|
Odlazak junaka Zbogom, naš generale Selo Crljenac kod Požarevca se zacrnelo od crnih marama. Svi su u tuzi, žale za poginulim general-pukovnikom Ljubišom Veličkovićem koji je sahranjen tu, u svom rodnom mestu Na službenom zadatku, u obilasku jedinica na prvoj liniji odbrane otadžbine, poginuo je general-pukovnik, pilot Ljubiša Veličković, pomoćnik načelnika Štaba Vrhovne komande Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Jugoslavije... Sahrana general-pukovnika Ljubiše Veličkovića obaviće se u 14.00 časova, 3. juna 1999. godine, u selu Crljenac, Malo Crniće kod Požarevca. Tako je saopštila Informativna služba Štaba Vrhovne komande. Znao je šta hoće - Eh, moj Ljubiša, brate moj - uzdahnuo je Slobodan Stanisavljević, šćućuren na klupi ispod prostranog vojničkog šatora razapetog u dvorištu kuće porodice Veličković. - Odsad ništa više neće biti kao pre. Iz pohabanog novčanika vadi iskrzane fotografije, požutele od vremena i premetanja po rukama. Na prvoj su dva dečaka s kačketima, štrikanim džemperima i brič pantalonama. Na nogama im gumeni opanci. - Ovaj levo je Ljubiša, a desno sam ja - upire prstom Slobodan. - To nam je prva zajednička fotografija. Išli smo tada u četvrti razred osnovne škole. Snimljena je 1957. godine. Na ostalim fotografijama se mogu videti isti dečaci kako prerastaju pantalone i džempere, kako se izdužuju, štrkljasti i s prikrivenim osmehom pred ozbiljnošću trenutka - zajedničkog slikanja za kraj školske godine. Tako sve do osmog razreda. - Tu je s nama i Marica Bogić, direktorka škole - pokazuje Slobodan. - Divna žena. Ona je majka Zorana Bogića, Ljubišinog kuma. E, tada smo se rastali. Ljuba ode u Mostar, u Vazduhoplovnu gimnaziju, a mi ostadosmo. Nad Stigom upeklo sunce, kao da je sredina leta. Od tog bleštavila uokolo senke pod šatorom su još tamnije. Ipak, u Slobinom oku se nazre suza koju on otre nadlanicom. - On je bar dosanjao svoje snove - prošapta. - Dok smo mi, skrivajući se, crtali kauboje i Indijance, kao i Tarzana, i nevešte karikature nastavnika, Ljubiša je vazda crtao avione - seća se Sloba. - Pa on je od desete godine znao da će jednog dana biti pilot. Ali, ne kao druga deca, kao ja, na primer. Ja sam sanjao da ću, kad odrastem, biti lekar, a ispadoh pekar. Ne. On je znao šta hoće i od prvog trenutka se na to usredsredio. Na klupici pod šatorom posedali još neki Crljenčani da čuju Slobodanovu priču i sete se starih dana. Načuljili uši, osluškuju pažljivo i klimaju glavom odobravajući. Sloba se iznova smrkao. Pritislo ga nešto, ne zna da li da izusti. Onda se otkide: - Kad mi je, ono, sređivao za operaciju srca u Beogradu, rekao mi je nešto što ja tad nisam uzeo zdravo za gotovo, ali ispade tako. A rekao je, otprilike, da svakom vojniku čast nalaže da s ovog sveta ode u čizmama, ali da se svako od njih iskreno nada da će ga to zadesiti u krevetu. Može biti da ja to tada i nisam najbolje razumeo, ali sad shvatam. I sad, ako ima ikakve utehe u ovoj nesreći, to je da je poginuo časno. Na zadatku. U čizmama, kao što je slutio. Da se ja pitam, Ljubišu bih proglasio za narodnog heroja: i zbog vojničkih i zbog ljudskih vrlina... Pokazuje tanani ožiljak na grudima, uspomenu na operaciju srca od pre dve godine. - Ima nepravde - kaže sumorno. - Evo kako ja njemu vraćam. On