Beogradsko brdo koje natovci stalno tuku

Ljudi sa Straževice

Porodica Tešić je morala da napusti kuću iznad Rakovice u kojoj odvajkada živi. Sad ima nekakav krov nad glavom u barakama u Resniku i malo nade da će iz te memle uskoro izaći

Andrijana ima glatko belo lice, za ove uslove i prilike u kojima živi začudo još bucmasto, istačkano tamnim crvenim bubuljicama.

- Od komaraca su - pojašnjava njena majka. - Ima ih mnogo. Ne znamo šta ćemo s njima, kako protiv njih.

Andrijani to sad ne smeta, ali su noći bolne i pune svraba. Smeje se, maše rukama, prosto bi htela da iskoči iz naručja. Devojčica je navršila sedmi mesec. Jednog dana će saznati da je to bio i prvi rat u njenom životu.

Njen brat Petar ima pet godina. Iako još nije raščistio neke pojmove, već zna šta je rat, zna šta je strah, dobro oseća (i podnosi) nemaštinu, ceni svaku koricu hleba, naučio je da se sklanja kad čuje avione, a po detonacijama može da razlikuje da li su se otkačile teške bombe ili lakše rakete. Veliku je školu izučio Petar, kao i mnoga deca na njegovoj Straževici. To je ono brdo iznad Rakovice za koje se u vestima gotovo svakog dana kaže da je bombardovano. Petar i Andrijana imaju dedu, babu, majku, oca (on je mobilisan i negde je na ratištu). Nemaju kuću, ostala je na Straževici, brdu iznad Rakovice, stoji, ali samo što ne padne. I to će se desiti ako nešto jače udari kraj nje. Imaju krov nad glavom, smešteni su u barakama građevinskog preduzeća "Vijadukt" u Resniku. Barake su stare, nepodesne za stanovanje, bili su to privremeni smeštaji za radnike. Velike su u njima prostorije, prostrani hodnici, ogromni klozeti i kupatila, ali ništa nije pogodno i dostojno za život čoveka. Nemaju struju (elektrosistem je razbijen), nemaju vodu, stariji je donose sa česme kilometar odatle, nemaju ni plin.

- Sve sam obišao, ne mogu nigde da nađem jednu bocu plina - krši ruke deda Milan.

Toplo mleko, topla supa, zagrejan ručak - već je to izbledelo u svesti ova dva deteta.

Toplo je samo sunce i oni ostaju što je moguće duže pod njim. Sve dok ne zaurlaju sirene. Kad je čuje, kad se spomene u razgovoru, Petar će:

- Meni sijena pojela kucu! Meni sijena pojela icake!

Petar nema više ni kuću ni igračke. Ubrzo će shvatiti da mu je "sijena" pojela i detinjstvo.

Ostao samo ključ

Porodica Tešić je imala i kuću i puno igračaka za decu u Hajduk-Veljkovoj ulici broj 4 na Straževici. Nije to bila bogata porodica, daleko od toga. Na Straževici ne žive bogati, tako je bilo otkad je nikao prvi krov. Danas su nevoljnici otišli, od straha ili samo zato da ne bi spavali pod pokrovom od zvezda. Ostali su samo očajnici, prebiraju po onome što je preživelo od njihovog pokućstva. A i oni noći radije provode na nekom daljem mestu.

Milan Tešić otključava svoju kuću. Ključ je stara navika, simbol da još ima nekakvu imovinu. Zgrada je s jedne strane neomalterisana, možda je za takvo doterivanje čekala bolje vreme. Reklo bi se da je eksplozije nisu mnogo potresle. Ali, građevinski inspektor opštine Rakovica Milovan Bekić pokazuje potporni stub koji drži terasu.

- Iskrivljen je i sledeća eksplozija bi mogla sasvim da ga izvali. Za njim bi, onda, krenuo ceo zid, verovatno i kuća. Svestan je toga i Milovan, ali ne gubi duh.

- Znate li - priča nam vic - kako NATO-piloti određuju Beograd? Pa, to je ono mesto između Batajnice i Straževice.

On je ovde od 1952. Punih 47 godina. (Pošto se slatko nasmejao prethodnoj dosetki, na oči su mu grunule suze.)

- Kuća je stara, predratna - objašnjava. - Nema u njoj betona. Sve su to cigle. Ne može ona da izdrži ova treskanja. Niko više ne može da kaže koliko je projektila palo na Straževicu, ali ona bomba od dve i po tone je bila nešto strašno. Bio sam ovde pri nekoliko napada. Udar ide odozdo, odiže vrata, plafone.

Plafon je u sobama na spratu podignut, pa spušten. Trska je polegla na fotelje. Grumenje zemlje se rasturilo po belim jastucima. Sve je zaprljano, zagađeno, ne mili mu se ni da iznosi nešto napolje, da spasava.

