Nije stigao da uzme dete 

Nema više pravila kad će se avioni obrušiti na grad na Zapadnoj Moravi. Udaraju i danju i noću i ne biraju: ruše fabrike, uništavaju mašine, ali kose i ljude 

Ono što je nekad bio "Cer" sad je ruševina. Kompletna ruševina; 27 hektara prostora na kojem je bila ova fabrika pretvoreno je u gomilu izbušenog i izuvijanog gvožđa, u hrpe betona, izlomljenih stubova, usitnjenog stakla.

Dok idemo asvaltnim stazama između hala, zapravo onoga što je ostalo od hala, čuvar Zoran Glavonjić priča:

- Fabriga je bila dvaput granatirana: 1. maja u 23.05 i 10. maja oko 15 časova. Na ovom putu je bio krš visine jedan metar. Buldožeri su to razgrtali, posle smo kolega i ja oprali celu ulicu.

Računa se da je 90, možda i 95 odsto fabrike potpuno uništeno. Ali, komandanti sa Zapada su smatrali da nisu završili posao. Te noći, samo nekoliko sati pošto smo posetili "Cer", avioni su ponovo nadleteli. I opet je palo nekoliko projektila na ono što je već praktično bilo ništa.

"Nismo vojna fabrika, ali..."

Industrijska zona Čačka je mesto izuzetno visokog rizika. Kad počnu da padaju bombe i rakete, one šaraju po celoj okolini. Završavaju u halama i između njih, na autoputu u blizini, ali i u obližnjim baštama, čak i u kućama. Na meti su fabrika "Cer", Tehničko-remontni zavod, pogon "Mehanizacije". To su zvanični ciljevi, to priznaje NATO. To će onaj blazirani portparol u Briselu sa uzdignutom gornjom usnom lepo da objasni. O ostalom nema potrebe da priča: o ubijenim ljudima, srušenim kućama, pustoši koju su napravili u celom jednom naselju da ni mačke tu više ne mogu da se skrase. Bombardovanje tokom dana 10. maja je odnelo život četvorice muškaraca. Dvojica su bili u kamiončiću beogradske registracije - Nastko Ristić i Miloš Jovčić. Sa šestoricom kolega su žurili ka Mokroj gori da urade nešto za PTT, da zarade neki dinar. Zlehuda sudba im je predodredila da baš u trenutku bombardovanja budu na stotinak metara od ulaza u "Cer". Bomba je eksplodirala na putu kraj njih. Eksplozija, oganj, geleri - dvojica su završili svoj životni put na tom mestu. Njihovi drugovi su ranjeni.

Odmah zatim su eksplozije rasturile naselje u blizini. I tu su ugašena dva života.

- Ovakva razaranja ne mogu da budu slučajna. "Cer" su gađali sistematski - jada se direktor Milutin Radojičić. - Apsolutno smo civilno preduzeće, nikad u svojoj istoriji, a postojimo od 1953. godine, nismo radili za vojsku. Ali, na sve može da se gleda dublje. Između ostalog, pravili smo i industrijske i metalurške peći. I mi bismo sigurno aktivno učestvovali u obnovi drugih fabrika. Trebalo je, znači, sve da se poruši, da zemlja ne pomišlja ni na kakvu obnovu. Jer, u svim fabrikama koje su podizane "Cer" je učestvovao u gradnji.

Navodi direktor Radojičić šta su još sve proizvodili i u tome nalazi još razloga za ovakvo divljačko i sistematsko uništavanje. To su indukcije peći za metal, plamene, električne i peći na čvrsta goriva za topljenje, za termičku obradu. Zatim su tu linije za površinsku zaštitu metala, za galvanizaciju, farbare. Odatle je izlazila i oprema za preradu poljoprivrednih proizvoda sušenjem i zamrzavanjem. Tako su i budući prinosi, berbe i žetve ugroženi.

- Nedavno sam prelistavao dokumentaciju - dodaje on - i video sam da smo izvozili u gotovo sve zemlje svega, možda ne na Novi Zeland. Samo je u Poljskoj više od dvesta naših vertikalnih sušara za žitarice.

Šteta nije zvanično procenjena. Nezvanično može da se kaže: kreće se oko pedeset miliona maraka.

