NATO bombarderi u Ralji pobili decu

Nisu im dali da odrastu

U neshvatljivom noćnom napadu moćna armada se ustremila na usnule stanovnike varošice nadomak Kosmaja. Njihova meta su bili osmogodišnji Stefan, njegova četvorogodišnja sestra Dijana, njihovi roditelji, komšije... Svi u pidžamama

Kao da je neki veliki buldožer sav taj krš dogurao na jednu gomilu, i otišao. Tako izgleda kuća Pavlovića, u Ralji, nadomak Kosmaja. Kamen na kamenu nije ostao.

Iz te gomile je izvađeno dvoje mrtve dece. Stefan je imao osam godina. Završio je prvi razred. Odlikaš. Njegovoj sestri Dijani bile su tek četiri. Umrli su na spavanju. U pidžamama. Za živote njihovih roditelja Vladimira i Branislave Pavlović lekari u Urgentnom centru se još bore. Oni još ne znaju za smrt svoje dece. Niti iko to može u ovom stanju da im kaže. Srce ne bi izdržalo.

Kraj ruševine ljudi. Komšije. Na jednu hrpu bacaju ono malo odeće što je od Pavlovića ostalo. Tu je Stefanova školska pernica. I Dijanin bicikl. Tek je naučila da ga vozi.

- Ne mogu da verujem - kaže Dragan Rančić dok iz ruševina vadi prašnjave stvari i mehanički ih slaže na gomilu. - Bili su tu dva meseca. I moja deca su tu bila. Otišli smo dan pre nesreće. Pa do juče su se svi ovde igrali zajedno.

Na desetak metara novi užas. Kuća Ivanovića. Pola stoji, a druga polovina je prah i pepeo. Kao da je zid nožem odsečen. U uglu dečji krevetac pun maltera, cigala i stakla, polomljen nameštaj... Tu je poginula Biljana Momčilović.

Bila je sreda, 26. maj, desetak minuta posle 23 časa kada je bombarder NATO-a izručio svoj smrtonosni tovar na usnulu Ralju pobivši decu i ljude na spavanju.

Zašto Ralju? Zašto decu? Niko više i ne pita. NATO odavno ovakve zločine zove: kolateralna šteta.

Boris Simić i njegov sin, prve komšije unesrećenih, još te noći su pokušavali da spasavaju živote ljudi zatrpanih ruševinama.

- Taj užas nikada neću zaboraviti - priča Boris još prekriven prašinom od prethodne noći". - Razbacivali smo grede, kamenje i betonske blokove da dođemo do naših komšija. Prvo smo našli Stefana. A onda i Dijanu. Bili su mrtvi. Vlada je davao znake života. A da bi se došlo do Branke, morao je da se seće armirani beton. Bila je kao i Vlada sva krvava, ispečena, ali živa.

- Te noći smo svi gledali smrti u oči - dodaje njegova supruga Ljiljana. - U času kada je sve počelo da se trese i ruši, mi smo zagrlili čvrsto sina između sebe i rekli: ovo je kraj. Tog dana je našeg komšije Dragutina Ivanovića stigla ćerka iz Beograda sa sinom Nikolom. Ujutru je došla i odmah nam se javila. Kaže: "Ne mogu, tetka-Ljiljo, više da slušam te sirene. Došla sam da se odmorim sa sinom. Da dete može slobodno da se igra s decom". Ujutru je došla, a u jedanaest noću se to dogodilo. Pobegla je od sirena i bombi, a bombe su je ovde našle.

U kući Ivanovića koja stoji polurazrušena kao neki spomenik bezumlju nema nikoga. Svi su u dvorištu.

Dragutin Ivanović ne može da zadrži suze.

- Te noći nas je u kući bilo četvoro - priča. - Žena, ja, ćerka i unuk. Kada je prvi put puklo, izjurim u dvorište, a Bilja u spavaćici za mnom viče: "Tata, beži, ulazi u kuću". Evo, samo da vidim hoće li ponovo, kažem joj, a onda me je udar posle strahovite eksplozije bacio na zemlju. kada sam ustao, čujem komšije Vlade glas. Zapomaže: upomoć. Pogledam prema njegovoj kući, a kuće nema. Čujem unuk vrišti: "Mama, mama..." Ja vičem: "Biljo, Biljo..." Ne javlja se. Pojurim iza kuće. Nema zida.

Dragutin zari glavu u šake i zarida.

- Našao sam je zatrpanu s glavom kod dečjeg kreveca. Ruka joj je bila ispružena ka Nikoli... Nije ni stigla do njega.

Ćute komšije koje su se okupile. Za ovakve nesreće ne postoje reči.

- Htela je ovamo da dođe najviše zbog deteta. Da se ne traumira od sirena i stalnog sklanjanja - kaže tiho Zoran Momčilović, Biljanin suprug. - Dva meseca nismo nikud mrdnuli. I prvog dana kada je stigla... Ubijena je.

U novčaniku mu je slika. Biljana i Nikola. Nasmejani. Živi.

- Tek je napunila 29 godina, 18. aprila - dodaje tiho.

Mali Nikola je sav taj užas prošao gotovo nepovređen. Našli su ga Ljiljana i Boris Simić te noći u dvorištu. Tražio je uplakan majku.

Jovan ANTONIJEVIĆ