Naši heroji u vazdušnoj borbi

Pilot Đurić kao Sinđelić

Komandant eskadrile "Tigrovi" je samo na trenutak bio u dilemi: da se katapultira iz pogođenog "orla" ili da avion usmeri na trup jednog od protivnika. Odlučio se za ovo drugo



Davidovac je neveliko selo nedaleko od Paraćina. Svi se u njemu znaju, sve se u njemu zna. Kad ko dođe na svet, to je radost za celo mesto, kad ko ode na onaj drugi, retko ko neće krenuti da ga isprati do groblja ispod brda Čukara.

Ipak, ispraćaj kakav je bio pre nekoliko dana još nije viđen. Razvukla se kolona do Čukare u velikoj tuzi. Došlo je mnogo ljudi iz Paraćina, Kraljeva, Beograda da se oproste od čoveka velikog srca, od pilota Ratnog vazduhoplovstva Živote Đurića.

Gleda njegovo lice sa smrtovnica postavljenih na mnogim zgradama, stubovima, čak i tarabama. Lice mladog čoveka koji je neposredno pred smrt proslavio 36. rođendan.

Lep je dan, Veliki petak, njegova porodica sedi u dvorištu. Dajemo im jedan primerak ratnog izdanja lista "Vojska" u kome je s fotografijom tekst o Životinoj herojskoj pogibiji.

Otac to uzima u ruke, gleda sliku i zajeca: "Ej, sine, ej, sine!"

Do poslednjeg daha

Života Đurić je bio komandant eskadrile ratnih aviona "orlova". Eskadrila je bila poznata pod nazivom "Tigrovi". Kakvo ime, tako su se i pokazali prvog dana ovog rata. Još nisu mogli ni da sanjaju, još nisu bili osetili NATO-manekeni iz onih supermodernih letelica kako izgleda to kad naš borbeni avion poleti, kad se upusti u bitku. Možda su i potcenjivali "orlove", avione koji po mnogo čemu nisu dorasli njihovima, s oznakama F i raznim brojevima. Kao i uvek, na čelu jata "orlova" bio je potpukovnik Đurić. Nije moglo da bude drugačije: hrabar, prvi je uleteo u vazdušnu bitku protiv brojnijeg neprijatelja.

Našao se u unakrsnoj vatri. Jedan projektil je pogodio njegov avion. Shvatio je da više ne može njime da upravlja. Bilo je samo pitanje kada će i gde da padne. Mogao je da povuče ručicu za katapultiranje i da se prizemlji s padobranom. Možda je tad naslućivao da ni tako neće spasti život. Natovci ne propuštaju da nemoćnog pilota gađaju i dokusure u vazduhu i na zemlji. Pritisnuo je komande. Avion ga je još tad poslušao. "Orao" se izvio i ustremio na jednog protivnika. Sudar u vazduhu, eksplozija, komadi dva vazduhoplova su se razleteli u vazduhu. Poslednji let komandanta "Tigrova" je okončan, a on je tim podvigom zakoračio u legendu, izjednačio se sa Sinđelićem. Odlikovan je posmrtno, dva dana kasnije.

Njegova porodica zna te detalje, ne više od toga. Supruga Biljana, sitna žena kratke crne kose, nije mnogo voljna za priču. Svako joj sećanje napuni oči suzama, a ne želi da kaže ništa ni od onoga što se odnosi na vojsku. Tako ju je muž učio, takva su i vremena. Što se manje zna, tim bolje.

Života je ovde završio osmogodišnju školu. Već je tad maštao da bude pilot. Kako i ne bi: na stotinak metara od njegovog doma je mali sportski aerodrom sa koga su često poletali stariji momci, članovi kluba "Naša krila". Zavideo im je mnogo i tad se zarekao da će biti kao oni, da će biti još bolji.

Upisao se u Vojnu vazduhoplovnu školu u Mostaru, zatim je bio na Akademiji u Zemuniku kraj Zadra i dve godine u Podgorici.

Službu vojnog pilota je počeo 1986. godine na aerodromu Petrovec kraj Skoplja. Tu se i oženio Biljanom koja je iz okoline Paraćina. Na svet je donela prvo sina Aleksandra, zatim ćerčicu Anu. On ima deset godina, ide u treći razred, ona devet.

Kobna vest

Šest godina su bili u Skoplju, onda je eskadrila premeštena u Kraljevo.

- On je bio odabrao svoj put, hteo je da bude pilot, ništa se tu nije moglo - priča 74-godišnji otac Velimir, penzioner Fabrike cementa u Novom Popovcu. - Govorio mi je: "Ćale, pusti me! Pusti me!" I tako je prošlo. Spakovao se i otišao u Zemun na lekarske preglede. Odmah su ga primili. Imao je čelično zdravlje.

Životin stric Vladimir je penzioner u Nemačkoj. Čim je počeo rat, spakovao se i vratio u selo.

