NATO opet bombardovao Šiptare povratnike

PAKLENA NOĆ U KORIŠI

Tri aviona, u tri naleta, bacili su zapaljive bombe na usnule ljude. Čitave porodice su se našle u plamenu. Starica Bahrije Ahmetaj je unesrećena: "Imala sam punu kuću: tri sina, snahe i jedanaestoro unučadi. Sada nemam nikog..."

Ne može seljak dugo u zbegu. I kad je u šumi, njiva mu je pred očima. Ili bašta. Zato su se viđeniji muškarci okupili i odlučili: "Vraćamo se kućama!" Bombe još padaju, ali zemlja ne sme da ostane u parlogu. Mnogo je ustiju.

Dotad jadne skupine ljudi koje su zurile u prazno, a pojedinci se izležavali ne znajući šta da čine, živnuli su. U šumi u koriškim brdima žene su istresale ćebad, deca su skupljala posuđe zveckajući njime, muškarci su palili traktore.

Na putu se brzo stvorila kolona. Stariji su savetovali one napred: "Ne žurite, ići ćemo zbijeni, videće tada iz aviona da nismo vojska. Da ne prođemo kao oni što izgiboše između Prizrena i Đakovice..."

Krenuli su ka svojim selima. Držali su se jedni drugih do večeri, kada su stigli do Koriše. Stariji su savetovali: "Da bismo bili svi na okupu, parkirajte traktore s obe strane puta." Kad je utihnuo i poslednji traktor, prebrojali su ljude.

Jurile su žive baklje

- Ja sam bio s gornje strane puta sa još 537 ljudi. S druge strane bile su 132 duše. Jedni su ležali u prikolicama, mahom manja deca, žene i stariji, a ostali su se smestili ispod prikolica ili blizu njih - priča 49- godišnji Destan Redžaj. - Ljudi su od umora brzo zadremali, ali oko ponoći zagrmeli su avioni, zašištale su bombe i svi smo se našli u plamenu. Čula se vriska, zapomaganje, živi ljudi su goreli... Kao velike baklje jurili su kroz polje bežeći što dalje od ovog užasa, dok ih i tamo smrt ne bi stigla.

Njegov nešto stariji zet Hasan Ahmetaj ni posle nekoliko dana od ove tragedije ne može da se smiri. A i kako bi!

- Ne znam šta je sa dvojicom sinova i njihovim porodicama - veli on. - Imao sam sedmoro unučadi, najmlađe je bilo od godinu dana, a najstarije bi na jesen napunilo deset. Ostao sam sam, kao ćuk.

Špresa Redžaj ima 21 godinu. Od brojne familije ostao joj je samo otac. Suza joj suzu stiže:

- Poginuli su mi muž i sedmomesečna beba, braća i njihove porodice... Kako ću sama na ovom svetu?!

Ramadanu Haziriju su od avionskih bombi stradala četiri sina sa ženama i decom, preživeo je samo unuk Valjdon. Starica Bahrije Ahmetaj je, kad se razdanilo, golim rukama razgrtala bezobličnu ugljenisanu gomilu koja se još pušila. Ali, nikako da ugleda lik nekog svog, samo ugljevlje koje se drobi. A na tom mestu zanoćila je njena familija.

- Imala sam punu kuću: tri sina, snahe i jedanaestoro unučadi. Sada nemam nikog...

Šalju Dritu, kojoj je 29 godina, našli su onesvešćenu i prevezli je u prizrensku bolnicu. Leva ruka joj je bila izgorela gotovo do lakata.

- Sećam se samo bleska i vriske usnule dece, i od tada mi se prekida pamćenje - ispričala je ona plačući. - Nas četrnaest iz porodice ležali smo na prikolici i ispod nje na sunđerima kada je pala bomba. Jutros me je posetila jetrva koju leče od opekotina. Kazala je da mi je starija devojčica umrla, kao i svekar. I jedno njeno dete je umrlo.

Šalji su amputirali ruku, a i još kod deset pristiglih iz napadnute izbegličke kolone amputirani su ekstremiteti. Kod ostalih, a ima ih oko sto ranjenih i povređenih, predstoje takođe hirurški zahvati i druge mere lečenja.

Feriz Ahmetaj je preživeo užasnu noć između 13. i 14. maja, ali, kako kaže, do kraja života činiće mu se da čuje krike dece i žena i zapomaganje starijih ljudi.

- Avione sam čuo desetak minuta pred ponoć i odmah su izbacili bombe na nas - priča on. - Već pri tom prvom naletu bilo je mnogo ranjenih, traktori su goreli... Pola sata kasnije usledio je novi napad. Ovoga puta bombe su pobile i one koji su pružali pomoć ranjenima. Prošlo je tridesetak minuta, pa su nas i treći put bombardovali. Tada je nastao pakao...

Bolnica puna, ali i mrtvačnica

Jugoslav Skenderi, istražni sudija, još u toku noći je obavešten da je NATO bombardovao kolonu Šiptara povratnika na putu Prizren - Suva Reka kod Koriše, ali nije mogao da priđe mestu događaja i obavi uviđaj jer su avioni nadletali to područje i kad se razdanilo. Kad je konačno stigao, pred njegovim očima se ukazao stravičan prizor.

- Ugljenisana tela, odeća i ćebad razbacani na sve strane, kosturi sagorelih traktora i prikolica, ponegde su gume još gorele - ispričao je on. - Na okolnim njivama, livadama i u žbunovima nalazili smo ranjene ljude. Čak i dva kilometra od mesta tragedije! Jedan čovek je ležao mrtav; pobegao je od užasa, ali ga je smrt stigla...

Lekari su zbrinjavali preživele. Petoro preživelih, ali u besvesnom stanju, nađeno je čak kilometar od mesta eksplozije, u šipražju. Izgleda da su dotle uspeli da otpužu.

Prizrenska bolnica se punila, nažalost i mrtvačnica.

- Na hirurškom odeljenju naše bolnice dopremljeno je 107 ranjenih civila, dece i žena - rekao je upravnik bolnice dr Dragan Sovtić. - Četrdeset sedam ranjenih su podlegli ranama i njihova tela su u bolničkoj mrtvačnici. Poginule na licu mesta nismo dopremali, jer nismo imali vremena. Zato vam ne mogu reći tačan broj poginulih, jer Albanci po islamskim zakonima i običajima svoje mrtve odmah odnose. Svi povređeni, njih šezdeset, imaju takozvane eksplozivne rane, opekotine drugog i trećeg stepena, prelome ekstremiteta i kičme. Operišemo i zbrinjavamo povređene. Petoro je u kritičnom stanju i život im je u opasnosti.

Na mestu tragedije spasilačka ekipa, kao i ona koja obavlja uviđaj, tragaju za žrtvama i skupljaju raskomadana ljudska tela. Izbrojano je 87 poginulih, ali to nije konačna cifra. Jer termovizuelne bombe, koje razvijaju temperaturu do 2.000 stepeni, sagorele su neke ljude.

J. D.