Tuga u Vardarskoj 7

Venčani prsten u belom kovčegu

Mlada Sofija Jovanović je uskoro trebalo da se uda za Milana Milića, ali su geleri iz avionske bombe prekinuli njene snove

Puklo je tako jako da se Sofiji, Živki i Ibrahimu učinilo da je kuća poskočila. Istog trena je nestala struja. Poskakali su iz kreveta, i po mrklom mraku pojurili ka ulaznim vratima. Prva Sofija, za njom njena majka Živka, onda Ibrahim. Zastao je da uzme baterijsku lampu. Njih dve su tu, na kućnom pragu, pale. Čelična kiša gelera ih je zasula. Staklo je pucalo, lomilo se sve oko njih, a one su jauknule. Prvo iz straha, onog iskonskog, od nadolazećeg pogroma, a onda i od rana, po nogama, stomaku, rukama, licu...

"Tata, spasi me!"

Bio je petak, poslednja noć aprila, tačno u 2 sata i 22 minuta.

Ibrahim Misini, neozleđen, opipao se, pa onda lampom osvetlio suprugu i ćerku.

- Pomagaj, tata, pogođena sam, spasi me... - govorila je stenjući 23- godišnja Sofija.

- Gorane, zovi Hitnu pomoć - vikao je Ibra zetu koji se tog trenutka vraćao sa ulice u dubinu dvorišta kućeraka u Vardarskoj ulici broj 7. Huk zlotvorskog aviona je uključio alarm na njegovom "mercedesu" pa je izašao da ga isključi. To mu je spaslo život. Živkina sestričina Tamara je priskočila u pomoć povređenim ženama. Vratila se u kuću po ćebad, umotali su ih u njih i automobilom sa stalno pritisnutom sirenom stigli u Urgentni centar za nekoliko minuta.

Lekari su Ibri rekli da su obe žene teško povređene i da je Sofija u kritičnijem stanju. Uzdaju se, rekli su, u njenu mladost.

Sofijin verenik Milan Milić je potresnu vest čuo tog jutra od nesuđenog tasta Ibre. Kao bez duše je trčao do Urgentnog centra, plakao i govorio o veridbi:

- Venčanje smo planirali u junu. Samo da preživi... - govorio je sebi u bradu.

Na tužnu vest da su im na Vračaru od avionske rakete teško povređene ćerka Živka i unuka Sofija, iz Beča su stigli Radosav i Danica, ali i Živkina sestra Nada. Sofija je rođena u Beču 1976. godine. Uz maternji jezik učila je nemački. Živela je tamo sa roditeljima, a onda došla u Beograd. Išla je u osnovnu školu "Siniša Nikolajević" u Timočkoj ulici. Družila se, bila vesela. Na kraju osnovne škole ponovo je na nekoliko godina otišla u Beč, ali ju je vuklo da se vrati u grad na ušću Save u Dunav.

- Od prvog dana bombardovanja išla je u sklonište, na svaki zvuk sirene. Plašila se i to nije umela da sakrije. Vodio sam je na Kalemegdan, uveče, da gleda rakete i našu protivvazdušnu odbranu kako dejstvuje da bi pobedila strah. I ubedio sam je da nije opasno. Nekoliko dana pred tragediju je prestala da odlazi u sklonište jer mi je poverovala - priča, sa velikim samoprekorom njen verenik Milan.

Nesreća za nesrećom

Borba za Sofijin život je trajala tri dana. Unutrašnje povrede su bile teške. Na odeljenju intenzivne nege ležala je zajedno sa Živkom u sobi. U nedelju, 2. maja, Živku su premestili u drugu sobu, da bi novi, teži pacijenti dobili krevet. Ibra, Milan i ostala rodbina iz sata u sat su dolazili ne bi li čuli vest o poboljšanju stanja. Majka Živka je samo za Sofiju pitala. Nisu je interesovale sopstvene povrede već samo šta joj je sa ćerkom.

I da nesreća ne dolazi sama, pokazalo se na najgrublji način u nedelju uveče. Zbog napada grafitnim bombama cela Srbija je ostala u mraku. I Urgentni centar. Aparati koji su Sofiju održavali u životu su zastali. Infekcija koja je napala njen organizam nije imala protivnika. Generatori su brzo proradili, ali Sofija je izgubila odlučujuću bitku sa smrću.

U ponedeljak ujutru ljudi u belom su morali porodici da saopšte tragičnu vest.

U sredu, 5. maja, Sofija Jovanović je sahranjena na Centralnom groblju. U beloj venčanici, sa belim pokrovom i u belom kovčegu. Verenik Milan je venčani prsten i minđuše spustio u kovčeg. Da njegov poklon voljenoj bude uz nju.

Majka Živka je tražila da izađe iz bolnice. Da prisustvuje sahrani jedine ćerke. Komšija i rođak Dušan Ajatović je našao negde invalidska kolica i uz velike napore prevezao Živku na groblje. U teškom stanju majka nije htela da propusti taj čin.

- Pilota je stigla zaslužena kazna. Videle su komšije da dimi iznad vračarskih kuća i da se nad gradom, bestidno, oslobađa đavolskog tereta. Pratili su ga pogledom kroz noć i videli da na horizontu postaje užarena kugla - govori otac Ibrahim pokazujući kuda su sve udarali geleri po kući. Kartonima je, umesto stakala, zaštitio ulaz u kućicu. Živka se još oporavlja od rana na telu i duši. Ne govori ni sa kim jer ne može da podnese gubitak jedinice kćerke koja je uskoro trebalo da se raduje i započne život sa voljenim Milanom.

Tuga, teška, olovna, vlada u ovoj porodici.

Ozren MILANOVIĆ