Ratno putovanje: autoputem dok se može, a onda drumom

Autobus vozi na jug

Od Beograda do Preševa stiže se za osam sati autobusom. Na pet mesta skreće se sa autoputa, ide zaobilazno, ali ljudi putuju: neko iz Novog Sada da pomogne braći u kosidbi, neko radi devetomesečne ćerčice koju nije video dva meseca, neko iz bolnice sa rukom pritegnutom zavojima, ali i radi diplome budućeg košarkaškog trenera

Okrenete telefonski broj 987 i snimljeni glas spikera Auto- moto saveza Srbije saopštiće: "Zbog srušenog mosta preko reke Jasenice i nadvožnjaka iznad železničke pruge ispred Velike Plane ide se zaobilazno... Za Niš se može od izlaza sa autoputa petljom za Požarevac, pa preko... ili..."

Može da se ide, može da se putuje, nađene su prečice, sporedniji, čak i zaboravljeni putevi.

Vozi, Miško!

Iz Beograda ka jugu za Niš, Leskovac, Vranje, Skoplje i dalje do Grčke polazi se kao i pre sa Beogradske autobuske stanice, ali prema izmenjenom redu vožnje.

Za volanom autobusa "Niš ekspresa" NI 108-05 koji je dolazio iz Ljubljane pokupivši prethodno putnike u Novom Sadu i Beogradu, sa polaskom u 7.40, put Niša do Preševa na makedonskoj granici i dalje do Skoplja, sedela su "dva vozača malo jača" - Dobrica Đorđević iz Niša i Boriša Savić iz Kuršumlije.

Tačno u 7.40 neko od putnika viknu:

- Vozi, Miško!

- Ovde nema Miška. Dobro vam jutro, ja sam Dobrica, a moj kolega se zove Boriša. Vozači smo "Niš-ekspresa", želimo vam prijatan i udoban put - začu se glas vozača Dobrice Đorđevića preko razglasa.

Tajac potraja tek koji sekund, a odmah zatim i odgovor, doduše kratak i tih: "Dobro, Miško!"

- Znam ja ko je Miško, sin onog debelog iz filma "Ko to tamo peva" - veli Dobrica. - Vidi mene i Borišu: bele košulje, teget pantalone, utegnuti, k’o iz apoteke, a onaj filmski je sav blentav.

Autobus odmiče. Prvo skretanje sa puta je kod požarevačke petlje, pa onda starim drumom... i dalje do ulazne petlje kod Velike Plane. Put je odličan, samo što je jedna traka. Dečica usput mašu vozačima, ovi otpozdravljaju, pa zatrube da napune dečja srca.

Nešto zašišta.

- Majstore, baš kao raketa - doviknu neko do putnika.

- Ma kakva raketa, ode guma - prosikta Boriša. - I to zadnja.

Bili smo nadomak Jagodine. Za pola sata guma je zamenjena. Vozači znojavi, ali raspoloženi, a putnici nasmejani, valjda što nije raketa. Pa, pravac Niš, zaobilazno. Opet s autoputa pa na stari drum.

Iza mene pade most!

- Srušiše, zlotvori, most - posle duže pauze progovara Dobrica. - Onaj kod Ćuprije, na Velikoj Moravi. Iz Niša prema Beogradu sam prošao istim ovim autobusom u 15.20 časova preko mosta, a oni udariše u 15.23. Volan mi se u rukama tresao od eksplozije. Znao sam da je most. Beše to 17. maj. Kao da su čekali da ja prevezem autobus... Isto mi se desilo i kad su pogodili most kod Vladičinog Hana ispred Grdeličke klusure, pet dana ranije, u subotu, 12. maja... Ja prošao u 13.20, a oni ga razbili četrdesetak minuta kasnije, oko 14 časova. Rekli mi to na granici. Samo što nisam zaplakao. Ali, prošlo me. Napravićemo mi i lepše mostove...

- Hoćemo, majstore, živ bio! - ubacuje se u razgovor profesor hemije Zoran Miljković iz Novog Sada. Sa svojim devojčicama, desetogodišnjom Jelenom i trinaestogodišnjom Anom, krenuo je majci Milici i ocu Vitomiru u selo kod Niša. Supruga Ljubica, medicinska sestra, ostala je u Novom Sadu, dežurstva su stalna, a on, kako reče, ide da pomogne u kosidbi i okopavanju kukuruza.

- Braćemo i jagode - raduje se Jelena. - Baka i deka ne znaju da dolazimo, tata nije hteo da javi, da ne strepe.

