Deca u ratu

Srpče i Šiptarče u istom inkubatoru

Kada je počelo bombardovanje, iz podruma Kliničkog centra "Kragujevac" je iseljena nuklearna medicina, a useljena pedijatrija

Iz bočice okačene poviše kreveta spuštalo se tanko providno crevo i završavalo ispod gaze na pregibu ručice malog stidljivog dečaka. Virio je radoznalo preko belog pokrivača. Oči su mu se smejale, ali je on izgledao izgubljeno i usamljeno. Možda je to bio samo utisak stvoren teskobom podruma Kliničkog centra "Kragujevac", gde je od početka bombardovanja Srbije smešteno pedijatrijsko odeljenje?

Nekoliko nežnih reči i - pred zapanjenim namernikom se otvara strašna povest sedmogodišnjeg Stevana Županjca.

- Moja mama je umrla. Onda je počeo rat, pa me je tata poveo sa sobom: nije imao gde da me ostavi. Bio sam sa vojnicima kad se pucalo... Ovo je tatin sat.

Dr Nina Ugrinović, direktor pedijatrijske klinike, nastavlja priču.

- Stefanov otac je mobilisan i kako nije imao kome da poveri dete, poveo ga je sa sobom. Na položaj. Bio je u jedinici neko vreme, a onda se povredio, pa su ga doneli ovamo bornim kolima. Dobio je usput i zapaljenje pluća. Ima temperaturu, ali je stanje stabilno. Ostaće kod nas dokle god bude potrebno, dok Miloš Županjac, njegov otac, ne dođe po njega. Nadam se da tada neće biti u bornim kolima, da će ovaj užas proći. Mislim da je to, sa Stefanom, najstrašnija ratna priča.

Spasavanje nedonoščadi

Kada su počele da padaju prve bombe, iz podruma Kliničkog centra "Kragujevac" je iseljena nuklearna medicina. Pacijenti, kojima je to bio jedini spas, ostali su bez terapije. Prihvatili su to zbog dece. Jer, mališane je trebalo smestiti na sigurno.

Ali, pedijatrijska klinika je i regionalni centar za prevremeno rođenu decu. U njoj se zbrinjavaju nedonoščad iz Šumadije, ali i iz Sandžaka, sa Kosova i Metohije...

- Imamo trideset inkubatora, ali smo u podrume, koje smo dobili kao sklonište, mogli da unesemo samo deset - kaže doktorka Ugrinović. - Zato smo prinuđeni da u jednom inkubatoru držimo i po dve bebe.

- I tu se otkriva sav apsurd mržnje i nepoverenja: u jednom inkubatoru su, zajedno, malo goluždravo Srpče i ružičasto Šiptarče. Bebe. Gde li su njihovi očevi? I majke?

Doktorka Ugrinović objašnjava da je njihova praksa da bebe drže tu dok ne dostignu težinu od 2.500 grama. Nažalost, uslovi i situacija nalažu nova pravila, pa sad otpuštaju i bebe sa 2.300 grama, ako ih blagovremeno naviknu (nauče) na dojku.

- Znate, rat u našem poslu i nije mnogo šta promenio - veli direktorka klinike. - Ja sam, na primer, nedavno išla kolima sa portabl inkubatorom u Kosovsku Mitrovicu, da preuzmem jednu bebu.

Zamenjuju roditelje

Ustaljena je praksa da deca do dve godine starosti u bolnici borave s majkom. Ali, rat je izmenio i to pravilo: mesta nema dovoljno ni za decu. Tako je tek nekoliko mališana povlašćeno da im i majka bude uz njih.

- Mi smo im sad sve. Tu smo danju i noću, radimo neprekidno. Bilo bi strašno da ponovo počne bombardovanje, a da dečica budu sama. To nipošto ne smemo dozvoliti. Zato su nam sve ekipe udvostručene... što će reći da svako od nas radi duplo duže. Pokušavamo i donekle uspevamo da im zamenimo roditelje.

Užasavajući je prizor odeljenja intenzivne nege, koje je takođe preseljeno u podrum. Reč je o pedijatrijskoj intenzivnoj nezi. Svi aparati su smešteni u tesnoj podrumskoj sobici bez prozora. Mesta ima samo za dva kreveta. Mala, dečja.

- Nikada u životu nisam ni sanjala da ću morati da radim u ovakvim uslovima - kaže dr Nina Ugrinović. - Ne zbog sebe, već zbog naših pacijenata. To su bebe, deca. Očajna sam zbog toga i proklinjem rat. To mora stati odmah, ako ni zbog čega drugog, onda zbog njih. Zbog dece.

M. LAZIĆ