Šta se šeste ratne noći dogodio nad Zetskom ravnicom

Oborena Dženi Hejli?

Pronađena je torba pilota daleko od naselja, a za ostacima letelice se traga



Rakete ispaljene sa položaja u blizini podgoričkog aerodroma u Golubovcima gotovo paralelno su sunule preme nebu nad Skadarskim jezerom. Ona leva je produžila pravo i nestala, ugasila se, verovatno negde nad Rumijom. Ona desna je za trenutak zastala i snažan blesak, koji je jače od mesečine obasjao celu ravnicu i pučinu jezera, potvrdio je da je raketa imala "blizak susret" sa nekim ciljem, jer je potom skrenula udesno i vatrena kugla je nestala i ugasila se u jezeru, reklo bi se negde u blizini Virpazara.

Možda ni desetinu sekundi pošto su rakete izvezle nebo nad Zetskom ravnicom i dok se nekako neobični zvuk avionskih motora, visoko iznad oblaka, udaljavao prema Nikšiću, na mestu odakle su ispaljene usledio je novi blesak i razlegla se nova snažna detonacija. A onda, iz pravca Nikšića, ponovo su se oglasili avionski motori i kroz proređene oblake se ukazao dimni trag, sličan onom koji ostavljaju putnički avioni na međunarodnim linijama. Išao je u luku prema jugu iznad istočnog ruba Podgorice, a potom skrenuo udesno i nestao negde iznad masiva Paštrovske gore.

Desetak minuta potom bili smo na položaju raketaša Vojske Jugoslavije sa kojeg su ispaljene rakete. Manja grupa civila, očigledno meštana, i toliko vojnika u maskirnim uniformama, živo su ponavljali priču o onome što se dogodilo. U centru pažnje je bio mladi, možda tridesetogodišnji kapten sa svežom ogrebotinom na desnom obrazu, koji je uzbuđeno objašnjavao prisutnima što se dogodilo. Saznali smo jedino da je Nikšićanin - sve ostalo je u sferi vojne tajne.

Nije vreme za radovanje

- Pa, evo već šesti dan manevrišemo i premiještamo se s položaja na položaj i izbjegavamo neprijateljsku vatru. Već šest puta su nas bezuspješno gađali i noćas smo bili odlučili da ginemo oni ili mi. Čekali smo ih sa šest raketa i noćas nijesu mogli proći da ne osjete i kako mi gađamo. Čim su mi osmatrači javili da su ušli u naš vazdušni prostor, uključili smo radar i čekali na mrtvoj straži. Bila su tri. Jedan visokoleteći, vjerovatno kao podrška, i dva koji su išli za njim, nešto niže. Znao sam da će i oni otkriti naš položaj čim ih ozračim i da je potom sve u brzini reagovanja, kako bi lovci rekli: ko će prije složiti nišanske sprave...

Kapetan je, ipak, bio brži i spretniji i lansirao dve rakete čim su mu se letelice ukazale na ekranu i u dometu:

- Stoprocentno sam siguran da je jedna, ona desna, pogodila, a nijesam siguran da i drugi avion nije okrznut pošto je, čini mi se, naglo promijenio pravac i odletio nekud u pravcu Cetinja i Rijeke Crnojevića. Nijesmo, nažalost, stigli da do kraja ispratimo let raketa jer nas je gađao onaj visokoleteći avion iz podrške. Srećom, opet je promašio: raketa je, evo, udarila na pet-šest metara od radara, ali, sem ove moje ogrebotine, niko drugi nije ni ogreban...

Dok je govorio, stalno je gledao u nebo i negde na istoku, iznad Gornjih Kokota, tražio jedan satelit za koji sumnja da je špijunski i da ih snima i otkriva im položaje - da neprijatelj preko njega saznaje sve podatke na osnovu kojih im je, srećom neuspešno, prethodnih dana slao "tomahavke" i gađao ih drugim projektilima.

Nema vremena za radovanje. Ako su videli da su promašili, neprijateljski bombarderi mogu ponovo da napadnu, pogotovu ako znaju da im se jedan drug i "sapatnik" u zločinu više nikada neće vratiti. Kapetan naređuje pokret. Dve moćne samohotke kreću na novi položaj, bez svetla, gotovo nasumice, tek koliko im bledi mesec kroz oblake osvetljava put. Dok prelaze Jadransku magistralu, zaustavlja ih jedan mladi čovek koji tu ima malu prehrambenu prodavnicu. Dotrčao od kuće (neće ni on da kaže ime, to je, veli, toliko malo da ne zaslužuje mesto u novinama), otvorio prodavnicu i izneo vojnicima na obe samohotke po gajbu piva i malo slatkiša - da im ni drugi put ne zadrhti ni oko ni ruka.

Raketaši još nisu bili zauzeli novi položaj, a privatna radio-televizija "Elmag" iz Podgorice i Radio Svetigora, glasilo Mitropolije crnogorsko-primorske sa Cetinja, javili su da je nad Zetskom ravnicom pogođen neprijateljski bombarder. Potom je i Televizija Crne Gore objavila tu vest, ilustrujući je ekskluzivnim snimkom svog reportera na kojem se lepo vidi šta se stvarno desilo.

