|
Trenutna ekološka katastrofa u Pančevu je izbegnuta, ali... Ubijanje na duži rok "Čoveku tek u takvoj situaciji sine da bombe ubijaju brzo, a otrov satima, danima i mesecima. Kroz glavu proleti ideja o tom monstruoznom izboru: da li bi više voleo odmah ili lagano?", priča Živan Domazetovski, otrovani radnik Petrohemije Nad Pančevom se nadvio zlokoban crni oblak i pritiska grad strahom. Miris paljevine je čudan, drugačiji. Nešto što visi u vazduhu štipa oči, grebe u grlu i izaziva mučninu. Na ulicama je malo ljudi, a i oni užurbano zamiču nekud. Bez tih iskrica života što promiču gradom prizor bi delovao apokaliptično. Strah je razumljiv: dogodilo se ono čega su se svi plašili, a što istovremeno niko normalan nije verovao da će zločinci, ipak, uraditi. Prvo u noći između četvrtka i petka, a zatim i one između subote i nedelje, 17. i 18. aprila, bombardovana je južna, industrijska zona grada, prostor ogromnog petrohemijskog kompleksa, mesto gde je obitavala zla slutnja i u najmirnijim vremenima. Ovim aktom su se i piloti, i njihove starešine, i skriveni briselski planeri rata, i njihove gazde i nalogodavci upisali u crnu knjigu grešnika, a sebi obezbedili mesto u prvom redu optuženičkih klupa za zločince ovog užasnog rata. Kako li je Pančevcima u tom trenutku delovala surovo cinično laž izrečena pred ravnodušnim delom čovečanstva, po kojoj Vojska Jugoslavije, navodno, raspolaže - hemijskim oružjem?! Ne zna se da li su im poverovali, oni koje više brine teška i neizvesna sudbina foka i belih medveda od stradanja srpske i šiptarske dece? Pitanje za posle Živan Domazetovski ima trideset sedam godina, suprugu, troje dece i mnogo prijatelja. Ima i zasebnu sobu u odeljenju poluintenzivne nege Interne klinike u Pančevu gde se nalazi već nedelju dana na lečenju i posmatranju. Ima i veseo osmeh na licu, mada razloga za smeh nema nipošto. Naprotiv. - Osećam se bolje, ali ne i dobro - rekao je. - A kakve će ovo posledice ostaviti, to će se znati tek za godinu ili dve. Ne sluti na dobro, nikako. Živan je jedan od trinaest radnika petrohemijskog kompleksa koji su zadržani u bolnici zbog težine povreda, odnosno trovanja. Ali, otrovanih je mnogo više. Optimistička je procena da je otrovni oblak ugrozio samo Pančevce, njih osamdesetak hiljada. Zahvaljujući vetrovima što su vijali nad Banatom, koncentracija otrovnih materija u vazduhu je bila "samo 7.200 puta veća od dozvoljene. Zbog toga istog vetra, sa simptomima trovanja u bolnicu se javljaju i žitelji Ovče i Borče, ali i oni iz Banatskog Novog Sela. - Najgore je što mi nemamo nikakvo iskustvo sa ovako velikim akutnim trovanjem - kaže dr Miša Frenciu, internista hematolog. - Uostalom, to iskustvo nema niko u svetu. Ne znamo ništa o posledicama iako je svima jasno da se radi o najkancerogenijim materijama. Nema nikakve sumnje da ćemo u doglednoj budućnosti beležiti drastično povećanje broja karcinoma pluća i debelog creva... Noć užasa U četvrtak, 15. aprila, Živan Domazetovski je radio u trećoj smeni u pogonu vinil-hlorid monomera HTP "Petrohemije". Nalazio se u kontrolnoj sobi postrojenja sa kolegom (i kumom) Željkom Prodanovim, kada su, u sat i petnaest minuta pre ponoći, počele zaglušujuće detonacije. - Radili smo upravo na spaljivanju etilen-dioksid hlorida (EDC), veoma opasnog, kancerogenog organskog jedinjenja koje se koristi u proizvodnji - priča Živan. - To je bilo jedino što smo mogli da preduzmemo pred bombama i projektilima koji očigledno ne biraju ciljeve. Bili smo u komandnoj sobi kada se začuo zvuk koji će mi zauvek ostati u ušima. I u snovima. Bio je to stravičan fijuk koji se stopio sa zaglušujućom eksplozijom. Sve je počelo da se ruši, a oko nas su leteli komadi užarenog metala, stakla, betona. Bilo je kao u paklu. Detonacija nas je bacila na pod i mi smo ležali očekujući nov udar. U tom užasu, veli, namah su postali svesni da opasnost ne preti samo od bombi, već i od otrova. Ali, sva zaštitna oprema je nestala: odletela je pod udarom detonacije