Ekološka bomba u fabričkom krugu

Piralen preti Čukarici

Remont starih transformatora doneo je preduzeću "Minel - Dinamo" glavobolje, ali i stanovnicima u okolini. U njihovom dvorištu je cisterna puna opasnog otrova sa kojim, zasad, ne znaju šta će

U dvorištu preduzeća "Minel - Dinamo" na početku Radničke ulice u Beogradu u sasvim običnoj, pomalo već i zarđaloj cisterni smeštena je ekološka bomba.

Cisterna je, da sve bude odmah jasno, nakrcana sa dvadesetak tona piralena, tečnosti koja je nekada služila za punjenje strujnih transformatora, supstance slične ulju, među hemičarima poznate kao hlorovani bifen. Ustvari, to je jedno od najotrovnijih jedinjenja.

Radnici koji svakodnevno tuda prolaze u šali je zovu "čukarička ozonska cisterna". Ali, u ovom slučaju to baš i ne izaziva smeh.

Ne razlaže se...

Ono što uznemirava kada se počne priča o piralenu to je da je bukvalno prirodno neuništiv i hemijski i fizički nerazloživ. Uništava se jedino veštački pri žarenju u specijalnim pećima na temperaturama iznad 1.700 stepeni, ali tada kao uzgredan proizvod do konačnog uništenja i oslobađa fozgen i difozgen koji spadaju u grupu najstrašnijih bojnih otrova. Dakle, reč je o tečnosti koja dospevši, na primer, u zemlju, ostavlja dugoročne posledice. Slično je, naravno, ukoliko bi piralen dospeo i u vodu i vazduh. Katastrofa bi bila neminovna. Piralenu priroda ne može ništa. Ljudi su ga stvorili, jedino ljudi mogu i da ga unište.

Muka je jedino u tome što sada mogu da ga unište, opet, samo njegovi tvorci, najbogatije zemlje sveta: Nemačka i Amerika.

Jedino su ove dve zemlje za sada i napravile po nekoliko "malih fabrika" za uništavanje opasnog bojnog otrova.

Diplomirani elektroinženjer Ljubiša Milosavljević, tehnički direktor "Minel - Dinama", male firme specijalizovane za remont, popravku i održavanje transformatora, poput hemičara ili biologa zna sve o piralenu.

- Muka me je naterala - objašnjava. - Piralen je u Jugoslaviju stigao sa transformatorima. Do pre pet-šest godina, dok nije zvanično zabranjen, najpre u Americi i zemljama zapadne Evrope, dok svetu zvanično nisu saopštena njegova najstrašnija svojstva, mi smo normalno radili s njim.

"Minel - Dinamo" je iz transformatora praznio piralen i odlagao ga u cisternu koja se sada nalazi u krugu fabrike. Cisterna je zapremine dvadesetak tona.

- Nimo ga odmah odlagali u cisternu - nastavlja inž. Milosavljević. - Prvo smo ga stavljali u metalnu burad. Tek pre desetak godina smo ga iz te buradi presuli u cisternu. Ljudi su to obavljali normalno, gotovo nezaštićeni, tako da je u tom pretakanju neki litar i pao na zemlju, a po koja kap i na ruke radnika.

- Znate šta je prava sreća -dodaje Vladimir Stanišić koji je više od tri decenije radnik "Minel - Dinama". - Niko od tadašnjih radnika nema ama baš nikakve posledice zbog rukovanja piralenom. Ja sam jedan od onih koji su ga premetali preko ruku, istakali iz transformatora, pretakali u burad i cisternu i za sada, evo, ništa!!! A prevalio sam pedesetu. Doduše, kad sam to radio, malo sam kašljucao, a da li je to od piralena ili od prehlade, nikad nisam utvrdio.

A pokret Zelenih?