je mene, onomad, smestio na VMA, spasao me ispod pokrova, iz groba. A ja njemu pečem hleb i pečenje za sa’ranu. Eh, moj Ljubiša, brate moj. Stid me je zbog toga. Leteo i kad nije morao Pukovnik Dragoslav Spasojević je školski drug general-pukovnika Ljubiše Veličkovića: zajedno su se upisali u prvu klasu Vojne vazduhoplovne gimnazije u Mostaru. - Mi, vojnici, ako tako mora da bude, više volimo da poginemo na radnom mestu nego drukčije - kaže pukovnik Spasojević. - Zato nikoga nije čudilo to što je Ljubiša, iako nije morao, u ovom ratu imao čak i borbene letove. Piloti su i inače malo na svoju ruku. Priča da je Ljubiša Veličković po svemu bio izuzetan. Koliko se seća, bio je najbolji u gimnaziji i drugi u klasi na Vazduhoplovnoj akademiji koju su zajedno pohađali. - I uvek se izdvajao od nas predanošću, samodisciplinom i izdržljivošću - nastavlja pukovnik Dragoslav Spasojević. - To je išlo do asketizma. Nisu njega badava smatrali za najboljeg pilota. A niko od nas, tada, sa dvadeset tri godine, nije znao šta će biti za deceniju ili dve. Svi smo imali svoje snove, poneko i planove, ali sve se svodilo na letenje. On je, još tada, rekao: "Ja ću biti general". I postao je. Rastužio se i pukovnik Dragoslav. Nije mu lako. Trudi se da sakrije tugu, da ostane čvrst, onako vojnički, ali mu ne uspeva. - Ljubiša je bio čovek, general koji se borio za mir, a nije ga dočekao - dodade. Družio se sa svima - Dolazio je u selo kad god je imao vremena - veli Novica Životić. - Družio se i s nama Romima, nije pravio razliku. A voleo je izvornu narodnu muziku. Znam, ja sam muzičar, harmonikaš. Posebno je voleo pesme iz našeg kraja. Njegova pesma je bila ona stara "Znaš li draga, onu šljivu ranku". To bih mu uvek prvo odsvirao. More, Ljuba beše narodni čovek. Duša. Mlađi sam od njega dvanaest godina, on general a ja muzikant, pa ipak se družio sa mnom kao sa sebi ravnim. Čudno mu je, veli, bilo to što general u svoje rodno selo uvek dolazi u civilu. I uvek u svom dvadeset godina starom "kadetu". - Kad ga vidiš onako, u onom starom kršu, da ne poveruješ da je general - objašnjava Novica. - Dođe, izljubimo se, pa s društvom ode dole, na pecanje. Ili na bilijar. Kao da je juče otišao odavde, sve isto kao i mi. Pričalo se po selu da će Ljubiša Veličković, njihov Ljubiša, jednog dana, kad se penzioniše, doći da živi tu, s njima. Da peca, lovi, igra bilijar... Da kao i do sada, svakog ko prođe kraj njegove kuće pozove unutra, da ga ugosti. - Nije nam bilo suđeno, ni njemu ni nama - sumorno veli Novica harmonikaš. - Neću da pretaram ako kažem da je celo selo ucveljeno zbog njegove pogibije. Eno, sve žene povezale crne marame, neke se skroz-naskroz odenule u crninu. Ja veću sahranu ni u Požarevcu nisam video. Eh, moj generale... Pitao je, kaže, neke Ljubišine kolege, kako je poginuo. Rekli mu: vojnički. Više nije imao šta da pita. Još kaže da će večeras, kod kuće, za svoju dušu i za svog velikog prijatelja, za uspomenu na njega, u osami da odsvira pesmu "Znaš li, draga, onu šljivu ranku". Da se isplače k’o čovek. General-pukovnik pilot Ljubiša Veličković je sahranjen na seoskom groblju u rodnom Crljencu, uz sve vojne počasti. Bilo je to, tada, jedino mesto u ovoj napaćenoj Srbije gde se mogao videti vojnik kako plače. |
Miloš LAZIĆ