NATO se ustremio na radničko naselje u Valjevu

Bombama na sirotinju

U gradu na Kolubari najopasnije mesto je oko fabrike "Krušik". Ali, tu su ne samo proizvodne hale, od kojih nije više ništa ostalo, nego i prostrano stambeno naselje, stacionar za izbeglice, bolnica. Strašno je. Ipak, između zavijanja sirena u porodilištu se često oglašavaju tek rođene bebe

Za tren se sve ispraznilo, sve je opustelo. Zvuk sirene je rasparao nebo, "šizela" (kako je klinci nazivaju) razlegla se nešto iza podneva, što je poslednjih dana uobičajila, prekinula je obične poslove, svaki korak pretvorila u trk, a na mirna lica navukla ozlojeđenost i bes. I strah - on je sasvim razložan u okolini fabrike "Krušik", gde je dosad palo 36 projektila.

Sve to vidimo iz automobila dok prilazimo glavnoj bolničkoj kapiji u nameri da foto-aparatom uhvatimo nešto od onoga što je proteklih dana razrušeno. Drčanje "golfovog" dizel-motora je toliko jako da ne čujemo sirenu, ali naslućujemo... Ka nama juri jedan iz fabričkog obezbeđenja i, više iz njegove mimike i mahanja rukama, shvatamo šta viče:

"Bežite! Sklanjajte se!"

"Imamo dozvole, propusnice...", otvaramo prozor i objašnjavamo.

I tad jasno čujemo sirenu.

"Kakve dozvole! Avioni nadleću!"

Okrećemo kola i odlazimo u pravcu stambenih zgrada koji nam je on pokazao. Za nama kreću i ljudi iz obezbeđenja, vatrogasno vozilo...

Udar na sirotinju

Široki sektor oko fabrike "Krušik" je najopasnije mesto u Valjevu. Grad je osam puta bio bombardovan, nijednom nije bio pošteđen taj deo. Sevalo je ovde i danju i noću. Ukupan bilans je: dvadeset povređenih ljudi, šest od njih teže. Začudo, nema poginulih.

Od početka ovog neobjavljenog rata, iz vazduha je na Valjevo, obližnje selo Pričević i Divčibare pao 131 projektil. Njihovi proizvođači i vlasnici ih zovu "pametnim bombama". Nisu baš takve. Treba da siđu i vide učinak. Udaraju i po njivama, parkovima, ulicama, stambenim zgradama, ne štede ni bolnice. U okolini valjevskog "Krušika" na hučanje rakete i njihov prasak nadovezuju se obrušavanje cigala, vriska, lelek, jauci, proklinjanje, i odmah tu, iz porodilišta gradske bolnice, kmečanje beba. Jedan jedini zvuk koji ume da ispusti duša što se tek ispilila - dugo i neprekidno: "E-e-e-e..."

U Valjevu su se tog 6. maja dvaput oglasile "šizele". Uveče saznajemo da su u istom vremenu sirene uznemirile gotovo pola Srbije. Bombardovani su Užice i Novi Sad.

Nove bombe ne mogu da donesu ništa goreg od onog što je već učinjeno tamo gde je padalo po Valjevu.

Naselje "Milorad Pavlović" uz samu ogradu "Krušika". To je četvrt radnika i penzionera fabrike. Paviljoni građeni pre tridesetak godina jasno pokazuju da socijalni status ovih ljudi nije na zavidnom nivou. Kad ne zapreti opasnost iz vazduha, ovde je sve užurbano. Spasava se što se može od onog preostalog siromašnog pokućstva. Bombe su se zarivale između paviljona. Odnosile su cele spratove, zidove. Jedna je prošla kroz sva četiri sprata kuće broj 20.

Prilazimo zgradi. Čovek u plavoj uniformi teritorijalne odbrane staje ispred nas.

"E, nećete unutra!"

"?"

"Bomba je unutra. Izgleda da nije eksplodirala."

"Da je slikamo!"

"Nikako. Ne treba nam reklama. Jeste da je to atraktivno, ali..."

Posle svega - ništa

Porodica Beljić pakuje neke stvari na svog "fiću". Penzioneri Dragoljub i Ljubica i sin Radovan su pročeprkali po onome što je ostalo od njihovog stana u broju 19 i izneli ispred ulaza. Sve je to, uz njih, moglo da stane u mali auto i na gepek. Samo toliko, nema više potrebe da se vraćaju ovamo, osim da dođu i da se siti isplaču.