Pre pet-šest godina iz sveta je stigla vest da je piralen otrovan. Koji mesec kasnije i preduzeće "Minel - Dinamo" je prekinulo remont transformatora. Sada sa piralenom niko više i neće da radi. A ko zna koliko je još transformatora kod nas i u svetu napunjeno ovom opasnom tečnošću.

- Znate - pokazuje kroz prozor na cisternu u dvorištu Milutin Janković, rukovodilac komercijalne službe "Minel - Dinama", svakome je njegova muka najveća. Šta ja znam koliko je punih transformatora odloženo ili završilo na otpadu, a da ljudi tada nisu ni znali da je unutra piralen. Ali, šta ćemo mi sa ovim svojim metalnim čudovištem u kome je nekih dvadeset tona? Što Nemci i Amerikanci ne preuzmu piralen i unište ga u svojim "malim fabrikama". Uostalom, ako ćemo pravo, piralen ne samo da su oni nasuli u transformatore pre više od tri i po decenije, ne govoreći tada o teškim posledicama po ljudsko zdravlje nego su ga i "poklonili" svetu izmislivši ga. Evo, neka ga sada uzmu, što se nas, a i ostalih zemalja sveta tiče - ljuti se Milan Janković.

Vladimir Stanišić ima i konkretan predlog:

- Nosimo se mišlju da pokretu Zelenih u Nemačkoj i gospodinu Joški Fišeru koji ih je vodio, a sada je ministar spoljnih poslova, i pokretu Zelenih u Americi, za koji čujemo da je veoma uticajan, predložimo da preuzmu piralen iz našeg dvorišta. Usput bismo im dali i ostale transformatore za koje znamo da su napunjeni piralenom. Njihova roba - njihov i otrov!

Dok se to ne dogodi, zaposleni u "Minel - Dinamu" imaju mnogo teškoća sa našim zakonodavcima i vlastima. Pre svih čak sa tri ministarstva: zdravlja, zaštite čovekove sredine (ekologije) i vodoprivrede.

- Oni rade svoj posao - kaže nam diplomirani elektroinženjer Slobodan Vinaver. - Traže od nas da uklonimo piralen. Znamo da smo blizu Čukaričkog rukavca, trudimo se, ali bez pomoći čitavog društva, a ponajpre onih bogatih koji su ga stvorili, teško da ćemo ga se otarasiti. Mi para da ga uništimo nemamo, niti ga mi možemo uništiti.

Zakon o postupanju sa otpadnim i opasnim materijama, koji je usvojen na predlog Ministarstva za ekologiju, nalaže da se cisterna sa piralenom iz dvorišta "Minel - Dinama" ukloni ili ukopa u betonski bazen koji bi se napravio ispod cisterne. Inspektori Ministarstva su uporni, prete visokim kaznama.

Ministarstvo za vodoprivredu, međutim, kaže: Ne dolazi u obzir da se cisterna tu ukopava. Ne sme čak ni da se pomera jer piralen može da procuri pa da podzemnim putevima stigne u Savu. Ministarstvo ne da dozvolu ni za pravljenje betonskog bazena ispod cisterne.

Najuporniji su, s pravom, nadležni iz Ministarstva zdravlja. Oni, svesni štetnosti piralena, traže konačno rešenje koje bi otklonilo svaku opasnost.

Izaziva rak

Put nas je odveo i do profesora dr Petra Pfendta, dekana Hemijskog fakulteta.

