Masakr starih i iznemoglih u Surdulici

Bombama na izbeglice

Sedamdesetosmogodišnja Milica Pjevač iz Gospića je ranjena, ali je živa izvučena iz najdubljih ruševina Sanatorijuma za plućne bolesti, gde je sa svojim sapatnicima iz Krajine verovala da može mirno da spava

U Opštinskom štabu civilne zaštite u Surdulici opšta pripravnost. Opet se čuju avioni nad gradom. Grme gore, nevidljivi iza teških oblaka. Opet je u ljudima strah. Da se ne ponovi 27. april kad je poginulo jedanaestoro ljudi, ranjeno gotovo stotinu, a srušeno ili oštećeno više od pet stotina privatnih kuća. Ili, da se ne ponovi ona strašna noć od pre nedelju dana, 31. maja, kada su bombarderi NATO-a u neshvatljivom granatiranju Doma staraca i Sanatorijuma za plućne bolesti pobili dvadeset duša, uglavnom izbeglica iz Kninske krajine.

Bratislav Ristić, komandant štaba, s gorčinom kaže:

- Verovali smo da je izbeglicama tamo u sanatorijumu najudobnije i najbezbednije. Niko nije mogao ni da sluti da će gađati nemoćne čije su duše, zbog sudbine koja ih je snašla, već gotovo ubijene. Taj sanatorijum je poznata bolnica u svetu. Morali su da znaju šta gađaju. Ovaj zločin ne može biti slučajna greška.

Strah od hotela

Dragoslav Hadžić, poverenik za izbeglice u Surdulici, danonoćno brine o ovim nesrećnim ljudima sa kojima se život tako grubo igra, evo, već skoro punih deset godina. On je bio i te noći sa njima. Sa spasilačkim ekipama ih je vadio iz ruševina i plakao sa njima.

- Sada je nova nevolja - kaže umorno. - Oni neće po cenu života više u hotel ili internat. Kažu: "Ubijte nas, ali u hotel ne idemo". Mi ih nagovaramo: "’Ajde, baba, tamo je lepo. Nikada nisi bila". "Nisam, a neću ni sada", odgovara mi. Hoće samo u normalne kuće. Jedva smo neke ubedili, dok drugi i dalje odbijaju. Zato smo preko radija i poslali apel našim sugrađanima da ih prime, ako mogu, u svoje domove dok im ne obezbedimo sve potrebne uslove za dostojan život.

- Život ih je naterao da tako misle - dodaje Radoslav Bulatović, član štaba. - Oni su grupa sa istom sudbinom, ljudi sa istog kazana, fale im njihova dvorišta. Njihova tema je jad s kojim moraju da žive.

Ristić i ljudi iz štaba nam pokazuju Surdulicu.

U nekim ulicama normalan život. Sede ljudi u kafićima. Šetaju. Pred zgradama se igraju deca. Samo prozori sa najlonom ili razvaljeni okviri najavljuju pejzaš Hirošime iza ugla. Tamo gde su bombe padale. Pokazuju nam školu. Gotovo je srušena iako se čudom drži na temeljima.

- Bila je za 1.300 đaka - objašnjava Ristić. - I puna k’o košnica. Gde sada ta deca da uče? Nema odgovora.

U štabu s nestrpljenjem očekuju poziv sa carine. Stigli im neki aparati kao zamena za one uništene. Već su to poslali naši ljudi iz mnogih klubova u Nemačkoj i Francuskoj. Tu je i ultrazvučni aparat vredan sto hiljada maraka.

- Punih pet tona opreme - kaže Ristić. Na licu mu zebnja: hoće li sve tako i stići u Surdulicu. Dug je put od granice.

Ali, nije sve baš ružno i tužno u ovom lepom planinskom gradiću sa nešto više od dvanaest hiljada stanovnika, poznatom po dobrim ljudima, hrani i vazduhu.

- Par roda je na srušenoj kasarni svio gnezdo - kaže s vedrinom u glasu Radoslav Bulatović koga su ove lepe ptice što donose život inspirisale da napiše poetsku pričicu za lokalne novine. - To treba da vidite.

I zaista. U pustoši i sceni sa strašnog suda, na jedinom preostalom dimnjaku kod ulazne kapije, dve rode grade svoj novi dom.

- Ovaj prizor - kaže ozbiljno Ristić - i nama daje dodatnu snagu da se borimo za Surdulicu, lepšu i srećniju nego što je bila.