ko zna kud. - Čoveku tek u takvoj situaciji sine da bomba ubija odmah, a otrov satima, danima i mesecima - nastavlja Živa. - I, zaista, kroz glavu proleti ideja o tom monstruoznom izboru: da li bi više voleo odmah ili lagano? Isključili su pogone i provirili napolje. Tek tada su videli da su na tridesetak metara od epicentra pakla. - Kum Željko je bio povređen i obilno je krvario. Mislim da je to bila posekotina negde iza uha. Krenuo je ka kapiji, a ja sam se zadržao sa kolegama iz smene: morali smo da sprečimo veću katastrofu. Borba za goli život Bez zaštitne opreme boravak u pogonu je bio ravan samoubistvu. Tu čak ni gas-maske ne pomažu jer bi filter u njima morao da se menja svakih pet minuta! Jedino boce sa vazduhom ili kiseonikom, ali njih više nije bilo. Zato je odlučio da se i sam izvuče i krenuo je ka izlazu. - Teturao sam stazom kada me je zahvatio otrovni oblak - seća se s mukom. - Udisao sam znajući da se trujem. To je bila borba za goli život. Tada su svi postupci mahinalni, a čudno racionalni: opsedala me pomisao da će ponovo bombardovati, a napred me gurala ideja da se domognem kapije koja mi je, ne znam zašto, ličila na sigurno utočište. Nisam shvatio da gubim svest: osetio sam bol od pada na travnjak kraj staze. Sledeće čega se sećam to je da me je neko nosio na leđima ka kapiji... Na licu mu se opet pojavio osmeh: premišlja i gleda ispitivački. Onda je nešto prelomio, pa nastavio: - Znate li šta radnici najčešće misle o svojim direktorima? Mislim, većina radnika o većini direktora? E, za promenu, ja sam u onom košmaru uspeo da vidim čoveka koji me je na leđima nosio kroz otrovni oblak. Bio je to - naš generalni direktor Slobodan Tresač. Mislio sam da mi se priviđa i da je on, direktor, negde kilometrima daleko odatle. Ali, nije. Bio je to zaista on. I svaka mu čast zbog toga. Opet je, kaže, izgubio svest. Probudio se okružen ljudima u belom i shvatio da se nalazi u bolnici. - Nisam mogao da dišem, a užasno su me pekle oči, sluzokoža nosa i usta, ždrelo. U grudima vatra. Stavili su mi masku i ja sam halapljivo udisao: posle sam doznao da je to bio čist kiseonik i da su mi istovremeno davali aminofilin lek za širenje pluća. To dobijam i danas, nedelju dana posle tog pakla. To me podseća da sam, makar na trenutak, izvukao živu glavu. Pa mi sine: eh, Živo, Živo, izvukao si samo glavu, a o životu ćemo docnije. Posećuju ga supruga i deca, prijatelji. Ne znam koliko će ostati u bolnici. To, uostalom, ne znaju ni lekari. Kažu da se još bore za Živin život. Znali su šta rade - Nama se svakodnevno javljaju građani zbog posledica trovanja - veli dr Lidija Stamenić, internista. - Javljaju nam se i pacijenti koje smo u međuvremenu otpustili, opet sa istovetnim simptomima: nadraženost respiratornog sistema, crvenilo očiju, otoci... Dr Svetozar Gavrilović, direktor bolnice, kaže da su posledice ovakvog trovanja još nepoznate, ali da će svakako zavisiti od ekspozicije i koncentracije. Prevedeno: stepen trovanja i budućih komplikacija biće proporcionalan vremenu udisanja otrovnih materija i njihove koncentracije u vazduhu. Pričaju lekari da su na osnovu razgovora sa pacijentima uspeli donekle da rekonstruišu događaje, zapravo bombardovanje petrohemijskog kompleksa. Na osnovu toga, listom tvrde da je reč o - smišljenom zločinu! - U agresiji na našu zemlju učestvuju i oni koji su nam prodali i instalirali ova postrojenja - kaže dr Miša Frenciu. - Njima je, dakle, vrlo dobro poznata ova tehnologija i njeni najosetljiviji delovi. Nema sumnje da su znali šta treba gađati da bi se uništilo postrojenje, a šta da bi se ugrozilo što više ljudi. I oni su gađali upravo sferu, tank sa otrovnim materijama. A to je zločin o kojem ne smemo ćutati, ni zbog nas, niti zbog drugih. Po cenu izazivanja panike! Panika ovde apsolutno pristaje. Jer, nije reč samo o kontaminaciji vazduha, već i vode i tla... Zatrovana je banatska plodna zemlja, a posledice ovog i ovakvog zločina zato mogu osećati i naši potomci. |
Miloš LAZIĆ