Smederevac preživeo pakao

Teturao sam se kroz plamen

Mihajlo Vuković je na Uskrs pošao u Bujanovac da poseti sina vojnika. Ispred Gardeličke klisure, u trećem vagonu, samo on i dr Zorica Lukić iz Niša su ostali živi



Tog dana u Smederevu je bio znak za vazdušnu opasnost, već ko zna koji po redu. Jedanaest je časova pre podne, ali zlikovci NATO ne biraju ni vreme ni ciljeve svojih napada. Kukavički, sa za njih bezbedne daljine i velike visine, krstarećim raketama i bombama iz aviona, ubijaju žene, decu i mahom starije ljude i ruše fabrike i mostove, ali i bolnice, škole i dečje vrtiće po Srbiji i širom Jugoslavije.

U smederevskoj bolnici "Sveti Luka" svi su u pripravnosti. Na očnom odeljenju zatičemo u krevetu teško povređenog Mihajla Vukovića, 49-godišnjeg Smederevca, koji je pre trideset godina došao iz Slavonske Požege u Smederevo i tu zasnovao porodicu. On i dr Zorica Lukić iz Niša, stomatolog sa službom u Vladičinom Hanu, jedini su putnici iz trećeg vagona koji su trećeg dana Uskrsa, 13. aprila, preživeli raketiranje voza na relaciji Beograd - Solun, na ulazu u Grdeličku klisuru.

Gust, crn dim...

Na oteklom Mihajlovom licu još su sveže povrede od stakla koje se rasprslo na prozoru pored kojeg je, u trećem vagonu, sedeo sam u kupeu. Oko čela mu je zavoj, a takođe i preko levog oka i oba uva. Uši su mu bile pune sitnog stakla i nagorele, kao i pramenovi kose, dok je svud po telu zadobio modrice od uboja. I šaka leve ruke mu je u zavojima. Iz nje još nije izvađeno staklo. Mihajlo je pod stresom, u šoku, i dok priča, ponovo preživljava dramu iz "voza smrti" koju je samo čudom preživeo i koje će se sećati dok je živ. Žmuri i samo povremeno nakratko otvori desno oko, otečeno i mutno, na koje vidi kao kroz maglu.

Trećeg dana Uskrsa, seća se dobro, pošao je u Bujanovac da obiđe sina Miloša Vukovića, dvadesetjednogodišnjeg vojnika, da mu odnese pečenje, farbana uskršnja jaja i kolače. U voz koji je pošao iz Beograda za Solun ušao je u Velikoj Plani u 8.30. Kaže, sreća je bila da je ušao u treći vagon, u pretposlednji kupe. To ga je, možda, i spasilo jer je raketa direktno pogodila drugi vagon.

- Strahovito je puklo, oko 11.40. Ubrzo se pojavio plamen i gust crni dim. Prvo se začuo udarac, pa onda bljesak. Po licu me je zapahnula vrelina toplotnog udara. Zasula me je srča - priča dramatično Mihajlo i kao da želi da pobegne i od sećanja na trenutke užasa i stradanja putnika međunarodnog voza broj 393.

Vazdušni pritisak ga je podigao iz sedišta, iako ima 115 kilograma. Za tren se našao u stavu mirno. Osetio je silan strah. Uplašio se da mu ne stradaju ruke i noge, jer tada ne bi mogao da se spase. Bio je sam u kupeu i, srećom, nije gubio svest. Da jeste, ne bi imao ko da ga živog iznese iz plamena.

Kao u klopci

Pokušao je, obnevideo, da teturajući iz kupea izađe u hodnik vagona koji je goreo. Vrata su bila zaglavljena i nije mogao da ih otvori. Tada je u hodniku, kao kroz maglu, ugledao žensku siluetu (dr Zorica Lukić iz Niša) koja je, takođe, pokušavala da nađe spas. Bila je oblivena krvlju koja joj se slivala niz lice. Iseklo ju je razbijeno staklo. Plamen je već lizao duž hodnika. Doviknuo joj je da se vrati u kupe i izađe sa druge strane, kroz prozor.

- Bio sam kao u klopci - seća se svakog detalja teško povređeni Mihajlo Vuković. - Nije mi bilo drugog izlaza, nego da i sam spas potražim kroz prozor. U tome mi je pomogla čelična konstrukcija mosta za koju sam se uhvatio i izašao iz vagona. Vatra je gutala kompoziciju, čuo se vrisak dece, žena, starih... Batrgao sam se poluslep, ali sam izašao. Odjednom tišina: ko je izašao, izašao je, a ko nije uspeo da pobegne, taj je ostao onesvešćen ili zauvek. Ljudi su izgoreli, bili su ugljenisani.

Nagon za preživljavanjem terao je Mihajla da se spusti niz bedem pruge grabeći prema Moravi. Niko sa te strane nije izašao, svi su bežali levo, prema autoputu. Još dok se provlačio kroz prozor vagona u plamenu, kojim je harala smrt, počeo je da viče: "Ima li koga, u pomoć!" Kad je bio na nasipu, prišao mu je mladić trčeći iz pravca lokomotive. Iskočio je, verovatno, iz prvog vagona u kome je bilo samo nekoliko lakše povređenih putnika, pozvao ga je i rekao: "Hajdete ovamo, čekaju nas kola". Pomogao mu je da pređe prugu i tamo, na putu, prihvatili su ga vojnici iz vojne kampanjole, koja je već bila puna povređenih iz voza.

U Predejanima je svima ukazana prva pomoć, a odatle su kolima Hitne pomoći prebačeni u leskovačku bolnicu, gde su ih pregledali ortopedi, neurohirurzi, očni lekari, plastičari...

Prekinut lanac smrti

- Moja je sreća što nisam teže povređen, a spasla me je i čelična konstrukcija mosta na kojoj se u trenutku detonacije našao treći vagon u kome sam bio - kaže Mihajlo i dodaje: - Desna strana lica i desno oko su mi delimično ostali zaštićeni, u magnovenju sam taj deo glave pritisnuo na naslon sedišta. Bilo je strašno!

Mihajlo Vuković već 25 godina radi u "Kooperativi" Beograd - RJ Smederevo. Pored sina Miloša ima i ćerku Radmilu (devet i po godina), učenicu drugog razreda osnovne škole, i suprugu Zoricu (47), zaposlenu u smederevskom "Sartidu". On je rođen u Bosni, opština Olovo. Njegovog dedu Mihajla Vukovića, po kome je i dobio ime, na Vidovdan 1941. sa još pet meštana iz sela, ubile su ustaše. Godine 1992. Mihajlu je poginuo stric Maksim, koga su u bosanskom ratu ubili muslimani u Sokocu na Romaniji. U ovom još neobjavljenom, NATO je, čini se, odabrao da i njega prinese kao žrtvu novom fašističkom svetskom poretku.

- Na sreću, ostao sam živ. U mojoj porodici uvek je neko u ratovima nedužan stradao. Dedu nisam ni zapamtio. I on i stric su poginuli kao nevine žrtve. Umalo da i mene zadesi njihova sudbina - veli Mihajlo Vuković, koji se prema rečima dr Mirjane Rađenović, načelnika službe za očne bolesti Zdravstvenog centra "Sveti Luka" u Smederevu, uspešno oporavlja. Za sada je nezahvalno davati prognozu unapred, jer je reč o teškim povredama očiju, ali dr Rađenović se nada potpunom izlečenju.

Radomir NOVAKOVIĆ