Stravična noć u zarušenom aleksinačkom podrumu

Mama, ne daj da umrem

Vukica Miladinović je u mraku nogama i rukama krčila ruševine, Dijana je tetki Neni pokušavala da udahne život, a desetogodišnjeg teško ranjenog Marka mati je kao mače izvukla kroz otvor koji je probila glavom



Začula se zaglušujuća eksplozija i teška metalna vrata su, zajedno sa okvirom, uz potmulu škripu uletela u podrum. Zavladao je potpuni mrak, a u vazduhu punom prašine se osećala paljevina. Nije se moglo disati.

Vukica je zgrabila desetogodišnjeg Marka: bio je živ. Lice mu je bilo vlažno od krvi, a iz desne potkolenice mu je štrčao metalni deo kreveta. Prigrlila je dete i pipajući pošla ka mestu gde su bila vrata.Tu joj se isprečila gomila betonskih blokova, iskidane armature, cigala. Počela je sumanuto da udara pesnicama, glavom, da upire leđima... Uzalud.

Iz teškog mraka do svesti joj je dopro glas petnaestogodišnje Dijane. Razaznala je da devojčica priča da su tetka i deda mrtvi, da je baka živa. Ništa više od toga. U zatrpanom otvoru podrumskih vrata napipala je ciglu i povukla je sebi. Iščupala ju je i iskidani komadi betona su popadali po njoj i Marku. Gušila se. Upirući nogama o ostatke zida, glavom je probila put kroz gomilu građe, pokućstva, maltera i zemlje.

Proširila je otvor i provukla napolje i ramena. Onda je odozdo, iz utrobe negdašnje porodične kuće, začula Markov iznemogli glasić:

- Mama, ne daj me, ne daj da umrem.

Iščupala se iz onog krša i pružila ruke dole. Izvukla je teško ranjeno dete kao mače, pa pozvala i Dijanu.

- Baka je živa, zovi nekog da nam pomogne - oglasila se hrabra devojčica.

Vukica se osvestila tek u bolnici. Deca su bila kraj nje. I tada je počela da se trese i plače. Ipak, odbila je sedativ.

Smirila se tek kada se pojavio njen suprug Gaja. Bio je u uniformi i ljubio je decu do iznemoglosti. Na njegovom licu je razaznala suze i poverovala da je to od sreće. Jer, svi su bili na okupu. Živi.

"Svi smo mi žrtve"

U petak, 9. aprila, sahranjena je na seoskom groblju u Žitkovcu šezdesettrogodišnja Dragica Miladinović. Preminula je dan ranije u Kliničkom centru u Nišu od smrtonosnih rana i od tuge. Lekari su rekli da je rane, možda, mogla da preboli, ali da za ovu drugu tešku i opaku bolest oni nisu imali lek.

Dve uspešne operacije su, nažalost, bile uzaludne: nije mogla da preboli saznanje da su joj u razornom bombardovanju Aleksinca, tri dana ranije, poginuli ćerka Snežana i suprug Dragomir. A bez njih, džaba život.

I niko ne zna čime je to pokojna Dragica uvredila i izazvala daleku Ameriku i moćnu severnoatlantsku vojnu alijansu, a da ovi odgovore tako surovo i ubojito.

- Kažu da je moja mama sedamnaesta žrtva bombardovanja Aleksinca - govori s gorčinom dr Bratislav Miladinović, popularni doktor Gaja. - U stvari, svi smo mi žrtve: i mrtvi i živi. Svih deset miliona Srba.

Opsedaju ga, veli, dva osećanja: tuga i bes zbog smrti sestre, majke i oca, a istovremeno i pomamna radost što su iz istog užasa živi izašli deca i supruga. U tom čudnom kolopletu nadvladalo je uverenje da je dobro sve što nije gore od onoga što je čoveka već snašlo.

- Pre dva dana sam ovde u Žitkovcu sahranio sestru i oca, a danas, evo, i majku - kaže sumorno. - Dijana, Marko i Vukica su zbrinuti, pušteni su iz bolnice i eno ih kod mog brata Ljubiše. Ne mogu na sahranu. A ja, čim pokopam majku, vraćam se u jedinicu. Tamo sam od početka kao ratni lekar.

Onda se zamislio, zagledao nekud daleko, ka Moravi kao da premišlja, pa izustio:

- A znate li da je moja porodica starija od Amerike?

Po onome što sam uspeo da nađem u crkvenim knjigama i na seoskom groblju, tu smo, u Žitkovcu, duže od tri i po veka. Stariji smo, a voleo bih i da je nadživimo, bez obzira na svu njihovu silu.

