili želji da počini još veće zlo ispalio, zarila se u pšenično polje Mileta Živkovića. Zakopana oprema Pilot se katapultirao, poklopac kabine je pao nedaleko od trupa i na njemu kaligrafski piše "Capt Ken "Ýiz" Duell" (u grubom prevodu: "Kapetan Ken ,čarobnjak’ duel"), a sedište u susedno tek izniklo žito. - Desetak minuta kasnije, dok se na olupini plamen tek rasplamsavao, krenuli smo nas nekolicina uz živice ka mestu pada. Učinilo nam se da je tu na nekoliko stotina metara od poslednjih kuća. Al’ hoćeš. Noć i optička varka. Dvadesetak minuta smo se lomatali do tamo. Uto je stigla i vojska. Ubrzo dođoše i policajci. Digli smo selo na noge. Organizovali lovce, bilo ih je oko osamdeset, pa smo s kerovima krenuli da češljamo teren. Posle nam se pridružiše i vatrogasci, a kažu da je i iz drugog atara krenula potera. Ubrzo smo našli borbeni ranac i NATO-obrok koje je pilot pokušao da zatrpa. Nabasali smo i na kupolu padobrana. Našli smo mu i otiske čizama. Međutim, mi ga nismo našli. Ne znam da li su ga našli oni iz susednog atara. Možda je i jutros bio tu negde jer oko 3.30 sati odnekud su se pojavili helikopteri. Ne znam da l’ su naši il’ njijovi. Nisko su leteli oko sela i tamo duž nasipa. U ataru su se spuštali do same zemlje, al’ nisu sletali. Još malo su se muvali i odleteli - pričao je te nedelje, 28. marta, oko podneva još uzbuđeni Bora Jovanović. Nedoumice više nema Pukovnik koji je doveo novinare do Buđanovaca obznanio je povratak u Beograd. U daljini se videlo kako vojska užurbano tovari delove "noćnog sokola". Na putu natrag ponovo su poslenici sedme sile zvali redakcije mobilnima. Diktirali su izveštaje, pričali šta su videli i čuli. Nedoumica više nije bilo: ponos Amerike nevidljivi "noćni soko" je postao i te kako vidljiv. Učinilo je to oko sokolovo branitelja Jugoslavije, pripadnika Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane. No pre nego što će i poslednji predstavnik stranih redakcija ući u autobus VJ, oglasio se jedan od onih neispavanih rezervista, čije ime nismo čuli zbog buke motora: - Videste li mu rupe od metaka na krilu. Kažite vašima da naši piloti, ipak, mogu da vas vide svuda na našem nebu i da vam ispraše tur. Da te vaše "nevidljive" - ko lovačke kere lovcima zecove - našim raketašima na nišane nagone. I recite im, ma koliko tvrdili da mi lažemo, da ovo nije jedini naš ulov. Ovo vam je samo kapitalac među onih desetak što smo vam polovili. Ajd’ zbogom. Tako je selo Buđanovci koje - sa njegovih oko dve hiljade žitelja - nema na svetskim kartama prvi put ušlo u svetsku istoriju, a 27. mart drugu put. I ova 1999. godina ući će u anale sveta kao godina političkog i vojnog bezčašća pre svega SAD, Nemačke, Britanije, Francuske i ostalih trabanata NATO pakta jer su zverski napali jedan nedužan narod. Ponovo su Srbi, na isti dan kao i pre 58 godina, svetskim moćnicima i agresorima na najupečatljiviji i najodlučniji način pokazali da neće trpeti tiransku čizmu na svojoj zemlji. Novim fašistima u kaubojskim čizmama su baš kao i Hitleru 1941. istog datuma rekli: ne, pretvorivši im najsavremeniju tehnologiju (vrednu 45 miliona dolara po komadu, tešku 23.625 kilograma, sposobnu da neogranične razdaljine - uz dodatno punjenje u vazduhu, preleću bez teškoća, naoružanu bombama BLU-109, GBU 24, GBU 27 i raketama vazduh-zemlja tipa "maverik" razorne moći) u prah i pepeo. |
Slobodan MILOŠEVIĆ