Ta vest, pokrepljena i tvrdnjom da je na području podgoričkog naselja Tološi uhvaćen i pilot pogođenog aviona, "vrteli" su se do jutra. Da je avion zaista pogođen, potvrdila je i komanda Druge armije, a od novina vest je objavio dnevnik "Dan".

Obaranje američkog aviona videle su stotine ljudi, posebno Zećana i Crmničana. Neposredni svedoci svega, sa kojima smo razgovarali, veruju da je avion završio negde na masivu Paštrovske gore i svi svedoče veoma ubedljivo:

- Bila sam pred kućom kad je zagrmljelo dolje kod aerodroma - priča postarija žena iz Sotonića u Crmnici. - Učinjelo mi se da se nebo zapali, viđelo se ko u podne. Pošto se sve smirilo, nije potrajalo, čuo se avion. Kad sam ga ugledala, učinjelo mi se da će udariti tu gore u to brdo Rasotac. Toliko je nisko letio, a za njim kulja dim. Premašio je Rasotac, ali vala ne vjerujem da je preletio Paštrovsku goru...

- Ja opet mislim da je on preletio i Paštrovsku goru i završio neđe u moru, a i ako je pao na Paštrovsku goru, bog zna kad će se naći u onijem škrapama i bobijama, može samo slučajno kakav lovac da nabasa na njega - govori Mišo Damjanović, stari lovac, dok podučava grupu crmničkih mladića koji su se zaputili da traže avion.

Šta je sa pilotom?

Priča o pilotu predstavlja posebno poglavlje. Već tokom iste noći se pronela vest da je uhvaćen u tološkom groblju na periferiji Podgorice. Da sve, ipak, nije plod mašte, posvedočio nam je jedan ozbiljan bračni par koji živi u kući naspram groblja:

- Čim su se čule prve detonacije, ja i muž smo istrčali na terasu (stan im je, inače, na spratu). Ubrzo pošto su se stišale eksplozije na aerodromu, iznad nas se čuo avion i za njim je ostao bijeli trag dima kao da je kredom napisan. Dok smo mi gledali na desnu stranu za avionom koji je nestajao u oblacima prema Virpazaru, meni je u oko upala i pažnju privukla neka silueta sa lijeve strane. Pogledam prema onim rascvjetalim kruškama i onako naspram mjeseca vidim neku mrežu...

Žena ne tvrdi da je videla platno padobrana, ali se u sve kune da je videla konope i da je otuda iz voćnjaka koji minut kasnije na cestu istrčao čovek i zaputio se prema Marezi:

- Vidjeli smo ga i ja i muž. Trči, malo pogunut kao da nešto nosi na leđima, a rukama nešto pridržava oko pasa. Pored koraka, čulo se i neko zveckanje i neki čudan šum kao da je nešto vukao za sobom. Čim je zamakao tu iza kuće, muž je utrčao unutra i javio vojsci. Tek što je spustio slušalicu, pred kućom su se obreli policajci i počeli da nas ispituju šta smo vidjeli i onda su i oni otrčali prema Marezi. Ne znam ko im je i kad prije javio, ali je očigledno da je još neko vidio to što smo i mi vidjeli i što smo poslije ispričali i vojnoj policiji kad je stigla.

Sve što se potom zbivalo prelazi u sferu nagađanja u kojima postoji čak i kombinacija da je policija našla pilota (neki čak tvrde da je u pitanju žena) i iste noći ga prevezla do Zelenike ili nekog drugog mesta u Boki. U komandi Druge armije (na čijem je čelu u tom trenutku još bio general Radosav Martinović) sem tvrdnje da je te noći sigurno pogođen i oboren jedan, a možda čak i dva aviona, nemaju nikakav drugi komentar i uz zagonetan smešak kažu da će se jednog dana sve razjasniti...

U celoj ovoj zavrzlami dodatnu zabunu i nedoumicu je unela jedna vojnička torba pronađena sutradan nakon akcije Protivvazdušne odbrane Vojske Jugoslavije nad Zetskom ravnicom.

Naime, među onima koji su se sutradan dali u potragu za olupinom aviona na Paštrovskoj gori bili su i Veljko Mitrović iz sela Podličak kod Svetog Stefana i njegova dva prijatelja Vido Gluščević i Željko Filipović iz Budve. Iskusni lovci koji ovde poznaju svaku čuku, na kamenjaru, u bespuću, u blizini katuna Ograđenica (poznatom, inače, iz narodnooslobodilačke borbe kao sigurna partizanska ratna baza), našli su novu vojničku torbu sa oznakama ratnog vazduhoplovstva američke armije. Na njoj je i ime Dženi Hejli, što bi, ako je eventualno pripadala pilotu oborenog aviona, potvrđivalo i špekulacije da je u pitanju bila žena pilot. Torba je, inače, bila prazna i bez ikakvih oštećenja, kao da je tog dana izašla iz fabrike.

B. SIMONOVIĆ