Odlazak pilota junaka

Moje dobro dete

"Bio je patriota, dao je život za ovu zemlju i to je sve. On je smatrao da je to ispravno i ja sam ponosna zbog toga", kaže majka majora Zorana Radosavljevića koji je hrabro poginuo u neravnopravnoj borbi sa neprijateljem 26. marta

Tek kada je prišla svežoj humci prekrivenoj vencima, iz majke Radojke je provalio bol. Spustila je glavu na krst i zavapila.

- Sine moj, znaj da te volim.

Zoran Radosavljević, major pilot Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, poginuo je na zadatku, u borbi sa neuporedivo nadmoćnijim neprijateljem, u petak, 26. marta uveče. Sahranjen je u utorak, 30. marta, na beogradskom groblju Lešće uz sve vojne počasti.

Oni koi su prisustvovali sahrani magistra Zorana Radosavljevića, bili su zbunjeni, pa zadivljeni hrabrošću i čvrstinom majke Radojke: stajala je nad grobom svog sina odevena u crninu, nemo i ponosno. Rekla je:

- Bio je patriota i heroj. Dao je svoj život za ovu zemlju i to je sve. On je smatrao da je to ispravno i ja sam ponosna zbog toga.

Majčina tuga je provalila tek sutradan. I najčvršće i najponosnije majke su - majke.

Docnije, u skromnom stanu na dvanaestom spratu solitera između Knez- Danilove i Ulice 27. marta, kod Doma zdravlja Palilula, tiho govori o svom hrabrom sinu. Kraj nje je ćerka Snežana. Tu je i rodbina koja je došla zbog sahrane.

"Hrabrio nas je..."

- Ne mogu vam reći gde je i kako poginuo, kako je oboren - uzdahnula je majka Radojka. - Njegovi drugovi iz eskadrile su mi pričali o tome, ali to je, ipak, vojna stvar i ja ne mogu da kažem više.

Zoran je rođen u Prištini: 26. februara je napunio 34 godine. Mogao je da bude rođen bilo gde na području ondašnje Jugoslavije. Otac je bio vojnik, oficir Jugoslovenske narodne armije i porodica se stalno nekud selila. Skrasili su se u Beogradu taman da se Zoran tu, u osnovnoj školi "Starina Novak", upiše u prvi razred.

- Bio je obično dete, ako takva deca uopšte postoje - kaže majka. - Vragolast i druželjubiv, a poslušan i savestan. Ponekad bi zbunjivala njegova predanost školi.

Posle se upisao u vojnu gimnaziju, pa u Vazduhoplovnu akademiju. Bio je briljantan student. Onda Mostar, pa Zadar i, konačno, skrasio se u Beogradu. Završio je postdiplomske studije i magistrirao. Upravo je pripremao doktorat i bio u stalnoj vezi sa svojim mentorima.

- Bavio se svim i svačim, ali je oduvek želeo da bude pilot. To mu je bila opsesija. Iskreno, ne verujem da se ikada nadao ratu. Uostalom, ko je mogao i da pomisli da će nas ovo snaći? I tek kada se zaratilo, kada sam postala svesna da je moj sin u vazduhu i na meti neprijatelja, uplašila sam se rata. Ali, istovremeno, bila sam ponosna na njegovu hrabrost i odlučnost. Zamislite, on nas je zvao telefonom redovno i hrabrio nas, kao da smo mi u opasnosti, a ne on. Kada se poslednji put javio, glas mu je bio veseo. Poručio nam je da ne brinemo, da se oni bore... U petak se nije javio i srce je naslutilo najgore.

Neostvareni planovi

- Svanulo je prolećno jutro i ja čekam da se probudim, da na javi osetim kako je prošlo ovo ludilo - priča Zoranova sestra Snežana. - I nema buđenja. Nije san. Strašno je to što nam se događa, za nas je još strašnija Zoranova pogibija. Ali, ja sam ponosna. Kada smo se zakrvili međusobno ovih poslednjih godina, pomislila sam da se izgubio sav patriotizam. A nije, očigledno. Piloti su to prvi dokazali. Pa, bili su kod nas posle sahrane, dolaze, a sutra će ponovo da uzlete. I znaju kuda idu, znaju protiv kakvog se neprijatelja bore.