- Sa strašnom opasnošću od hlorovanog vifena, jednog od čudovišnih pronalazaka hemičara sveta, čiji je trgovački naziv piralen, mi u Jugoslaviji smo se prvi put suočili početkom 1993. godine, kada ga je Aluminijumski kombinat istočio u zetskoj dolini - počeo je priču prof. dr Petar Pfendt. - Piralen je izmišljen i počeo je da se upotrebljava pedesetih godina. Osobine su mu, tehnički gledano, izvanredne: trpi ogromne temperature - i do 1.700 stepeni, ne meša se ni sa jednom supstancom, postojan je i nerazgradiv. Koristio se za punjenje transformatora jer i pri fizičkim i hemijskim kontaktima nije mogao da se zapali i izazove bilo kakvu štetu. Tako se mislilo onda. Kao i kod DDT-a, koji je takođe u početku imao sjajna svojstva, naknadno se otkrio još jedno: štetan je, i to izuzetno, za ljudsko zdravlje. Piralen je mutagen i to mu je najpogubnije svojstvo koje ugrožava ljudski organizam. Ostavlja trajne genetske posledice. Na sreću nije opasan, dok miruje u transformatoru ili cisterni i to je ono što ohrabruje. Otrovan je, kancerogen i mutagen u trenucima kada se razlaže do potpunog uništenja i to u pojedinim fazama.

Nekada se u Americi i Nemačkoj i čitavoj zapadnoj Evropi koristio i pri spravljanju svih vrsta boja, čak i onih za kućnu upotrebu, kao i paste za cipele, tečnosti za parket, čak i za indigopapir! Prosto neverovatno.

- Pogubna svojstva su otkrivena mnogo decenija kasnije - ističe prof. dr Petar Pfendt. - Krajem osamdesetih i početkom devedesetih piralen je zabranjen u zemljama EEZ-a, a koji mesec dana kasnije i kod nas. Ipak, i dalje ga ima u transformatorima koji nisu rashodovani, a nažalost, evo "Minel - Dinamo" ga drži u cisterni. Šta će ljudi. Nije to njihov otrov. Ostavljale su ga njihove mušterije iz cele Jugoslavije koje su im donosile transformatore na popravku, remont ili da ih se reše. Svi su se oni izmakli. U "Minel - Dinamu" ne bi smeli da ostanu sami. I ja sam zato da se obrate tvorcima piralena, što da ne. Znam da u SAD, u jednom gradiću na zapadnoj obali, postoji fabrika za uništavanje piralena. Reč je o žarenju a ne paljenju piralena na temperaturi višoj od 1.700 stepeni. Koriste se i specijalni filteri za tu operaciju kako bi se izbeglo da štetne materije dospeju u vazduh. Tim postupkom piralen se konačno pretvara u običnu jalovinu. Transport i proces žarenja su veoma skupi i to u svetu sebi mogu da dozvole još samo Nemci od evropskih država.

Skrštenih ruku ne sede ni naši naučnici. Ima informacija da eksperti iz Vinče pokušavaju da unište piralen dejstvom plazme.

- To je metod kojim se, kako mi naučnici kažemo, uzbude molekuli gasa, a u takvoj sredini razgrađeni molekuli plazme čine da piralen postaje bezopasan. Reč je o uređaju u kome, nažalost, može u "jednom trenutku" da se uništi tek kilogram, dva piralena. No, bolje išta nego ništa - kaže prof. dr Petar Pfendt.

U Vinči nismo mogli mnogo o tome da saznamo. Kratko nam je rečeno da znaju za nevolje sa piralenom, da rade na tome i da će detalji uskoro biti poznati.

Transformatori se sada pune mašinskim uljem, a nekada se koristio otrovni piralen

Dipl. inž. Slobodan Vinaver:

Ne, sa piralenom ništa ne radimo!

Diplomiranog inženjera elektrotehnike Slobodana Vinavera, direktora "Minel - Dinama", pitali smo da li u neki transformator oštećen u ratu, kad bude popravljen, može da se sipa piralen koji je sada na placu fabrike.

- Ne, ne! - kategoričan je Slobodan Vinaver. - Niti radimo sa piralenom, niti ćemo ikad raditi. Piralen, što se nas tiče, kao sredstvo za punjenje transformatora više ne postoji. Inače, posle ratnih dejstava, ništa u fabrici nije oštećeno i svi ljudi su nam živi i zdravi.

Trpe NIKOLOVSKI