Ko je otkrio ciljeve 

Znatno pre agresora stigli su obaveštajci da bi pripremili teren. Računali su da će s nama lako, ali su zaboravili "srpski faktor", kažu poznati vojni analitičari Dušan Vilić i dr Boško Todorović 

Na meti u Nišu su bile dve visoke političke ličnosti. Gorica Gajević, general i sekretar i Dušan Matković, član najužeg rukovodstva Socijalističke partije Srbije, taman što su stigli u ovaj grad i krenuli da obilaze porušena postrojenja, na njih se obrušio bombarder NATO-a. Izbacio je projektile usred bela dana, okrenuo se i vratio put Bugarske.

- Ni oni, a ni mi ne krijemo da je pilotovo kretanje i tačku gađanja odredio obaveštajac. Uočio je kolonu, dojavio poziciju, avion se podigao, izručio rakete i vratio se. Atentat vođen sa zemlje - tvrdi Dušan Vilić, pukovnik u penziji, poznati vojni analitičar i publicista. - I napad na rezidenciju predsednika države je posledica rada agenata koji su procenili da "tamo ima nešto". Dostavljač može da bude Amerikanac, Srbin ili ma ko drugi, potpuno je nevažno. Špijuna ima ovde, to se zna i ne treba kriti.

"Provalili smo ih..."

Dr Boško Todorović, Vilićev kolega i stručnjak za pitanja bezbednosti, vraća film unazad:

- Konce svega, svih zakulisnih igara drži famozna CIA. A među nama su ne samo "dostavljači", kao agenti nižeg reda, već i špijuni "od uticaja", opasniji i, razume se, maskirani. I po trideset godina su strane obaveštajne službe negovale agente koje će u pogodnom trenutku iskoristiti. Amerikanci su imali tajni "liders program" po kom su birali ličnosti iz svih sfera našeg života, pratili ih i obučavali, finansirali da bi ih na kraju upotrebili. Na stotine takvih. Od omladinskih aktivista, preko novinara do umetnika i sportista. Konačno su i naši shvatili da postoji takozvana peta kolona, da imaju imena i prezimena, da su dobro plaćeni i da rade za stranog šefa. Da ne bude dileme: naša obaveštajna služba je provalila taj spisak, ima dokaze. Zato su se neki od "tastera" spakovali i nestali, drugi su uhvaćeni a treći će tek biti, zavisi od procene situacije. Koliko je obaveštajno-špijunski rad značajan na terenu, shvatićete ako znate da se i sama Nemačka obaveštajna služba pohvalila kako je u Sloveniji dovela na vlast Demos, a u Hrvatskoj HDZ.

Dr Boško Todorović nam dalje navodi da je u Bosni, za vreme troipogodišnjeg rata, "pokrivenost" špijunskim mrežama bila izuzetna:

- Nije trebalo - kaže on - da budemo vidoviti i da zaključimo da osvajači nisu bili zadovoljni Dejtonskim sporazumom i da će ići na "sledeću fazu", a to je razbijanje SRJ. Ispostavlja se sada, kada nas gađaju, da su snimili svaku tačku. Kada gađaju komandu armije, gađaju tačno kabinet komandanta, kada gađaju Generalštab, gađaju prvo kancelariju načelnika. Snimili su svaku benzinsku pumpu, svako skladište, tako da nama, poznavaocima, izgleda smešno kada kažu da su imali stare karte, kao što im je bio prvi izgovor za napad na kinesku ambasadu. Amerikanci su, pre nego što su krenuli na nas, da tako kažem, uneredili sve međunarodne organizacije, od Ujedinjenih nacija do raznih humanitarnih i posmatračkih misija. Svuda su njihovi obaveštajci pod raznim maskama ubacivani. Trebalo je da budemo odsečniji i odlučniji, da uz dokaze osudimo one za koje smo znali da rade protiv nas. 

Lažni humanitarci

Dušan Vilić kaže da se agresor veoma dobro pripremio, angažovao sve vrste agenata:

- To kod nekih prođe, ali kod Srba to ide do jedne granice, a onda puca. Taj "srpski faktor" stvarno postoji i uočen je u obaveštajno-špijunskim doktrinama. Da nas dobro nisu izučili, vidi se i po tome što je njihova obaveštajna prethodnica procenila da ćemo da pokleknemo za 72 sata, čim zabruje njihovi bombarderi. Angažovali su stručnjake koji su naručiocima uzeli pare, a potvrdili im da je onako kako oni žele da čuju. Tu je taj takozvani ekspertski profesionalni deformitet. Da gazdi pričaju šta on želi da čuje. A posle neka gazda vid išta će s tim i kako će se izvući, ako se ispostavi da procene nisu tačne. Onda gazdi ne preostane ništa drugo već da kasetnim bombama gađa centre gradova, izbegličke kolone i bolnice. A "eksperti" su uzeli velike pare i sada mudro ćute.