"Pomislila sam da sam oslepela"

Vukica ne može na sahranu svoje svekrve Dragice: povrede su takve da je prikovana za krevet. Do groblja, da poslednji put isprate baku, ne mogu ni Marko ni Dijana. Rane po njima su uočljive i užasne, one u duši se samo slute.

Od bolnih sećanja se svako skriva na svoj način: Vukica je razgovorljiva, desetogodišnji Marko se brani ćutanjem,petnaestogodišnja Dijana se skriva iza besa i ljutnje. Ipak, ono što se dogodilo te noći, u ponedeljak, 5. aprila, proteglo se i traje: to je nevidljivi ožiljak koji će nositi doživotno. Taj isti projektil koji se zario između njihove kuće i doma komšije Branka Stevanovića, u Ulici Vuka Karadžića u centru Aleksinca, pogađaće svoj cilj svake naredne noći ko zna dokle.

- Svake večeri, u petnaest do deset, mene obuzme ista slutnja, isti strah - kaže Dijana. - Možda će, jednom, proći, ali rane su još sveže.

Ne seća se koliko je projektila palo na varošicu te noći: pričaju sedam, njoj se učinilo da ih je bilo devet. A to nije bio eho. Docnije je negde čula, ili pročitala, kako je neki američki oficir priznao da je došlo do tehničke greške i da je jedna (jedina) bomba od dvesta pedeset kilograma pogodila centar Aleksinca slučajno. "Izvinjavao" se i lagao, a svita koja ga je slušala oprostila mu je tu grešku.

Gušili se u prašini

- Samo lud čovek se ne bi uplašio - priča Dijana. - Ja sam u tom trenutku bila na krevetu koji smo još na početku bombardovanja spustili u podrum. Osetila sam snažan udarac i mahinalno sam skinula naočare. Bio je mrak i na trenutak sam pomislila da sam oslepela. Čula sam baku kako galami i tako sam znala da je živa. Dedino telo sam napipala pored kotla. Pokušala sam da ga podignem a onda sam pod rukom osetila da mu je vrat prerezan. Bila sam užasnuta. Dopuzila sam do tetke. Učinilo mi se da sam joj osetila bilo i pokušala da dam veštačko disanje. Usta su mi se napunila nekom gustom slanom tečnošću. Krv. Tek tada sam shvatila da je i ona mrtva.

- Baka je - nastavlja užasnuta preživljenim - bila teško povređena, ali je sve vreme tražila sveću da vidi dedu i Nenu. Mama je, za to vreme uspela da se probije kroz onaj krš. Gušila sam se od prašine i dima, ali sam povukla baku prema otvoru. Ona nije htela da ide, samo je odsutno ponavljala da je Nena mrtva. Glavom sam udarila u nešto metalno i osetila kako me obliva krv. Dopuzila sam do otvora, ali nisam mogla da se provučem: pomogao mi je jedan dečak iz komšiluka. Mama je bila u nesvesti, a Marko je bespomoćno sedeo kraj nje, na nekim ciglama usred ruševina. Tek tada smo, uz pomoć nekih ljudi, uspeli da izvučemo baku iz podruma. Ja sam još dole na njenom stomaku napipala veliku ranu. Kad smo je izvukli, bila je sva u krvi koju nismo mogli nikako da zaustavimo.

- Krenuli smo prema Domu zdravlja, ali je i on bio srušen - opisuje Dijana završni čin tragedije. - Činilo mi se da je ceo Aleksinac srušen. Sve. Grad je bio u mraku, a u vazduhu je lebdeo ogroman oblak prašine. Naišla su neka sanitetska kola i prebacila nas do bolnice. I tamo je bio mrak, a po hodnicima su se kretali lekari i sestre sa svećama u rukama. Baku su odmah prebacili u Niš, a nas zbrinuli. Nisam htela u postelju, nudila sam se da pomognem. Moja pomoć je bila skromna: držala sam lampu dok je dr Aleksić ušivao rane nekim ljudima. Tako do ponoći. Onda sam se pridružila mami i Marku. Te noći su avioni ponovo nadletali Aleksinac i Marko je pokušao da iskoči kroz prozor: jedva sam ga zadržala. Ali, nije plakao. Uplašila sam se što ne plače... I to je poslednje čega se sećam.

Ne izlazi iz kuće strica Ljubiše. Strepi da bi je radoznalost, možda, odvukla do Aleksinca. Do mesta gde se nalazila kuća u kojoj je rođena i gde je proživela svih svojih petnaest godina. A toliko hrabra i čvrsta nije.

Miloš LAZIĆ