NATO načinio masakr među albanskim izbeglicama povratnicima

Ubijali u četiri naleta

Kolona se kretala putem Prizren - Đakovica. Teuta Sulja iz Malića u bolnici priča: "Na traktorskoj prikolici bilo nas je dvadeset petoro. Čula sam prvo zvuk aviona, a onda strašan prasak. Dalje ništa ne znam..."



Teško je na ovom mestu užasa biti novinar. Treba opisati klanicu, a nagon za povraćanjem je jači. U glavi košmar. Prizori koje oči vide razum odbija da prihvati.

Zar je moguće da su to ljudi uradili ljudima?

Put Prizren - Đakovica. Četvrtak je, 15. april.

Dan posle.

Deseti kilometar od Prizrena. Mesto se zove Stara Srbica.

Na putu razvaljena traktorska prikolica. Razbacane stvari. I srča. Zeleni paketić "fidelinke". Krvav džak s brašnom. Cela flaša sa vodom. Nerazbijena. Krvavo ćebe. Motika. Od traktora je ostala samo registarska tablica: 2239 - SAPK. Pored nje dečji džemper. Ašov, kutija keksa. I ljudska noga. Sa cipelom i delom pantalona. Malo dalje, u mladom žitu, bezoblična krvava masa. Nečije telo. I tišina...

Dan pre, na ovom putu je vrvelo od života.

Vraćali se kućama

Bila je sreda, rano popodne, negde posle trinaest časova, kada su agresorski NATO avioni izručili svoj smrtonosni tovar na kolonu od više stotiona umornih i uplašenih kosovskih Albanaca, uglavnom žena, dece i staraca koji su se sa granice vraćali svojim domovima, umireni obećanjem naše vojske da će ih u svemu štititi i da ne treba da napuštaju svoju zemlju i kuće.

Nisu mogli ni da slute da im NATO avioni to neće dozvoliti.

Ubijali su ih gotovo dva sata. U četiri navrata.

Sedamdeset dva mrtva tela. Koliko je moglo da se u toj koloni smrti uopšte i prebroji.

U trenu su kao posle groma iz vedra neba nestajale cele porodice.

Sulje, Đeraji, Bajrami, Zećaji, Smailji...

Neke je nemoguće prepoznati. Sve je raskomadano, sprženo i ugljenisano.

Grupa od sedamdesetak stranih i domaćih novinara, koje je pres-centar Vojske Jugoslavije doveo autobusom na ovo mesto užasa da se lično uvere u zločin koji je nad kolonom nesrećnih izbeglica počinila NATO avijacija, potresena prizorom, brižljivo slika i beleži svaki detalj.

Prethodno su bili u bolnici u Prizrenu. U mrtvačnici, uvijena u bele čaršave, na podu leže raskomadana tela. U bolničkim krevetima sedamnaest preživelih.

Teuta Sulja je iz sela Malića. Kod Đakovice. U njenim očima je još onaj užas od srede. Ruke u zavojima... Gleda u zid. Na traktorskoj prikolici na kojoj je sedela bilo je dvadeset pet ljudi. Tada je poginula i njena sestra Fahrije. Imala je 23 godine. Za druge ne zna. Ne govore joj. Zuje kamere.

- Čula sam prvo zvuk aviona, a onda se začuo strašan prasak. Dalje ništa ne znam... - kaže Teuta tiho i okreće glavu ka zidu.

Na krevetu do prozora zgrčile se devojčice. Aljbana, Gasmije i Bjesa. Teutine mlađe sestre.

Neki strani novinari uporno hoće da saznaju zašto su se izbeglice vraćale? Da ih, možda, neko nije prisiljavao? Kao da bilo kakav odgovor na to pitanje može da bude opravdanje za bezdušan masakr iz vazduha.