- Četrdeset godina sam radio u "Krušiku" - kaže Dragoljub - i sad nemam ništa.

Iz susedne zgrade nemaštaj prenose na kamion. Tu je bilo malo više sreće: ostali su fotelje i jogi-dušeci.

A Despotu Novakoviću u broju 5/17 bomba je pogodila stan. Kao da je neka velika testera ukoso presekla zidove i ploče. Zjapi krater na čijim su se ivicama s ilovačom izmešali ostaci lustera, točkovi dečjeg kamiona, uvaljali su se šareni krevetski prekrivači, kao mali spomenici se zarili delovi linoleuma.

- Preživeo sam bombardovanje u Drugom svetskom ratu, ali ovo nisam doživeo - odsutno priča dok sedi na istom krevetu na kojem je bio u vreme bombardovanja.

Zgrada je sva ukošena. Ljulja se i ječi kad se u njoj hoda. Ječi i Despot:

- Umesto na fabriku, oni su to čudo izručili na nas. Osam bombi je eksplodiralo, jedna nije. Ova soba je bila potpuno zatrpana. Žena mi je ostala u njoj. Sreća da sam dete poslao ranije u Mionicu.

Njegova Vera ne zna koliko je bila pod ruševinama.

- Koprcala sam se dok me nisu izvukli. A onda smo pobegli u sklonište. Lepa Dodevska izlazi iz zgrade broj 19 i u ruci nosi, kao u nekoj nadrealnoj sceni, bočicu spreja na čiji je raspršivač nataknuta duga cevčica. Samo to ima u rukama. Valjda je to sredstvo za čišćenje šporeta.

- Imamo još nešto stvari u podrumu i ono što je sin odvezao prekjuče, baš kad su bombardovali. Ostala su mi i ova drva za zimu, naslagana pred zgradom. Krvavo sam ih platila.

Komšinica Stana Stojanović nije trenula nijednu noć otkako je počeo rat.

- Kad nalete avioni, sve sam ih budila. I kad je u nedelju, 2. maja, bilo najgore, jurila sam od stana do stana, lupala i dozivala. Pobegli smo iz zgrade na vreme, dvadesetak metara odatle, u šupu od salonita. A onda eksplozije, jedna za drugom... Sve je bilo crno, dim, prst pred okom se nije video, vriska, kuknjava... Komšija Tešić padne, povređen je bio u nogu. Srećom, lakše. Svih pedeset detonacija smo tako preživeli. Četrdeset godina sam radila u "Krušiku", moj pokojni muž isto toliko. Sin mi radi dvadeset godina. Nas troje smo uložili ceo jedan vek u ovo, u ovaj stan od 52 kvadrata. I sad nemamo ništa.

Svaki od ovih paviljona ima po dvanaest stanova. Na prvi pogled, jer još nisu pravljene zvanične procene, bar pedesetak familija nema više gde da se vrati. Neki od njih su otišli kod rođaka na selo, ako ih imaju. Drugi su u hotelu "Jablanica", ni stotinak metara dalje. Zgrada je bez stakala. Tri projektila su pala u šumu neposredno uz nju. Presekli su jelke okolo, polupali prozore na hotelu. Vijore se u ramovima najloni, nekako čuvaju toplotu i pružaju prividan mir i sigurnost.

Direktor Milan Davidović kaže da je tu dvadeset porodica, ukupno 52 osobe. Ima i dece. Srećemo i neke od ljudi koje smo videli na ruševinama naselja "Milorad Pavlović".

- Smestili smo ih kako smo mogli - priča on. - Svako ima svoj krevet, dobijaju doručak i ručak. To je najsiromašniji sloj stanovništva. Mnogo je penzionera. Kad se oglase sirene za vazdušnu opasnost, odlaze u podrum zgrade. Takva nam je sudbina, da primamo ljude u velikoj nevolji. Još 1991. ovde se uselio 51 oficir sa porodicama. Odlazili su polako, ostao je samo jedan bračni par i sad su došli naši Valjevci.

