Humanost na delu

Misija unuke Grka Zorbe

Beogradski Grci su pozvali svoje zemljake da pošalju pomoć za postradale u Jugoslaviji i ona sada stiže u Beograd

Ljudi, kao mravi, iznose pakete iz kamiona, unose u zgradu koja je već krcata, drugi to slažu, otvaraju kutije, razvrstavaju. Slika kao u magacinu velike firme koja trguje svim i svačim. Jer, tu su i šećer, paštete, sapun, sokovi, keks...

Ali, kad se malo zastane i zagleda, upada u oči da ti ljudi rade s pregorom, obliveni znojem ali ne posustaju. A dovikivanje i naredbe padaju na nekoj čudnoj mešavini dva jezika - srpskom i grčkom.

Hala i još nekoliko prostorija "Novog doma" na Voždovcu, ljubaznošću ljudi iz direkcije ove firme sada je privremeno sedište Udruženja Grka u Srbiji "Riga od Fere". Već dva meseca svakodnevno stižu konvoji humanitarne pomoći iz Grčke koje šalju ljudi iz ove zemlje svojim zemljacima u Srbiji, a oni ovde, kao poštari, fizički radnici i magacioneri, padaju na nos od posla. Treba sve to što stigne da se prosledi dalje i da dođe u prave ruke. Onima kojima je pomoć u ovom trenutku najpotrebnija. Tog dana došle su porodice poginulih policajaca u sukobima na Kosmetu. Koliko dece bez očeva, toliko paketa. Istih. Osim u dva slučaja gde je reč baš o bebama. Njima je pridodata i dečja hrana i pelene za jednokratnu upotrebu.

Tužan skup, uz šture reči koje su čak i suvišne. I razumevanje za tugu te dece jer se podrazumeva da je tako i zahvaljivanje koje može i da pokvari ovaj potresan trenutak.

Da budu spona

Grci su u Srbiju stigli na razne načine. Stigli i ostali. Još 1923. postojalo je udruženje Grka u Beogradu i zvalo se "Rige od Fere", po nacionalnom junaku. Imali su i prostorije u Sarajevskoj ulici broj 6. Četrdeset i neke godine su odlukom vlasti prestali da postoje kao udruženje, da bi se pre dve i po godine ponovo skupili i uredno se registrovali. Da bi očuvali nacionalni identitet, širili prijateljstvo i veze između dva naroda i bili spona. Tako kažu. I sve je do pre dva meseca teklo po ustaljenom toku. Organizovali su izložbe grčkog nacionalnog blaga, dovodili umetnike iz ove južne zemlje, odlazili tamo i brojčano narasli na oko osam stotina članova. Što u Beogradu, što u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu.

Onda su piloti NATO-a počeli da istresaju smrtonosne tovare na zemlju koja je Grcima u srcu.

- Bez mnogo reči bacili smo se na posao, da pomognemo koliko možemo - kaže predsednik udruženja Janis Savas. - Ili, ako vam je lakše, Joca Savić. Tako su me prozvali moji drugari Srbi.

Janis je Grk iz mestašca Kastorija na solunskoj rivijeri. Njegov otac je imao hotelčić u koji su, kako kaže, dolazili Šumadinci. I mali Janis je učio srpski, tako što su ga ovi veseli gosti slali da devojkama na plažama govori reči koje nije razumeo nego učio napamet.

- Kad sam postao svoj čovek, rešio sam da dođem u Srbiju i započnem biznis, da prodajem bunde. Moj kompanjon Vranjanac je mislio da će za mesec dana da zaradi milion maraka. Nije mu uspelo, a ni meni. Obeshrabrio se nisam već sam došao u Beograd i ostao, već deset godina.

Janis je vlasnik firme "Beogreko" i trguje obućom i odećom. Dobro mu ide, ali sada ima preča posla:

- U udruženju svi radimo sve. Evo, sada smo podelili pakete deci poginulih pripadnika MUP-a. Daj bože da se spisak ne uvećava. Nosimo i u domove i u Crveni krst, svuda...

"Molitva za nas"

Ana Gajger-Zorbas, Beograđanka, poreklom je iz malenog sela Katafigio ispod Olimpa, odakle je čuveni junak Zorba, o kojem je snimljen i film. Ana mu je unuka.

- Stižu paketi i organizovano, od organizacija i firmi ali i od porodica, pojedinaca. Rasplakala sam se kada smo dobili sveće koje su demonstranti u Solunu palili moleći se za nas. Poslali su nam sveće, takav je običaj. Udruženje građana Katafigija u Solunu ima svoj list. Objavili su priču o meni i apel da se skuplja pomoć za Srbe. I svakodnevno javljaju da čekamo kamione i kombije. Javili smo im i šta nam je sada najneophodnije.

Uz Anu je neumorni pregalac i Evangelios Provelegios, Beograđanin, rođen u Kosovskoj Mitrovici, čiji je otac Joanis morao pred turskim zulumom da pobegne iz rodne Smirne još 1914. godine, pa da ga Nemci deportuju da radi u oknu Starog trga sa još tri stotine ljudi i jedini je preživeo i ostao u Srbiji. Sada Evangelios zna svoju porodičnu istoriju i tragediju, a dugo nije znao odakle je i šta je.

Članovi udruženja su mu pomogli da sazna šta je sve njegov otac preživljavao. I još jače je onda rešio da pomogne Srbima u nevolji jer su mu Srbi pomogli ocu da preživi.

Motor svega šta se ovih dana dešava u udruženju je Vera Jeftimijades. Mačevalac, šampionka, koja je našoj zemlji donela tolike medalje, sada, bez pardona, daje primer mlađima kako se bori na ovom terenu. Bogami, nosi pakete, pakuje u kese, meri i zbraja, odvaja i grupiše. I kad je utovar, prva je da podvikne da se što pre napuni i krene tovar.

Kao u košnici dolaze ljudi u nevolji. S ulice, kad vide da se nešto deli. Bez reči im se daje, ali se i prave spiskovi. Tog dana je jedno vozilo krenulo u Kumodrašku ulicu, u Prihvatilište za odrasla lica. To je ona ustanova na čijem je čelu Dragan Grinvald i koja godinama brine o ostarelim, osiromašenim i napuštenim sugrađanima.

Janis Savas nas moli da skratimo postupak, da objavimo telefon udruženja kako bi lakše paketi stigli do onih kojima su najpotrebniji. Neka se, dakle, jave oni kojima je pomoć ovih dobrih ljudi potrebna na telefon 471-184.

- Eh, kada bismo imali svoje prostorije, više mesta da sve što stigne odmah podelimo. Ovako, zbog prostora, "doziramo" da kamioni kreću "na rate" iz Grčke - vajka se Savas.

O. MILANOVIĆ