Podigao je, ipak, jedan plastični kamiončić i tri knjige s poda:

- Frejzerova "Zlatna grana", vredna je to knjiga. Ove druge dve neka se nađu. Evo i igračke za Petra. Hajdemo odavde, nemamo tu više šta da tražimo. Ako budem imao snage, doći ću drugi put i probraću.

A bolest muči

Nije mnogo sigurno ni u njihovom privremenom skloništu u Resniku. U blizini su električna postrojenja, dalekovodi, pruga.

- Iskreno da mi kažete - pita uzbuđeno njegova supruga Snežana - da li je ovo izbegličko naselje?

- ?

- Čula sam da s posebnom okrutnošću granatiraju izbeglička naselja.

Ne znamo odgovor, ne znaju ga ni oni zasigurno. Odskora su tu, šesti dan. Dva meseca su išli od prijatelja do rođaka. Onda im je opština ovo dodelila.

- Nije to dobro, ali je mnogo bolje nego da si nekom na teretu - Snežani se niz obraze kotrljaju suze. - Tri dana posle prvog napada sam bila u skloništu, noću s ljudima, danju sama. Ćerka ne sme ni da dođe, plaši se. Ima šesnaest godina, oslabilo joj srce. Otišla je u Mionicu, kad tamo zemljotres. Stariji sin Nenad je svih ovih godina bio na ratištima. Za ova dva meseca je samo triput, na po jedan dan, bio ovde. Kad se svi okupimo, nekako poležemo, a on nema gde. Da li možete da učinite da dobijemo jedan dušek za njega?

Inspektor Bekić obećava da će uraditi šta može.

Snežana Tešić, supruga Milanova, rodom je iz Čapljine. Devedesete godine su joj ustaše sve poklale. Izgubila je majku, oca, celu porodicu. Nema tamo više nikog.

Priča i trese se - multiparaliza. Boluje od toga dvanaest godina.

- Nije mi ovaj rat kriv, on je tome doprineo. Ako bi me negde jače uhvatilo, tu bih i ostala. Nemam lekove. Treba da pijem sirdalul, za opuštanje, ali kako i gde da ga kupim. Bila bih neizmerno zahvalna ako bi mi ga neko poslao.

Za ovaj dan imaju hleba, pozajmili su pare. Sutra ne znaju kako će. Snežana neku utehu nalazi u parapsihologiji.

- Bavim se produhovljenošću ljudske duše. Još dušu nisam izgubila i to me je održalo. U ovaj situaciji ne sme čovek da ostane bez glave. Niko ne može da te pobedi ako ti to ne dozvoliš. Ja sam Jarac u horoskopu i ne dam se.

Ima snage i Milan, mada je teški šećeraš i preživeo je moždani udar:

- Deca mi ne rade, sinovi su donosili poneki dinar preko omladinske zadruge. Svi živimo od moje penzije. A ona, znate već kakva je, radio sam u Gradskom saobraćajnom. Dođe u dva dela, a od onog poslednjeg smo dali dnevnicu za postradale.

Zebnja od zime

Tešići su neizmerno zahvalni opštini za ovo što su dobili. Najlepšim rečima opisuju predsednika: "Da je mogao, primio bi nas i kod sebe!" Ne mogu nikako da zaborave što je došao službenik Radomir Bogdanović sa dve čistačice. Očistili su sve, izribali pločice, spremili im za život. Posle su uneli nešto svojih stvari iz Hajduk-Veljkove. Doneo je Milan i lavaboe, instalirao ih na mestu pokradenih. Doneće i klozetsku šolju - i nju je neko odneo ranije.

Ne mogu da uklone vlagu. Kad se uđe, memla odmah nadire u nos. Fleke po plafonima, crno pri dnu zidova. Posle svake kiše slivaju se potoci.

- Samo malo da skupim para, počeću jednu po jednu prostoriju da krečim - uverava nas Milan. - Moramo da se spremamo za zimu. Na Straževici mi je ostalo šest tona uglja i metar i po drva. Makar ih nosio u rukama...

Pridružiće im se i njihova kuma Sarajka Vukosavljević iz Hajduk-Veljkove 12a. Ista nesreća, ista ulica, ali je kuća na drugoj strani brda. Dva meseca je provela kod sinovice u Beogradu, zatim u Valjevu, odakle je rodom. Sad je ovde.

- Ostala sam bez muža, sa dvoje dece, dok sam bila relativno mlada. Ostala sam i opstala. Nikad nisam zakucala na tuđa vrata. Ali, ovo je nešto jače od mene. Sad sam bez kuće.

Kum Milan je nagovara da nađe neko mesto u njihovom novom domu. Nevoljno pristaje - samo za ovu noć.

U ovoj udolini je sigurnije nego na Straževici. Ipak, zvuk eksplozija (a one su stalne) sliva se i višestruko odjekuje. Detonacije ih sve izbezumljuju, žene plaču, deca vrište.

Tako Andrijana Tešić provodi svoju prvu ratnu i godinu života.

Ognjen JANEVSKI