Sada, međutim, na ovom pravom putu ka Đakovici sva pitanja padaju pred prizorom jasno vidljivih kratera od bombi, delova metala koji serijskim brojevima i oznakama nepogrešivo ukazuju ko je po tom lepom i sunčanom danu na putu što blago vijuga kroz polja mladog žita posejao ovakav užas.

Idemo dalje. Ima još.

Svi su mrtvi...

Dvadeseti kilometar od Đakovice. Novi užas. Samleven traktor direktnim pogotkom. Na asfaltu isprskanom krvlju dečja čarapica. Crvena. Nova. I otvorena kutija keksa. Ljudi su jeli kada su pobijeni.

Levo je otvoren kofer. Ženski. U njemu nekoliko najlon čarapa "ledi". Neraspakovanih. Nikada neće biti obučene. Šal sa belim biserima. I crvena marama. Paket vate i dečje farmerke. Pod prikolicom krv. Pomešana sa slamom. I tela. Crna, ugljenisana.

I treći užas, šest kilometara dalje prema Đakovici. Mesto tragedije je gotovo pored samog Terzijskog mosta kod sela Bistražina, nadomak Đakovice. Tu je još mnogo mrtvih i raskomadanih tela.

Džemilj Rama iz sela Malića, još u šoku, priča.

- Kako su učestala bombardovanja iz vazduha, narod je počeo da beži ka granici. Nikome se nije išlo. Ali, moralo se. Glave da spasemo - priča kao u nekom transu. -Tamo na granici su nas zaustavili naši. Kažu nam: "Vratite se kućama. Slobodno. Mi ćemo da vam garantujemo bezbednost." I mi ih poslušamo. Bio je lep dan. Sunčan. Išli smo svako sa svojima. Velika je kolona bila. Razvukla se. Ja mislim nekoliko kilometara.

Zuje kamere, tiskaju se novinari da što bolje čuju i snime.

- Svi smo videli avione. Ali, niko nije mogao ni da sanja da će nas gađati. Te detonacije nikada neću zaboraviti - nastavlja Rama - kao ni one jezive slike koje su mi još pred očima.

Novinari gotovo da su naleteli na čoveka pored puta. U prvi mah se činilo kao da sedi naslonjen na grmlje. Kao da se zaustavio za trenutak da se odmori. A nije. Granata mu je otkinula i ko zna gde odbacila donji deo tela.

Dole, niz padinu, poređani leševi. Samo žene i devojke. Ima ih desetak. Istražni organi još nisu završili svoj mučni posao da bi ih odneli. Leže na leđima očiju otvorenih prema nebu. Na njihovim bledim licima nema nikakvog grča ili bolne grimase u samrtnom času. Kao da nisu ni bile svesne šta će im avioni u koje su gledale doneti.

Postoji i četvrto mesto gde su ubijali. Jer, ta surova igra smrti trajala je gotovo dva sata. Tamo je stradalo najviše ljudi. Prizore sa tog mesta videli su preko malih ekrana ljudi širom sveta.

Ali, dosta je. Niko ne želi da to još jednom gleda. Čak i za novinare, oguglale na mnoge slične prizore, to je previše.

Svima pred očima titraju užasi oko nas.

Čovek na traktoru. Spržen i ugljenisan. Ali, sedi. Kao da je umoran od vožnje samo malo klonuo da predahne. Ruka mu je još na upravljaču. Bio je to direktni pogodak u prikolicu punu ljudi. To je sada ona crna ugljenisana gomila ispod točkova. Koliko ih je bilo? Nikada se neće utvrditi. Jer, svi su mrtvi. Čak i pas koji, ugljenisan, verno leži pored zadnjeg levog točka.

U svim novinarima koji su ovde samo je jedna želja: što dalje iz ove kotline smrti. Više od sedamdesetoro mučki pobijenih i dvadeset petoro ranjenih traži da se što pre ispriča priča o pokolju nevinih čija je jedina krivica bila ta što su mirno hteli da žive u svojim domovima.

To svet mora da sazna. Što pre.

Jovan ANTONIJEVIĆ