Devojčica iz raketiranog autobusa

Ne osećam noge

Drama koju je preživela četrnaestogodišnja Nada Matanović na putu Peć - Rožaje, 3. maja ove godine, simbol je dečjeg stradanja u ovom bezumnom ratu

U ortopedskom odeljenju Urgentnog centra u Beogradu, iz drugog kreveta do vrata, gledaju nas dva prekrasna crna oka četrnaestogodišnje Nade Matanović iz okoline Đakovice. Ona je dete sa ratnom pričom i teškim ratnim ranama.

Sa nama su i dr Čedomir Vučetić koji je četvrtog maja primio devojčicu i dr Branislav Pešić, šef odseka za traumu kičmenog stuba, koji je operisao Nadu. Pita lekare da li mogu malo da je pomere kako bi se udobnije smestila. Oni to čine vešto, očinski... Nada je nastradala 3. maja u autobusu koji je bombardovala NATO avijacija kod mesta Savine vode na putu Peć - Rožaje. Ima geler u kičmi i sasvim je nepokretna. Na nogama ukupno šest rana od kasetnih bombi. Izgledaju zaista jezivo, kao što strašno zvuči i podatak da su sva zrna te ubitačne bombe ostala u telu. Ovo dete je živi dokaz koji pobija tvrdnju NATO jahača apokalipse da kasetne bombe ne upotrebljavaju. Uostalom, posetili su je i neki strani novinari i uverili se.

- Sreća je što su je lekari u Peći, gde je dospela odmah posle nesreće, korektno zbrinuli. Već sutradan je stigla kod nas što je takođe, dobro. Učinili smo sve što smo mogli jer je povreda izuzetno teška i pravo je čudo što je ostala živa - kaže dr Vučetić.

"Možda sam mrdnula"

- Geler koji je pogodio devojčicu prošao je otpozadi i ušao u nivou desetog a zaustavio se ispod tela devetog pršljena. Prošao je kroz kičmenu moždinu, zadržao se neposredno uz aortu i ostao tu. Veličina mu je oko 3 puta 5 milimetara - kaže dr Branislav Pešić.

Operacija je bila veoma delikatna i trajala puna dva sata. Uklonjeni su koštani delići (nastali kao posledica prolaska gelera kroz pršljen) koji su pritiskali kičmenu moždinu, krvni hematom i mrtvo tkivo u okolini. Uz obilno ispiranje rastvorima antibiotika, zašivanje kičmenog omotača i zaustavljanje krvarenja. Fatalni geler koji je devojčicu prikovao za postelju ostao je u telu jer "za sada ne pravi smetnje", a pošto je na izuzetno osetljivom mestu, uklanjanje bi bilo izuzetno rizično. Geleri se zapravo odstranjuju onda kad izazovu infekciju ili dodatne smetnje, a to je često upravo zbog prljavštine koju unesu u telo.

Devojčica će još neko vreme ostati ovde a onda će biti smeštena u nekom od rehabilitacionih centara.

- Čini mi se da sam osetila da mrdam prstima desne noge - kaže Nada bojažljivo. - Možda sam i stvarno mrdnula? - gleda upitno u doktora Pešića.

Doktor otkriva njena stopala i pažljivo posmatra. I mi, takođe. Ipak, ništa! Nažalost.

- Samo pokušavaj - kaže lekar.

Ostajemo sami da čujemo Nadinu priču. Priču prerano uozbiljenog detata zaprepašćenog surovošću trenutka koji joj je izmenio život. Toliko, da ni ona još nije toga svesna.

Rođena je u Skadru u Albaniji, odakle je pre devet godina sa porodicom došla u Jugoslaviju. Da žive u svojoj zemlji. Otac Konstantin, majka Julka i sestre Snežana (11) i Svetlana (9). Brat Jugoslav (7) rodio se ovde. U prvo vreme su živeli u Spužu a kasnije se nastanili u Dečanima na Kosovu. Tamo je Nada završila pet razreda. Živelo se teško jer roditelji nisu bili zaposleni. Stan su dobili 1998. godine u naselju Babaloć kod Đakovice kao i većina Srba koji su došli iz Albanije. Život je bio, ipak, lep, a onda su plavo nebo prekrile crne zloslutne ptice. Obrušile su se na detinjstva. Na njihove nevine oči i vesele korake. Na sve naše Nade.

