Raketama na centar Beograda

Plameni pakao blizu beba

Životi sedamdesetoro novorođenčadi i sto pedeset pacijentkinja Instituta za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije bili su ugroženi ne samo suludim bombardovanjem već i požarom i dimom koje je vetar nosio ka bolnici



Tri potmule detonacije su uzdrmale zdanja na kraju Ulice kneza Miloša, poviše Mostarske petlje, a okna i izlozi su se rasuli po kolovozu u najsitniju srču. Plamen je munjevito zahvatio prelepo zdanje Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, ukras ovog dela Beograda i remek-delo akademika Ivana Antića. Vatra je lizala i iz zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova Jugoslavije, s druge strane ulice.

Od osam krstarećih projektila lansiranih iz Jadrana (sedam sa američkih ratnih brodova, jedan sa britanske podmornice "Splendid") tri su stigla do svog cilja: nečija ravnodušna ruka je, tamo negde na moru, podesila koordinate i pritisla dugme. Ostalo su obavili moćna tehnologija i neizbežni Si-En-En.

Bila je noć između petka i subote, petnaestak minuta pre jedan. Ne zna se pouzdano šta su još te noći radili "hrabri" vojnici Severnoatlantskog saveza; zna se da je ovde, do zore, vođena borba sa vatrenom stihijom koja je pretila da se proširi i na Klinički centar Srbije, najveću zdravstvenu ustanovu na Balkanu, u kojoj je, upravo te noći, bilo više od tri hiljade pacijenata.

Borba za život u skloništu

Zlokobni zavijajući zvuk moćnih sirena koje su najavljivale opasnost iz vazduha oglasio se u petak, 2. aprila, u suton i Beograd je utonuo u napetu tišinu. Ništa. S neba samo hladna rominjava kiša, taman da s ulica otera hrabre i inadžije.

U Kliničkom centru su, nažalost, već postali sasvim ravnodušni na najave i odjave opasnosti, na taj ton od kojeg raste nivo adrenalina u krvi svakom. Njihova ravnodušnost je posledica racionalnosti: zaista je nemoguće nepokretne, tek operisane ili pacijente iz intenzivne nege prebacivati svakog časa u skloništa i vraćati ih odatle. Nema uslova, rizik je ogroman. Zato, valjda, i postoje one famozne međunarodne ratne konvencije koje garantuju bezbednost bolnica, a one što se usude da ih u svojoj sumanutosti prekrše unapred osuđuju kao ratne zločince.

- Nismo očekivali da će se okomiti na ovaj deo Beograda - kaže profesor dr Spasoje Petković, direktor Instituta za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije. - Samo dva dana ranije, u jednom intervjuu Bi-Bi-Siju, skrenuo sam pažnju da se nalazimo na stotinak metara od zgrade Ministarstva i da bi bombardovanje tog objekta moglo da bude katastrofalno. Ovo je preneo i "Skaj", stiglo je svakako i do onog ko je odlučivao o noćašnjim ciljevima. Zašto su, ipak, ugrozili živote bespomoćnih, to samo oni znaju.

Projektili su surovo ciničnom preciznošću pogodili zdanje na obodu Kliničkog centra i izazvali strahovita razaranja. Na Institutu za ginekologiju i akušerstvo su popucala okna na prozorima. Vazdušni udar je bio strahovit i u prvi mah je izazvao strah kod pacijentkinja. Ali, prisebnošću dežurne ekipe sve se ubrzo smirilo. Čak su neke žene izašle na prozore da posmatraju užasan požar.

- To je, čini mi se, bio najkritičniji trenutak - kaže docent dr Aleksandar Ljubić, koji je u Institut stigao samo nekoliko minuta posle bombardovanja. - Naime, požar se širio strahovitom brzinom nošen vetrom upravo prema zgradama Kliničkog centra. Dim je kuljao u naša odeljenja. Odmah je počela evakuacija beba u sklonište ispod glavne zgrade Kliničkog centra Srbije.

Vrlo brzo su se bele veknice našle na sigurnom. A onda su u sklonište evakuisane pacijentkinje. Neke od njih u veoma teškom stanju.

- Boravak u skloništu, bez obzira na strah i stres, veoma je pogoršao stanje kod nekih - kaže profesor Petković. - Dovoljno je spomenuti da smo u petak imali čak deset operacija i četiri carska reza.

Evakuacija je obavljena za samo desetak minuta. Za tih šest stotina sekundi, u sklonište je prešlo ili preneto sedamdeset beba i sto pedeset pacijentkinja. Najteže je bilo sa onim čiji je život zavisio od medicinskih aparata na koje su bile priključene, jer je sve moralo da ih prati.

