|
Rezervista oborio agresorske avione Profi petica za "dvojku" U tihom profesoru srpskog jezika i književnosti Aleksandru Saši Šunjki proradili su tobdžijski geni pradede Stojana i dede Ostoje iz Prvog i Drugog svetskog rata pa je sigurnom rukom i oštrim okom oborio lovca jurišnika i višenamensku američku borbenu letelicu. Njima je pridodao i dve krstareće rakete Kad se u Bačkoj Palanci saznalo da je tihi profesor srpskog jezika i književnosti oborio dva aviona, jedan od njegovih učenika je oduševljeno rekao: - Profo, za "dvojku" ste zaslužili peticu! Aleksandar Šunjka je posle nišandžijskog podviga dobio odmor pa se pridružio svojoj porodici. Ostao je skroman, onakav kakav je bio ranije. "Aj Belgijen, no Amerikano" - Sve zasluge ne pripadaju samo meni - kazuje on. - Tog 7. aprila moj vod Drugog diviziona Novosadskog korpusa se nalazio uz Dunav ispred Novog Sada koji je stalno na meti agresora. Noć, kao i svaka druga, nije se mnogo razlikovala od prethodnih. Samo je potmulo brundanje avionskih motora na nebu narušavalo sremsko-banatski mir. Znao sam da su tu iznad nas i da nadiru na moj voljeni grad. Sedeo sam za "trocevcem". Na vezi mi je bio vojnik Darko Nikolić, Beograđanin, koji je brojao tek petnaest dana u vojsci. Za tren sam na nebu ugledao avion i automatski sam usmerio cevi ka njemu. Zvuk bombardera je odavao njegov izuzetno nizak let! Za tri sekunde ispalio sam jedan okvir granata po njemu. Zaslepljujući blesak bio je siguran znak da je pogođen. Već sledećeg trena sunovratio se ka zemlji. Nastavio sam da pucam, poslužioci su mi već napunili nove okvire. Više nije bilo teško dokrajčiti ga... Oduševljenje zbog pogotka ubrzo je stišano naredbom komande da se pritaje jer će, verovatno, doleteti helikopteri NATO-a da bi izvukli pilote. - Tako je i bilo. Helikopteri su za nepunih pola sata bili iznad nas. Čulo se njihovo zujanje. Nismo pucali, znali smo da noću ne mogu da nađu pilote u ritu. A mi smo ujutro angažovali meštane, ribare i lovce koji odlično poznaju kraj i krenuli u potragu. Našli su delove lovca bombardera, a zatim i pilote. Nisu se opirali, podigli su ruke i uglas povikali: "Aj Belgijen, no Amerikano!" Zaista je reč o pilotskom tandemu iz Belgije, 42-godišnjem pilotu i 28- godišnjoj ženi-kopilotu, potvrdio je kasnije Novosadski korpus. Pao je i "soko" - Sredinom aprila, opet noću, oborili smo i višenamenski jednosed, lovac Vojnik rezervista za svoje oko sokolovo može da zahvali genima. Pradeda Stojan je bio tobdžija u Prvom svetskom ratu, a deda Ostoja je jedan od organizatora čuvene brigade "Starac Vujadin" u livanjsko-grahovskom polju 1942. godine (poginuo na Sutjesci 1943). Padaju i "tomahavci" - Da smo bili uspešni, pokazuje i činjenica da je komanda NATO-a, koja je očito registrovala veliki broj naših pogodaka krstarećih projektila, naredila da uz prave lansiraju i mamce, lažne rakete. Od četrdeset projektila samo dva su prava! Ne znam koliko košta "tomahavk", ali dva prava sam zasigurno skinuo, jedan je usred bela dana bućnuo u Dunav - priča Šunjka. - Priznajem da sam se tada uplašio jer izgleda kao ogromna vodovodna cev, koja mi je letela iznad glave... Ali, nema se vremena za mnogo razmišljanja, nema pametovanja, seda se za top i puca! Kako se osećam dok pucam? Pa, nema emocija, samo praznina iz koje čujem plotune. Mislim da se tako i sportisti osećaju kad obaraju rekord. Vidiš jednu tačku i, kao fudbaler gol, i gledaš da pogodiš. Aleksandar Šunjka je rođen 27. marta 1967. godine u Bačkoj Palanci. Njegovi preci su iz sela Vrbice, iza Radanovaca, na kosini planine Staretine kod Troglava i Dinare. Otac Radovan je sa majkom Milicom, bratom i sestrom stigao u Bačku 1946. godine u selo Tovariševo, kao kolonista. Strelac odmalena - Saša je kao dete kod svog komšije Mite Aleksića, uz njegova uputstva, strelama izbušio garažna vrata dok nije postao precizan strelac - priča otac Radovan. - Kasnije mu je ljubav bila vazdušna puška, floberka. Od sporta se, međutim, bavio najviše tenisom. Kao vojnik u pulskoj kasarni "Katarina" postao je specijalac nišandžija na topu protivavionske odbrane... U svojoj vojnoj knjižici Aleksandar već ima više od pola godine ratnog staža, od 1991. do odlaska 23. aprila ove godine u rezervni sastav za odbranu otadžbine. Sašina majka Ivanka, profesorka srpskog u penziji, kao i svaka majka, do juče je mislila da svaki agresorski avion leti na Frušku goru gde joj je sin. Sada, dok je sin u porodičnom gnezdu, ona strepi za njegove ratne drugove, jer ih gotovo sve zna po imenu. Supruga Tatjana, pravnica, rodom je iz Vukovara, i kako je jedan rat sasvim dovoljan za ceo život, nevoljno priča o ovom. Saša ima i dedu Tošicu Petrića po majci. Ovaj krepki 87-godišnjak je izgleda najviše prepatio sve ove ratne noći strepeći za jedinog unuka. Danas kada s njim ispija kafu, niko nije srećniji od njega. |
Rade ERCEG