Bombe su ih pratile

- Mama i ja smo 3. maja krenule u Podgoricu kod prijatelja. Trebalo je da ja tamo ostanem neko vreme, a ona da se vrati. Krenule smo u deset i dvadeset minuta - priča devojčica.

Sedele su na zadnjem sedištu, a malo kasnije prešle na dva predzadnja. Sva mesta su brzo bila popunjena. Bilo je i Srba i Albanaca. Kasnije je mnogo putnika i stajalo. Bilo je mnogo dece, žena i starijih ljudi. Sve civili. Tamo, kod Peći, zaustavila ih je milicija da pregleda isprave. Predložili su da putnici koji stoje izađu kako bi se sve lakše obavilo.

- Još nije ni počeo pregled kad sam odjednom čula strašnu eksploziju a onda i vrisku, zapomaganje. Nekako sam odmah znala šta je - kazuje dete širom otvorenih očiju.

- Oko mene su leteli ljudi, stvari. Ne sećam se bola, samo sam... odjednom... pomislila da su mi noge mrtve. Rekla sam mami da ne osećam noge. Mama je vrisnula i povukla me kroz autobus da izađemo. Videla sam mrtve ljude, krv...

Ne može Nada da proceni koliko je to trajalo ali zna da je bilo strašno. Napolju su trčali svi koji su mogli da hodaju. Pored njih se našla i komšinica Desa koja je pomagala Nadinoj mami da spase ranjeno dete.

- Znam da smo se sklonile u neki šumarak. Onda se jasno čuo avion i pala je bomba blizu nas. Okolo je letelo kamenje i jedan je pogodio mamu u slepoočnicu. Oblila ju je krv, ali morali smo da pređemo u drugu šumu. Sećam se da su me mama i tetka Desa, koja je starija žena i ima operisan kuk pa jedva hoda, vukle preko neke ulice. I opet... tamo gde smo se zaustavile pala je nova bomba... Posle su avioni otišli, a došla je hitna pomoć. Rekla sam im da mi je sigurno kičma povređena jer ne osećam noge. I da me boli u leđima - priča devojčica.

Put za Peć joj se učinio kao jedan od najdužih u životu. Tamo su im pružili pomoć a već ujutru je sa tatom i stricem krenula u Beograd. Kasnije je došla i mama. Roditelji su bili u Beogradu desetak dana i tri puta dnevno dolazili u bolnicu. Da je ohrabre i uteše. Sada najviše brine kako su se vratili kući. Najviše se uželela brata, ali i ostalih. Baka, tetke, ujaka. Ona je omiljeno dete u celoj porodici i njena nesreća ih je užasno zabolela.

Pored Nade leži baka Rada iz Valjeva i gleda je toplim očima. I ona je zavolela ljupku devojčicu. Ima potrebu da nam to kaže, ali i još nešto:

- Često dok spava, Nada glasno doziva: "Bobane, Bobane!" Kad sam je pitala, rekla mi je da joj je to brat. Valjda ga je najviše pazila - uzdiše baba Rada.

- Kad zatvorim oči, odmah mi se pojavi autobus i kako su me vukli. Svega se setim i teško mi je - šapuće devojčica. - Ponekad mi pođu i suze. Onda brzo otvorim oči i počnem da mislim na nešto drugo ili da pričam sa baba-Radom. A tata kaže da sam do sada bila jaka i da se ponosi. A mama veli da sve što mi se desilo treba da zaboravim. Da se ne sećam. Ali, ja ne verujem da to mogu.

I još ovo kaže:

- Nije pravo da se ovaj rat dešava. Šta smo kome učinili?

Radmila GRBOVIĆ