- Naša sigurnost je bila relativna - veli dr Tatjana Mostić, anesteziolog. - Jer, u skloništu smo imali dve umiruće pacijentkinje. Najgore je bilo sa Jasminom Janković, trećerotkinjom, koja je bila pred porođajem. Dva srčana udara, povišen krvni pritisak, krvarenje... U skloništu smo počeli sa reanimacijom: radilo se o sekundama, morali smo da je vratimo u zgradu Instituta, zbog opreme. Trenutno joj je stanje stabilno, ali joj je život zaista visio o koncu, i njoj i devojčici koju nosi.

Usred evakuacije Instituta, kroz vatru i dim, pred zgradu je stigao mali "jugo": usplahireni muškarac je iz kola izveo mladu ženu koja je počela da se porađa i zalupao na ulazna vrata.

- Uzalud smo ga ubeđivali da suprugu prebaci do "Dr Dragiše Mišovića" ili na Zvezdaru - priča dr Aleksandar Ljubić. - Nije hteo ni da čuje: ne tiče ga se bombardovanje, ne primećuje katastrofalni požar. Prvo dete mu je rođeno kod nas, on u drugo porodilište neće. Psovao je i bogoradio, preklinjao i ubeđivao. Primirio se tek kada smo mu objasnili situaciju i zakleli se čašću da mu se supruga sigurno neće poroditi u automobilu. Otišao je, opet kroz dim i vatru, najverovatnije na Topčidersko brdo.

Upornost oca je, na izvestan način, sprečila katastrofu. Naime, baš tokom ubeđivanja s njim neko je zapazio da se plamen širi prema mestu gde su se nalazile dve cisterne sa gorivom, baš između zgrada MUP-a Srbije i Kliničkog centra. Reagovao je tehničar Psihijatrijske bolnice "Dr Laza Lazarević" Laslo Pelinkaš, koji je kolima Hitne pomoći razvalio rampu na ulazu u Klinički centar i odjurio dole, u Ulicu kneza Miloša, da alarmira vatrogasce koji su se borili sa vatrenom stihijom u zgradi Ministarstva unutrašnjih poslova. Intervenisali su sa čak tri vozila i u poslednjem trenutku sprečili najgore.

- Sve se, srećom, završilo bez žrtava - kaže profesor Petković. - Posle svega ja ne smem ni da pomislim šta je sve moglo da se dogodi. I ovo je suviše.

Tu je rođen svaki treći

Već sama činjenica da je, makar posredno, u besmislenom bombardovanju Beograda ugrožena jedna ugledna medicinska ustanova i njenih tri hiljade pacijenata, kazuje mnogo o inicijatorima i planerima ovog bezumnog napada.

- Užasnut sam njihovim cinizmom - veli profesor dr Spasoje Petković. - Dan pre ovog jezivog bombardovanja, koje je moglo da ima katastrofalne posledice, predstavnici tog istog NATO-a insistirali su na tome da se prema trojici zarobljenih američkih vojnika mora postupati u skladu sa Ženevskom konvencijom. Naravno, i ja sam za to. Ali, ta ista Ženevska konvencija bi morala da se primenjuje i u ovakvim slučajevima, zar ne.

Sve u svemu, ispostavilo se da je samo čudo pomoglo da ne dođe do katastrofe.

U Institutu za ginekologiju i akušerstvo, koji iz milošte nazivaju i "Fabrika za bebe", rođen je svaki treći Beograđanin. Tako će, nekako, biti i ubuduće.

A nadali smo se da nam nikada neće biti potrebna skloništa po bolnicama!

Posebno ne po porodilištima.

Kome su bebe krive

GORDANA TASIĆ, glavna sestra porodilišta:

- Njima je danas praznik (Veliki petak i Velika subota, pred Uskrs). Ako veruju u Boga, a u njega se kunu, neka ne diraju bebe. Ni majke. Kome su bebe krive?

SERGEJ BABURIN, potpredsednik ruske Dume, posle obilaska zgrade MUP-a Srbije, neposredno nakon bombardovanja:

- Sve su ovo argumenti na osnovu kojih civilizovani svet mora da zahteva trenutni prekid agresije na SR Jugoslaviju. Nato je ljudožder.

DANIJEL ŠIFER, francuski sociolog:

- Ja sam bez reči.

VLAJKO STOJILjKOVIĆ, ministar unutrašnjih poslova Srbije:

- Zgradu MUP-a je projektovao akademik Ivan Antić i ona je jedan od najlepših primeraka moderne arhitekture u ovom delu Beograda. Sagradićemo novu. Ali, bolnica, porodilište...

Docent dr MIROSLAVA PERVULOV, dežurni lekar Instituta za ginekologiju i akušerstvo:

- U neposrednoj opasnosti su, pored nas, bili još i psihijatrijska bolnica "Dr Laza Lazarević" i Centralna apoteka Kliničkog centra, u kojoj su sve naše rezerve lekova, potrošnog materijala i opreme za mesec dana rada. Da je to stradalo, ne smem ni da zamislim kako bismo radili dalje.

Vatrogasac koji je učestvovao u gašenju požara:

- Stigli smo u poslednjem trenutku. To bi bila katastrofa.

M. LAZIĆ