Porođaj uz bombe

Između hotela "Jablanica" i "Krušika" je Medicinski centar "Dr Miša Pantić". Ustanova je to kakvom bi mogao da se podiči svaki grad: lepe zgrade, fasadne cigle, novi gumeni podovi u hodnicima i sobama, savremena oprema. Ali, sa spoljne strane prozori pokazuju kakvoj je opasnosti stalno izložena. Mnogi su popucali, strovalili se. Nisu izdržala ni dupla mutna armirana stakla debljine bar šest milimetara. Vise na svojim žicama, ne zna se kad će se otkinuti. Glava ne sme da se izbacinapolje. Već nagrizena žica može da popusti i manji vetar da odnese staklenu tablu napolje, zajedno s glavom.

Nema uobičajenih bolničkih gužvi (valjda zbog stalnih uzbuna). Neonske svetiljke su štedljivo upaljene. I pacijenti se, više nego uobičajeno, pridržavaju kućnog reda. Ne tumaraju po hodnicima, baš niko od njih ne izlazi napolje.

Življe je u ginekološko-akušerskoj službi. Žene u belom pronose decu. ona otegnuto kmeče, svoje "e-e-e-e"...

- U ovih mesec i po dana stalno smo u životnoj opasnosti, i pacijenti i mi - iznosi nam načelnik te službe dr Nikola Simić. - Ovde je posebna kategorija pacijenata: žene, bolesne žene i porodilje s novorođenčadima, što otežava posao, a sve se odvija u posebnim uslovima. Primamo isključivo hitne slučajeve, samo porodilište redovno radi. Srećna je okolnost što je na prvom spratu i smešteno između zgrada. Tako su manje štete, ali porođajne sale, sve u staklu, gotovo da su uništene. Od njih pet tri su neupotrebljive.

Ovu štetu su nanele dve bombe koje su eksplodirale 2. maja uveče na tridesetak metara odatle. Baš se tad porađala Ljiljana Josipović iz Valjeva. Udarila je bomba u blizini, prslo je staklo, pala plafonjera. Svi su se uskomešali. samo je pacijentkinja bila najprisebnija: "Pa dobro. Šta da radimo, tako je." Hrabrila je i doktorku Nadu Popović, pa je porođaj protekao u redu. Rodila je muško dete, teško 4 kilograma i 150 grama.

- Ne mogu da opišem tu noć - govori babica Radmila Jovanović. - Bili smo na pauzi, pili smo kafu kad je tresnulo. Zaljuljala sam se. Doktor Dragan Subotić je pokušao da me pridrži. Nije uspeo i tresnula sam o zid. Kao da su porodilje sve ovo izdržale bolje od nas. One su nas smirivale.

Te večeri su u porodilištu bile 23 pacijentkinje. Ako porođaji proteknu normalno, žene se posle 24 sata puštaju kućama. Ali, učestali su prevremeni dolasci beba na svet. Uobičajeno je da je oko sedam odsto takvih. Sad ih je dva, tri puta više. I to traži posebno angažovanje.

- Kako je počeo rat, a uzbune bile svaki čas - priča načelnik Simić - nije bilo druge nego da neonatološki odsek premestimo na bezbednije mesto. Odneli smo izolete i, na sreću, nije bilo povređenih, čak nije bilo grešaka ni u našem radu. Uz ovaj rat nas je zadesio i zemljotres. Žene vrište, mislile bombardovanje. Kad je bio treći potres u seriji, onaj najstrašniji, žena koju sam porađao uzbuđeno mi kaže: "Doktore, nemojte me sad ostavljati!" Nalazimo se u jednoj čudnoj situaciji. Po propisima, kad je zemljotres, moraš da izađeš, ako bombrduju, ne smeš napolje. Šta onda? Ovo što nam se dešava potpuno je neshvatljivo. Bolnica mora da bude mesto sigurnosti. U njoj su samo pacijenti i osoblje. Naša ustanova nije nikad bila zloupotrebljena, nisu u njoj bili ni vojska, ni policija. A bombardovali su je, što je suprotno ženevskim konvencijama. Znam nešto o toj problematici, godinama sam bio u Crvenom krstu. Posle ovoga moraju da ih izbrišu, da više ne postoje kao takve.

Pozvali su ga na porođaj. Otišao je. Prestala je vazdušna opasnost, oglasila se "smirela". Kratko je to trajalo. Nije prošao ni sat, a sirena je opet počela zlokobno da zavija.

U međuvremenu, između dve sirene, pacijentkinja Ivana Bogičević se porodila. Rodila je devojčicu tešku tri kilograma i 750 grama.

Ognjen JANEVSKI