- Nema kašnjenja kad imamo ovakve vozače - kaže bled u licu i sa rukom obešenom o zavoj Svetislav Veličković, pored koga sedi supruga Milena i maramicom mu briše znoj sa čela.

- E, da je do nas, stigli bismo mi ranije, ali vidi put! - veli Boriša, koji baš u tom trenutku prihvata volan od Dobrice.

- Idem iz bolnice na Banjici - započinje priču Svetislav. - Ležao sam sedam dana, bolje mi je, lekari su sve učinili, sad idemo kući, pa za deset dana opet na kontrolu. Namučih suprugu, a brinu i sinovi. Jedan je na Kosovu, a drugi strepi za nas u Leskovcu.

Grabimo ka Nišu, prethodno sišavši sa autoputa pre Jagodine. Izlaz je iza Paraćina. Zbog oštećenja mostova na Velikoj Moravi i reci Lugomir između Jagodine i Paraćina ide se paralelnim putem.

Stani, majstore...

Lepe kafanice duž puta otvorene, deca iznela kese sa jagodama, jedna kesa petnaest dinara. Putnici gledaju kroz prozor autobusa, nikada ovuda nisu prolazili, a vozač nagazio da ispoštuje red vožnje.

- Stani, majstore! - viče jedan brka sav oznojen sa zadnjeg sedišta. - Hoću da kupim od dece jagode...

Boriša zaustavi autobus, a Brka iskoči. Posle nekoliko minuta evo ga. Nosi kesicu jagoda, ali i šest "oznojenih" flaša piva.

- Pa gde kupi pivo? - pita ga Đorđe Krstić, rezervista iz Novog Sada koji je krenuo u Ćupriju kod supruge Vesne i devetomesečne ćerčice Milice.

- Gde ima jagoda, ima i piva - lakonski odgovori Brka. - Devojčice prodaju jagode, a tate pivo. Je l’ u redu?

- Plašio sam se da supruga i beba ostanu u Novom Sadu, pa sam ih poslao u Ćupriju - priča Đorđe. - Tu su joj svi: otac, majka, rodbina. U Novom Sadu smo sami, a ja sam još i u rezervi puna dva meseca. Moja majka je bolesna, Vesni nije imao ko da pomogne oko bebe. Ovako je bolje: idem da ih izljubim za vikend, pa onda natrag u Novi Sad.

Posle kraćeg zaustavljanja u Ćupriji i Paraćinu put je u redu, nigde razrovan, a u Nišu u prekidu je južna obilaznica oko grada u Trupalskim šumama, pa se mora kroz grad, veoma sporo.

- Ispada da je kroz ovaj moj Niš najkomplikovanije - šali se Ana Pejčić koja iz Novog Sada putuje u posetu suprugu Mihajlu. - Imamo porodičnu kućicu u Kremenici kod Bele Palanke. Muža nisam videla otkako poče bombardovanje, on je penzioner pa iz Kremenice ne izlazi. Idem da mu pomognem u poljskim radovima, oko živine i stoke. Valjaće da ponesemo nešto ćerki Tanji i unuci Karolini kad se budemo vraćali u Novi Sad.

Od Niša do Grdelice putuje se autoputem bez ikakvih teškoća. Na ulazu u Grdelicu srušen je Sarajevski most na Južnoj Moravi, tako da se mora kroz grad, pa je usporena vožnja, izgubi se dvadesetak minuta.

- Majstore, sada do mog Vranja, pravo putem, k’o raketa - šali se Nenad Đorđević, krupan mladić, pravi delija. - Vraćam se iz Beograda, imao sam poslednje konsultacije sa profesorom Veljkom Aleksićem na DIF-u. Još da položim fudbal i diplomski i gotovo! A posle? Posle, zdravlja Bože. Možda fudbalski ili košarkaški trener. Ali, najpre - mir!

Oko 14 časova prilazimo Vranjskoj Banji gde ponovo silazimo sa glavnog puta zbog srušenog nadvožnjaka između puta i pruge.

- E, sad je gotovo! - kaže Dobrica. - Do granice imamo četrdesetak minuta, a do Skoplja još sat uvrh glave. Put je dobar i zanimljiv.

Na granici smo bili oko 15 časova, tačno kako su majstori "Niš ekspresa" rekli. Po redu vožnje.

- I kako vam ova vožnja izgleda? - upitno će Dobrica, vidno umoran, ali i zadovoljan. I ne očekujući odgovor nastavi:

- Mora, brajko, da se živi, a život, pored ostalog, ide i autoputem.

Trpe NIKOLOVSKI