Pukovnik Vilić posebno poglavlje namenjuje jednom konkretnom ekspertu na terenu Vilijamu Vokeru, bivšem šefu bivše verifikatorske komisije na Kosovu:

- Prihvatili smo te nadzornike pod plaštom OEBS-a pod njegovim vođstvom, a znalo se u kakvim je sve prljavim i tajnim operacijama ubijanja učestvovao kao pukovnik američke vojne obaveštajne službe DIA. Nikaragva, Salvador, Panama, Granada su države gde je on okrvavio ruke. Nije prezao i nije krio šta radi. Pustio je pipke među Šiptarima, izabrao pomoćnike, dočepao se mapa i ciljeva, obučio domaće agente kada se povuče da nastave posao, instalirao opremu za navođenje aviona. Sada naši hapse te njegove ostavljene špijune koji poseduju satelitske telefone i drugu najmoderniju opremu. U kamionima humanitarne pomoći stizalo je oružje ali i važnije od toga: oprema za snimanje terena i javljanje. Tu nije bio pošteđen ni Crveni krst, ni Unice, ni Ker. Sada Voker u jednom kampu u Makedoniji obučava više od tri stotine Šiptara koje nameravaju da ubace i da nastave špijunsko-obaveštajni rad. Jer, njegova prva "tura" špijuna je pala, naši su ih pohvatali. Australijanci Stiv Prat i Piter Valas, sa još jednim "našim" pomoćnikom uhvaćeni su još 31. marta u blizini jugoslovensko-hrvatske granice na konkretnom zadatku "snimanja" terena. Suđenje će pokazati šta su sve imali u vidu i kakve zadatke su dobili.

I novinari nisu ostali imuni na "dodatnu zaradu". Bila to zarada ili ucena, javni izveštači često podlegnu da i tajno obavljaju zadatke. Jedan hrvatski novinar, jedan nemački, a ima i drugih koji su dolijali snimajući i ono što ne spada u njihovu osnovnu, zvaničnu delatnost. Princip je prost: ideš na put, a imaš dobre dnevnice i nagradu ako saznaš još ponešto.

Na pitanje kako ih hvatamo i otkrivamo, naši sagovornici imaju spreman odgovor:

- Uz pomoć naroda. Naš narod nije naivan. Ima razvijenu bezbednosnu kulturu. Motivacija da odbranimo zemlju je velika. A i naši kontraobaveštajci spadaju u najsposobnije na svetu. To nije hvalisavost nego procena i dokazi u praksi. Tu postoji i druga strana pitanja, takozvano masovno sumnjičenje. Jer, u ovakvim kriznim situacijama ljudi vide i ono što nije. Dostavljača ima mnogo, procenjuje se da ih ima nekoliko hiljada, ali oni nisu u svakoj ulici i zgradi. "Sumnjivo lice" često nema blage veze sa onim što mu se stavlja na teret. Viši nivo od dostavljača su agenti širenja lažnih vesti i defetizma. Oni to rade sračunato, ali to rade i oni koji nisu agenti već iz svojih, ko zna kojih razloga, straha, neuroze, površnosti. Treća grupa agenata su takozvani ekstremisti, koji navode ljude na ekstremistička razmišljanja: da gađamo raketama Šestu flotu, skopski aerodrom... Takvim pričama navlače nas da uđemo dublje u rat, da napravimo tragične poteze koje ne bismo smeli. 

Snimaju odozgo i odozdo

Ko sve vršlja po Jugoslaviji? Poznato je da je DIA, američka vojna obaveštajna služba, odavno instalirala svoje obaveštajne baze u Bosni, tačnije u Tuzli i Kiseljaku. Od rata je SAD učestvovala u 215 ratnih sukoba i uvek je DIA bila prethodnica. Razni izvori tvrde da je DIA bila protiv agresije na Jugoslaviju, ali je predsednik Klinton ignorisao njen stav.

- Ulaskom u NATO - kaže pukovnik Vilić - svaka zemlja se obavezala da svoje obaveštajne službe stavi u službu ove alijanse u slučaju intervencije. Tako nemački, francuski i ostali obaveštajci šalju izveštaje svojim službama, a one ga prosleđuju centru NATO-a belgijskom gradu Monsu. I tu je caka: NATO ima samo analitički centar, a sve prikupljene informacije prosleđuje u Vašington. Zaključak je jasan: Amerikanci su glavni, a svi ostali su vodonoše. Ima tu još jedan tajni aneks koji se krije od naroda država alijanse. Ulaskom u ovaj savez vlade članica su potpisale da pristaju na intervenciju u sopstvenim državama ako se desi da na vlast dođu levičarske snage. Tako da lako može da se desi da ih ovo članstvo skupo košta.

Dr Todorović želi da se ne pomisli da samo razni maskirani agenti prikupljaju podatke švrljajući ovom zemljom:

- Sva raspoloživa najnovija tehnologija im je na raspolaganju. Šta drugo rade bespilotne letelice nego snimaju teren, naravno dok ih mi ne oborimo. Pa "avaksi", čudo ravno zamislima Orvela. Najveći proizvođači kompjuterske opreme dužni su prvo da Pentagonu pokažu i ponude svoje izume pa tek onda da ih plasiraju civilima, ako ovaj štab odobri. Zna se da svaki kompjuter pete generacije ima već u fabrici tajni šifrirani identifikacioni kod preko kog Amerikanci mogu da vam "posete" sistem, bez vašeg znanja, ako ste priključeni na Internet. Ali, postoje podaci koje ne može da otkrije nijedan satelit niti nevidljivi obaveštajni avion. To može samo špijun na terenu.

Šta zanima strane obaveštajce? Gde se nalaze određene komande, gde čuvamo uhvaćene pilote, kolike su nam rezerve raketa, gde ih krijemo, šta su nam sve Rusi isporučili...

- Vodi se bespoštedan obaveštajni rat, a naši oficiri imaju dovoljno snage i znanja da se suprotstave takvim napadima - saglasni su naši sagovornici u tome.