Mesto smrti

Sanatorijum, mesto najužasnijih smrti tokom protekle nedelje, dočekao nas je sa svojim predivnim drvoredom vitkih borova. Dok idemo ka srušenim paviljonima, Ristić priča:

- Ovo je bilo jedno od najlepših mesta na svetu. Parkovi, otvoreni bazen, fontane sa ribicama, teniski tereni, ekonomija koja je davala zdravu hranu... Čujete li ptice? Kosovi i slavuji. Još su tu. Vratili se. Sve je to napravio posleratni doktor Miomir Petković, tadašnji upravnik, inače generalski sin koji je dekretom iz Beograda došao ovamo da radi. Sada je u Americi i čujemo da je potresen onim što se desilo u Surdulici.

I evo mesta apokalipse. Avetinjski je pusto. Iskrivljeni beton iz koga vire žice kao smrtonosni pipci savijeni u strašnom bolu.

Nema više doma staraca. Ostale su stvari. Hleb u tanjiru. Sudovi. Jeli su pre nego što su umrli. I Mitićev paviljon je razrušen. Podigao ga je još pre rata poznati beogradski industrijalac u znak zahvalnosti što mu je ovde izlečena ćerka. Bio je ponos sanatorijuma.

U fontani još žubori voda. Malo dalje je breza. Kao spomenik smrti po čijoj krošnji, kao na nekoj novogodišnjoj jelci iz najdubljeg pakla, još stoje stvari ljudi koje je prošlonedeljna detonacija izbrisala iz spiska živih.

Sve je uništeno. I rendgen, i laboratorija, i aparati.

- Prvo se čuo strašan huk, pa je svetlost obojila celo nebo, pa tek onda detonacija - seća se Dragoslav Hadžić, koji je među prvima dojurio da spasava ljude. - Ništa se nije videlo od dima i prašine. Samo se čuo lelek iz mraka. A po razvaljenim porzorima i otvorima izranjaju ljudi uz krike. Neko bez ruke, neko bez noge... Svih dvadeset ubijenih smo sahranili na sanatorijumskom groblju. Jer tu su i pripadali.

Hadžić je te noći, u prvim minutima poslednjeg dana maja, iz ruševina spasao Milicu Pjevač. Našli smo je kod komšija u obližnjem selu Belo Polje. Ni za živu glavu se ne vraća tamo. Ni ona, a ni Stevan i Milica Rajčević, njeni sapatnici iz Gospića.

Živa pod pločom

- Njemu mogu da zahvalim za život - kaže ozbiljno ova sadamdesetosmogodišnja baka i čvrsto svog spasioca steže za ruku. Druga ruka je još u zavojima. A celo telo plavo od modrica. Ali, glava je čitava. Sve ostalo će proći.

- U sobi sam bila sama - priča ova nesrećna žena koja se više ne nada da će ikad videti rodni kraj u Lici. - Moj brat Đorđe je bio izašao. Čujem avione. Idu. I onda odu. Taman pomislim: prošlo je, kad evo ih opet. Još nisam ni ustala sa stolice da uzmem tašnu, gde mi je sve još od 1995. uvek spakovano, kad to opali. Činilo mi se da je pored mene prošlo. Seva vatra, a eksplozija me sve sa stolicom baci dole u podrum. A ja sve čujem šta se događa. Kad se stišalo, a ono meni na leđima dva kreveta. Posle mi kažu da je iznad njih bila i debela ploča. Ja u onako polusedećem položaju, zarobljena svim tim kršem, počnem da vičem: "Đuro, ljudi... Pomagajte..." Posle mi Dragoslav kaže da je moj glas ispod zemlje njemu zvučao kao da odnekud mjauče mačka. Mislila sam: gotovo je. Umirem. Samo ne znam odakle mi je zrak dolazio. Odjednom, kao da se seti svega, okrete se svome spasiocu.

- A kažu mi Branka kraj mene mrtva. Na pola metra. Dragoslav samo lagano klimnu glavom.

- Poginuo je i onaj Đuro što ti je čuvao sobu - okrete se Milica ka Rajčevićima.

Svi to znaju. Ali je njoj tek sada rečeno.

- Pitaju me, kroz beton - veli Milica - je l’ se gubim. Ne gubim, odgovaram, a jedva čujemo jedni druge. "Možeš li rukama i nogama da mrdaš?" Mogu, kažem. "Spašćemo te", prepoznajem sad već Dragoslavov glas.

