NATO sila ubija sedmu silu

Srce pogođeno, reč preživela

Prvi put u istoriji čovečanstva neko se usudio da, u nedostatku jačih argumenata, nasrne na jednu televiziju bombama. Taj 23. april će ostati zapisan crnim slovima u istoriji američke demokratije



U šestom minutu trećeg sata, u petak, 23. dana aprila, smrtonosni NATO projektil, ispaljen iz vedrog neba iznad Beograda, zario se pravo u srce Radio-televizije Srbije koje je u tom času hrabro kucalo, javajući na sve četiri strane sveta istinu o razaranjima naše zemlje i ljudskim žrtvama.

Strahovita eksplozija, pa još jedna i još jedna... Šušte ekrani Srbijom, a beličasti dim sa kiselkastim ukusom baruta brzo se sa vetrom širio beogradskim ulicama javljajući ono što onemeli TV ekrani nisu više bili u stanju da jave.

Smrt je bila trenutna.

Što bliže Takovskoj ulici dim više tera na kašljanje.

Žure ljudi. Nagađaju. Razgovaraju nepoznati s nepoznatim.

Pred glavnim ulazom u Televiziju mnoštvo ambulantnih kola i ljudi. Neki su prekriveni beličastom prašinom. Onemeli. Na pitanja: ko je još ostao u zgradi, da li su povređeni, šta se zapravo desilo? - samo odmahuju glavom. Nema reči. Samo izbezumljena lica. I neverica.

Zavijaju sirene hitne pomoći. Ženu potpuno belu od prašine sa naočarima na glavi više nose nego što odvode prema ambulantnim kolima.

- Tamo u Aberdarevoj je pravi pakao - objašnjava mladić koji stiže iz mraka.

Masa iz Takovske žuri tamo. Kroz park, pa između crkve svetog Marka i Ruske crkve. Sudaraju se u mraku sa onima koji stižu iz tog pravca. Sve je prekriveno kamenjem, delovima betona, iskrivljenim komadima lima...

Nema ulaza u zgradu koja je bila u Aberdarevoj. Nema ni zgrade. Nijednog od četiri sprata. Samo ogromna gomila betona, cigala, šuta i onog opakog lepljivog beličastog dima koji kulja iz ruševine ka nebu. Kao da je sve nožem odsečeno od delova zgrade što stoje.

Novinar Svetlana Vojnović je u tankoj bluzi. Bila je dežurna i stvari su joj unutra. I Marijine. Ne mogu da pričaju. Samo mozak grozničavo radi: da li su se ljudi spasli?

Stižu roditelji i rodbina onih iz noćne smene. Jer, u trenutku udara u RTS- u je na dužnosti bilo više od sto ljudi. U mraku i gužvi teško je reći ko nedostaje.

Jovan Ristić Rica stoji kao ukopan i gleda ruševinu. I ne čuje novinara iz mraka koji mu potura magnetofon i traži izjavu.

Bili su ljudi u prostorijama mastersa, režije, magnetoskopa... A ničeg više nema. Samo ruševine.

Odnose se mrtvi. Prve žrtve. Ima još. Čuju se ljudi. Zapomažu. Brojni reflektori i baterijske lampe šaraju po brdu smrskanog betona.

Policija pokušava da zadrži ljude dalje od ruševina. One koji traže svoje niko ne može da zaustavi.

Neko viče:

- Svi dalje odatle, ovde je izgleda i neeksplodirana bomba. Ruševine pod svetlošću reflektora deluju kao scena iz filmskog smaka sveta.

Čovek sa mobilnim telefonom zadržava stariju ženu da ne prilazi ruševini.

- Možda će se javiti. Ne brini. Sigurno je tu negde u masi.

- Nije - s jezivom slutnjom zvuči ženin glas. - Od pola tri do sada bi se već javio. On se uvek javlja. Zna da brinem.

Niko nema snage da pita koga ona traži. Sina, muža, brata...

Stoje ljudi po grupama. Prozivaju se. Poneko samo stegne nekoga u zagrljaj. Hvala Bogu, živ je.

Vatrogasci, speleolozi, milicija... Tik pored zgarišta ambulantna kola klinike "Anlave" i doktor Ivanović.

Nabraja se glasno ko je bio u prostorijama režije, mastersa, tejpa, magnetoskopa...

Tanja Piletič, video-mikser, prašnjava i bleda, tetura se uz pomoć muža koji je pridržava. Od smrti su je delili sekundi. Završila je smenu i krenula kući kroz izlaz u Aberdarevoj. Bila je kod kapije kad je grunulo i detonacija ju je bacila napred. To joj je i spaslo glavu.

- Ljudi, puklo mi je iza leđa - govori kao u bunilu.

Prljavosivo praskozorje lagano osvetljava mesto užasa gde je bezdušno pobijeno dvadesetak nevinih radnika RTS-a koji su i te noći samo obavljali svakodnevni posao.

U Urgentni centar je prebačeno još toliko onih koji su uspeli da prežive ovu jezivu likvidaciju.

Ruševine se raščišćavaju. Malo je nade da još ima živih pod tonama raskomadanog betona.

Radio-televizija Srbije je već tog prvog jutra emitovala svoj program i obavestila gledaoce širom Srbije da je 23. aprila NATO pokušao bombama kao najubedljivijim argumentima, da im zauvek zapuši usta.

U ime svoje demokratije i svoje istine.

Ubili su ljude, uništili tehniku i razvalili zidove.

Javna reč, zbog koje su i posejali sav taj užas, jedina je preživela.

Jovan ANTONIJEVIĆ