Najteže je oštećena nova mašinska hala. U jednom delu, prečnika petnaest metara, eksplodirala su čak tri projektila. Krov ne postoji. Ono što je ostalo od mašina može da ide pravo u peći za topljenje. Betonski stubovi su popadali, izuvijali se, iskrivili. Jedan se prelomio pri dnu i ostao da visi na gvožđu. Kao kad se razdvoji kost na skršenoj nozi. Čelični nosači zamašnih dizalica, sastavljeni od dvostruke šine debele bar dvanaest milimetara, probijeni su i izbušeni strahovitim udarima gelera. Kad se to gleda, ljudski um može samo približno da nasluti kakva je snaga tih eksplozija.

Plehovi i stakla se ljuljaju na povetarcu i vrebaju kako bi zahvatili još neku žrtvu. I jedna nestvarna scena: u menzi stoje dva stola s tanjirima i priborom, spremna za ručak. Tako je postavljeno poslednji put. Ostali su se razleteli unaokolo.

- U trenutku bombardovanja sam bio ovde - kaže direktor. - Trajalo je desetak minuta, bilo je žestoko. Otišli smo svi u sklonište i možda je olakšavajuća okolnost to što nismo znali da pada po nama. Mislili smo kako je sve to sručeno na Tehnički zavod u susedstvu. Izašli smo i kad smo videli razbijene hale, tek tad se pojavio strah.

Fabrike više nema, ali ima optimizma. Direktor Radojičić veruje u program srpske vlade za obnovu, očekuje da će tu biti podignuta modernija fabrika. Jednostavno tako mora da bude, jer bez "Cera" neće biti ni drugih preduzeća. Imaju iskustvo, dokumentaciju, proverene stručnjake. Dotad će osamsto trideset zaposlenih morati da se strpi.

Sveća za sina

Tek se u ovom ratu nauči koliko je u novinarskom poslu, na terenu, dragocen svaki minut. O satima da se ne govori. Sve mora da se radi brzo, u trku. Vreme oko podneva obično začinjavaju zvuci sirena. Zatekla nas je na izlasku iz "Cera", kraj rupe koju je tri dana pre toga napravio projektil i usmrtio dvojicu u kamionetu.

- Bolje da se sklonite odavde - preporučio nam je smireno Radojičić. - Ako budu granatirali Čačak, počeće odavde.

Nismo ga baš poslušali. Otišli smo u naselje Kulinovačko polje, u drugu ulicu odatle. I direktor "Cera" je krenuo s nama.

Šta su tu bombardovali, nije jasno, ali je sve srušeno. Cela jedna ulica, skromne porodične kuće s baštama - sve je to sravnjeno sa zemljom.

Ispred nas istrčava stariji čovek, zove se Milinko Grujičić:

- Deco, sklanjajte se sad će da bombarduju!

Foto-reporter Negotinac ga smiruje, kaže da možda i neće.

- Ih, ti ćeš da mi kažeš - nervira se Milinko. - Sve što gadovi počnu, to i završe. Onomad sam izbegao. Udarilo u moju kuću, ali ja sam već bio trista metara dalje. Pitaju me komšije: "Kud ćeš?". "Idem da branim Brankov most!" I tako sam se spasao. Da sam ostao, ode glava!

Kuća mu je srušena do temelja. Dane provodi u susednoj, manje oštećenoj. Vreme kad sirene najave vazdušnu opasnost provodi na livadi, što dalje od čačanske industrijske zone i svog naselja.

Ali, jedna duša nimalo ne haje za sirene. Možda ih i ne čuje. Starija sitna žena u crnom pali sveću na zemlji. Vetar joj ne da, šibice se gase. Prilazi joj komšija, mladić Goran Ćeriman, pomaže joj. Zapalili su sveću, nekoliko minuta je zurila u to mesto, a zatim je dečko odvodi.

Majka je to poginulog 29-godišnjeg Dragana Obrenića. Kad je bilo bombardovanje, na tom mestu ga je šišao nešto stariji sused Velija Džemailović. Bomba ih je obojicu raznela.