- Bio je natprosečne inteligencije - kaže on o Životi. - U Akademiji je bio najperspektivniji. Kad je počeo sa službom, pokazao se kao pravi narodni oficir. Vojska ga je tako vaspitala, tako je i poginuo. Posvetio se vazduhoplovstvu, državi i porodici. Znam da je bio izvanredan strelac. To je pokazao još u Akademiji, kad su vežbali nad Jadranom. Avioni su vukli mete i piloti su bili srećni ako bi pogodili vreću. A naš Života je pogađao sajle i vreće su završavale u moru. Koliko je samo zbog toga morao da plati gajbi piva, za kaznu.

Karijera mu je stalno išla uzlaznom linijom. Dobijao je redovno više činove, a onda je postavljen za vođu "Tigrova". Prvi među njima je imao najoštrije zube, udarac koji sigurno ubija, što je osetio i onaj kradljivac našeg neba u neprijateljskom avionu.

Poleteo je, nije se vratio. Biljani je zeblo srce. A onda su 25. marta obavestili porodicu da je njihov Života nestao.

- Dva dana se vodio kao nestao - nedovezuje se Biljana. - Ja sam sa decom već došla iz Kraljeva. Tu me je, kao grom, pogodila najtužnija vest. Deci nisam ništa rekla. Nadali smo se, razumete... Ipak, morala sam posle da im to saopštim. Nisu mali, ali to do njih još ne dopire. Otac im je bio često odsutan, valjda i sad misle da je tako.

Aleksandar je zajahao bicikl, pa ga ganja asfaltnom džadom. Živo dete, ne može da se smiri na jednom mestu. Ana je tiha, smerna, povučena. Po njenim brižnim očima se vidi da potpuno shvata situaciju. Ali, ništa neće izaći iz njene duše.

Poslednji pozdrav

Otac Velimir i života su se poslednji put videli na razdaljini od nekoliko desetina metara. Dvadeset trećeg marta, dan pred početak rata, nad Davidovcem su zabrujali avioni. Zvuk je bio jak, osetilo se da je od mlaznih motora. Oni sa sportskog aerodroma zvrče, poznaju ih, navikli su na njih.

Istrčao je Velimir iz kuće i na nebu ugledao šest "orlova". Leteli su nisko. Predvodio ih je njegov Života.

- Znao sam da je to on. Video sdam ga. Mahnuo je krilima i otišao. Ispalo je nekako kao da smo se zauvek oprostili.

Goran Stojanović, aviomehaničar Aero-kluba "Naša krila", kaže da je Života voleo da leti ne samo na mlaznim avionima već i na ovim njihovim malim:

- Pored svih obaveza, uvek je nalazio vremena da dođe kod nas, da leti, da se druži s nama, da nam pomogne. Bio je član i pilot kluba. Mnoge klince je podigao i obučio ispod svojih krila.

Grob ispod Čukare je zatrpan vencima i cvećem. Venci su od tetaka, porodice, sestara Ružice i Vere, od pripadnika Vazduhoplovnog korpusa, vazduhoplovaca iz "Naših krila", Fabrike cementa, mesne zajednice...

Velimir se bacio na krst i opet je zajecao: "Ej, sine, gde si se doselio! Šta ja sad da radim!"

Životin brat od strica Dragan tiho nam kaže:

- Izgubili smo najboljeg čoveka... Kakva je to sila bila. Još od malih nogu je sebi zacrtao da bude nešto. I postao je heroj. Kad smo čuli da je poginuo, nismo to mogli da shvatimo, da poverujemo. A onda smo morali i to da prihvatimo, da među nama više nema ovog vanserijskog čoveka. Kakav je bio čovek govori i to da je na sahrani zaplakao i komandant cele te vazduhoplovne formacije.

A oko tog kobnog dana je bilo još događaja koji će porodici ostati u večitom pamćenju.

- Trinaestog marta je bio ćerkin rođendan - iznosi Biljana. - Života je tad deci poklonio nekakve igrice. I bio je pomalo tužan. U Kraljevu živimo u iznajmljenom stanu. Dve godine se zida naš. Nikako da se uselimo. Rekao mi je: "Nadam se da ćemo sledeći dečji rođendan proslaviti u našem domu." Mučilo ga je i to što ja nisam bila zaposlena. Rekao mi je: "I ti, Biljana, moraš da nađeš neki posao. Biće nam lakše." Sad hoću da se zaposlim, moram ovu decu sama da izvedem na put.

Potpukovnik, vazdušni as za komandama "orla", u neravnopravnom boju sa zlikovcima pojurio je u smrt. Ostavio je ojađenu porodicu, ostavio je svoju decu, nema više ko da uvodi mnoge mališane u tajne vazduhoplovstva iznad davidovačkog aerodroma. Njima će ostati u sećanju oni uzbudljivi sati u vazduhu i osmeh koji nikad nije silazio sa lica pilota Živote Đurića

Ognjen JANEVSKI