- Ni sam nisam verovao da će se to ostvariti - s nekim uzdahom olakšanja nastavlja Dragoslav Hadžić. - Čujemo je, ali niko ne može da pomeri debelu betonsku ploču. Ne može ni da se razbije jer je time možemo ubiti. A svuda mrak. Krunili smo je rukama i čime smo stigli. Deo po deo, dok nismo došli do nje.

- A ja vidim neku svetlost - opet će Milica - pa mi se čini: cigar neki gori. A ono kažu mi bila baterija.

- Otkopali smo joj prvo glavu i vrat - nastavlja Dragoslav. - Da udahne vazduh. A onda smo je izvukli dopola. Tada smo joj doneli vode. Umili smo je i osvežili. I nastavili kopanje. Bila je živa, ali povređena. Srećom sav taj nadljudski napor nas oko šezdeset, koji smo te noći iz štaba spasavali unesrećene, isplatio se. Zavoj na ruci i modrice su jedini trag na tu strašnu noć.

Milica samo ćuti zagledana negde u svoju srećniju prošlost i samo povremeno s neizrecivom ljubavlju pogleda Dragoslava. On joj je, kaže, podario novi život.

Četiri puta se kućili

Rajkovići su te noći imali sreće. Stevan je pao i nije mogao da se penje u Sanatorijum. Ostali su u hodniku kuće Milke Brkić, koja ih je primila da se tu sklone i prenoće.

I njegova priča je tužna i bez kraja. Imao je u Hrvatskoj kuću i dva lokala, šumarski je tehničar, bio čovek gazda. Sada on i Milica žive od dobrote drugih ljudi. Četiri puta se kućio i bežao. Od Gospića, preko Čitluka, Medaka i Gračaca do Surdulice. Posle "Oluje". Deset dana puta. Deset noći spavanja pod traktorom.

- Bili smo zadovoljni da bar ovde mirno spavamo - kaže Stevan potišteno. - Ali, za nas ni ovde nema mira. Čovek, međutim, otupi. Na sve. Još smo u tunelu iz kojeg nema izlaza. Meni je sedamdeset jedna godina. Vreme ne radi za mene. Ovde je lepo. Ljudi su dobri, vazduh takođe. Da sam otišao nekud u ravnicu, sigurno bih već bio u zemlji. Dragoslav se, eto, o nama brine od prvog dana. Dobrotu ljudi ovde nikada nećemo zaboraviti. Hadžić nam sve kupuje i nabavlja, vodi decu kod lekara... To se pamti.

Sedimo na tremu u kući Brkića. Napolju pljušti kiša.

- Za sve ove ljude ćemo naći rešenje - kaže s nekom sigurnošću u glasu Dragoslav Hadžić. - Ima prazan dom učenika. Do septembra. A posle... Sredićemo. Mnogi dolaze i obećavaju pomoć. Ovo su stari ljudi i ne mogu se ostaviti na cedilu. Činimo sve da im olakšamo njihovu ionako nerešivu muku.

Bilo je, ispriča Hadžić, u Surdulici i ovom kraju oko 180 izbeglica posle 1995. godine. Petnaest je umrlo, dvadesetak se vratilo u Hrvatsku. Sedamnest je stradalo u granatiranju Sanatorijuma. Neki su se snašli, ali je ostalo još šezdeset troje. Starih i nemoćnih. Zbog njih Hadžić, s osmehom kaže, već četiri godine mirno ne spava. Od Komesarijata za izbeglice po čoveku dobija osam dinara. Sada su obećali dvanaest. A za ostalo se snalazi.

- Samo za gospođu Micu da napišete - kaže pomalo zbunjeno gledajući u Milicu Pjevač - da je bila sto odsto mrtva. Tamo pod glavnim ruševinama. I da je nama i danas nejasno kako smo je spasli. Jer, ovde gde su ti ljudi bili niko nije računao na smrt. Ko bi ubijao stare i nemoćne. Zato nismo ni imali spremnu mehanizaciju i ostale stvari za spasavanje.

Nad Surdulicom opet avioni. Čuju se. Da li će se opet osećati miris smrti kao sada u Sanatorijumu.

Stevan Rajčević se kiselo osmehnu.

- Dok nas ne savlada umor, strepimo. A onda smo srećni kad živi ugledamo dan.

Rode nad srušenom zgradom koje svijaju gnezdo kao da hoće ljudima da vrate veru u spokojnije dane.

Jovan ANTONIJEVIĆ