- Bili smo nas desetak mlađih u kući s druge strane kad je to za dana počelo - priča nam kasnije Goran. - Pala su dva projektila i ja sam izašao na ulicu. Obrenić je ustao sa stolice na kojoj ga je komšija šišao i krenuo do podruma da uzme dete. Nije stigao. Nastala je panika, ne znaš kud ćeš, šta ćeš. Kablovi popadali po ulici. Mislim: "Nisu me ubile bombe, zar sad da poginem od struje!" Ugledam tad i svoju majku. Ide sa još jednom ženom, obe krvave. Ubacimo ih u auto. Položimo i Obrenića i Džemajlića u kola. Ali, njima dvojici više nije bilo spasa. Sad sam u Atenici. Šta ću ovde - nema vode, nema struje, smrt okolo. Dolazim samo da nahranim psa i pet kokošaka. I toliko.

Kad su projektili pali u naselje Kulinovačko polje, Miladin Bjekić je bio u garaži, čačkao nešto oko automobila.

- Grune, pa još jednom i ja se bacim pod kola. Smirilo se, pa izađem. Vidim Dragana Obrenića kako leži. Vidim i šaku Velijinu. Samo je ona virila ispod gomile cigala. 

Izvukli smo ih, ali šta je to vredelo. 

"Raketa pala, a ja letim"

Razgovor za novine je bio završen. Svi su krenuli svojim putem, žurno, pre nego što zemlja počne da se trese od detonacija.

Mi smo se zaputili u Mrčajevce, da čujemo neverovatnu priču Stojana Milunovića. Ušli smo u njegovu kuću. Supruga Verica nam odmah kaže da im je sutradan sedamnaesta godišnjica braka. Upoznaje nas sa troje njihove dece: prelepom Ivanom, slatkom Jelenom i petogodišnjim Milanom. Stojana nije bilo.

- Ne znam gde je, a toliko brinem - poverava se Verica. - Kad su gađali Čačak, kad su pogodili njegovu "Mehanizaciju", nekoliko sati nisam znala da li je živ. A samo je čudom ostao čitav.

Konačno je stigao i Stojan, pa smo iz prve ruke čuli kako se za dlaku izvukao:

- Nije mi nešto dalo da budem u hali kad su zasvirale sirene. Čuli smo ih oko 14.30 časova, u vreme dok su radnici izlazili iz fabričkog kruga. Onda su naišli avioni. Odjeknula je eksplozija na Ovčaru. Ja sam seo na klupu kraj portirnice. I tad sam video raketu. Ustremila se i udarila u sam put. Podiglo me. Raketa završila, a ja letim. Odbacilo me deset-petnaest metara. Ustanem, čitav sam. Posle sam čuo još tri eksplozije, dopirale su iz naselja. E, onda nagnem da bežim. Vidim na putu pogođen kamiončić beogradske registracije. Gori i jedan veliki "kamaz".

Prošao je bez povreda, ali je bio mnogo ugruvan. Teško priča, ruke odaju da je nervozan.

- Sve me boli. Nabilo mi je u sinuse, otekle su mi bubne opne, glava puca. Ne plašim se, ali kad čujem avione, želudac počne da mi radi, prosto se okreće. U meni se sve kuva. Stojan, Cole kako ga zovu, po profesiji je autolimar. Kao takvog angažovali su ga na Kosmetu. Dvaput je boravio u Prištini, pre toga osam i po meseci u Uroševcu.

Više se ne oseća sigurnim ni u svojoj kući u Mrčajevcima. Strahuje za decu. Čačak je malo dalje, ali je vrlo blizu aerodrom u Lađevcima. Kad tamo počnu da padaju bombe, igra tavanica iznad glave, ljuljaju se zidovi. Ako je baš gusto, cela porodica se sklanja u kanal za popravku automobila. Kaže da su i pre našeg dolaska avioni bacali kasetne bombe po okolini. Leže po njivama, šumarcima, čekaju trenutak da ubiju.

Na lokalnom televizijskom programu javljaju kako su tokom ovog vazdušnog napada bombardovani Prokuplje, Kuršumlija, Biljanovac. Posle je nestala struja, nismo znali gde se sve obrušavala smrt. Ujutru je dat spisak napadnutih gradova, sela, fabrika. I ponovo industrijska zona Čačka i opet već uništena fabrika "Cer" i naselje Kulinovačko polje kraj nje.

Kao što reče stari Milinko Grujičić: "Sve što gadovi počnu, to i završe."