Na sahranu je, kaže, povela i svoju decu, devetogodišnje blizance Maju i Marka. Smatrala je da decu ne može zaštititi od tog strašnog saznanja.

- Našoj deci je ionako ukradeno detinjstvo. Njima je oduzet i ujak koga su obožavali. Njihovo je pravo da budu na njegovoj sahrani.

Priča da je Zoran planirao da se uskoro ženi. Sigurna je da bi tako i bilo jer je on svoj život precizno planirao, kao kakav beskrajni let nebeskim prostranstvom.

- Ali, daleko od toga da je bio vojnički krut i jednosmeran - objašnjava sestra. - Takvi vojnici odavno ne postoje. Pa, Zoki se bavio jedriličarstvom, bio je predsednik jedriličarskog kluba "Polaris" i instruktor jedrenja za skipere. Znate li da se mama uvek plašila da će se on - udaviti? Svaki odmor je provodio na moru i u svom "krstašu" u kojem se i takmičio.

Padobranstvo je bilo drugi njegov veliki hobi, ali isuviše blizak poslu kojim se bavio.

Pisao je i objavljivao članke u stručnim i vojnim časopisima (prošle godine je proglašen za najboljeg i najplodnijeg autora jednog vojnog stručnog časopisa). Nedavno mu je članak prihvaćen i u jednom britanskom časopisu. Zoran je bio ponosan zbog toga, ne sluteći šta će nam upravo Englezi prirediti, zajedno sa svojim gazdama.

"Vidimo se posle žurke"

Magistar Zoran Radosavljević je dan pred zločinačko bombardovanje teritorije Jugoslavije završio specijalan jednogodišnji seminar engleskog jezika. Stigao je samo da se javi telefonom svom mentoru i - odjurio u rat.

- Nismo bili svesni koliko divnih prijatelja ima - kaže majka Radojka. - Tek kada su počeli da nam se javljaju telefonom i šalju telegrame, čak iz Engleske, Italije, Slovenije, Republike Srpske, Makedonije, Grčke, ma iz celog sveta, shvatili smo koliko ih je.

Sestra Snežana pominje da je na kompjuterskoj pošti imao više od trista adresa s kojima je bio u stalnoj vezi.

- Znate li kakvu je poruku ostavio u kompjuteru u petak? - pita značajno. - Ostalo je zabeleženo: "Vidimo se posle žurke"! Znate li šta je to značilo?

Majka Radojka se snebiva, ali se, ipak, odvažila da izusti ono što joj je na srcu.

- Postoji u našem narodu ona izreka "O mrtvima sve najbolje". Ali, kad govorim o mom Zoranu, to je zaista tako. On je bio najbolje dete. Tek sad shvatam da je bio i veliki čovek.

Kaže još nešto što je peče već nekoliko dana. Kad je počelo bombardovanje, čula je razgovor u skloništu zgrade u kojoj živi. Pričali su muškarci, nešto stariji i nešto mlađi od njenog Zorana. A rekli su otprilike: "Gde je sada ta naša avijacija koja se toliko busala u prsa?" Ništa im nije rekla, ali od tada nijednom nije silazila u sklonište, a bombardovanja dočekuje u svom stanu na dvanaestom spratu.

Major pilot Zoran Radosavljević je posmrtno odlikovan Medaljom za hrabrost i unapređen ukazom njegovog komandanta. Medalja za hrabrost dobijena u ratu je neuporedivo blistavija od one što se dobija u mirnim vremenima. Još sjajnija ako je dodeljena posmrtno.

- Sve bih dala da sam mogla da je vidim na njegovim grudima - šapuće majka. - Sudbina je htela da bude ovako. To me još više učvršćuje u uverenju da je moj Zoran poginuo za pravu stvar. Da je zaista heroj.

Onda je ponovo spustila glavu na grudi i tiho zajecala. - Sine moj, znaj da te volim.

Miloš LAZIĆ