Ratna ljubavna priča: zavoleli se Duško i Aleksandra

Lepo stoji vojnička bluza

Oboje su graničari. Slučajno su se sreli u ratnom vihoru na Kosovu. Kada je sve prošlo, ona je iz rodnog Prizrena došla kod njega u Čačak

Njegove oči plave kao nebo i njen crnooki, kao ugarak, nemirni pogled sreli su se i varnica je zaiskrila.

On, Duško Garetić, sišao sa karaule "Gorožup", desetar, ona, Aleksandra Pleskonjić, dobrovoljac, mlađi vodnik.

Stajao je ispred prodavnice na Šedrvanu u Prizrenu kao opčinjen a ni ona, sa cegerom, nikako da ode. Kad upeče sunce, tu se, ispred, pije pivo i ćaska.

On sa jedne, ona sa druge karaule. On Čačanin, septembarska klasa, ona Prizrenka, aprilska, kada se prijavila i prećutala da će tek 5. januara 2000. postati punoletna.

Izmenili su nekoliko reči, stajali zbunjeni, da bi prodavačica, starija i iskusnija, spasla situaciju:

- Aleksandra, zaboravila si da kupiš kafu. Evo ti. Pa lepo, ti si odavde, pozovi dečake na kafu.

Bio je 3. jun, četvrtak, vrućina u Prizrenu, predah bi svakome dobrodošao.

- Pa hoćete li kod mene na kafu? - izustila je Aleksandra a Duško nije ni sekund oklevao.

- Može - krenuo je a sa njim i njegova tri drugara sa "Gorožupa". I u hladovini dnevne sobe mladi vojnici su saznali da je Sandra za tri meseca vojevanja na karaulama "Mitar Vujanović" i "Maja Čoban" bila stalno na prvoj liniji, da je išla svakog dana i svake noći u izviđanje i da nije ustuknula ni kad je bilo najgore. A bilo je. Čin mlađeg vodnika se ne dobija tek tako. O akcijama u kojima se istakla nije ni htela ni smela da priča detaljno.

Kapetan Aleksandar Maričić ju je više puta pred vodom pohvaljivao i navodio kao primer. Oni su čuli za nju i njeno požrtvovanje, a, eto, sasvim slučajno je i upoznali. Duško je pri odlasku mladoj domaćici ostavio broj telefona da mu se, "kad se smiri situacija, javi i vide se". Uz stisak ruke ona je sklopila duge trepavice i rekla: "Sigurno ću ti se javiti, kad-tad".

Zapamtila broj

Kad su mladi vojnici otišli, Aleksandra je majci Slađani, koja je stigla, rekla da je tu bio momak s plavim očima iz Čačka, desetar, graničar, nišandžija na minobacaču od 82 milimetra.

- Dobro, šta ja da radim - smeškala se mama.

Posle nekoliko dana, po vojno-tehničkom sporazumu, Vojska Jugoslavije je počela da se povlači a u Prizren su počeli da stižu vojnici Kfora, nemački bataljon. A među njima regrutovani Albanci. Dilema ostati ili otići u porodici Pleskonjić je postojala. Ali, kada su im se Šiptari na silu uselili u kuću na periferiji Prizrena, kada je Slađana izgubila posao u "Printeksu" gde je radila dve decenije, kada joj se snaha Aleksandra, koja se zove kao i ćerka, i koja je u četvrtom mesecu trudnoće uplašila i rešila da krene, onda je put ka Medveđi bio jedino rešenje. A Aleksandra Pleskonjić, mlađi vodnik, da ostane u Prizrenu, "međ’ vukovima", nije želela. A i vuklo ju je srce. Pozvala je iz Kosova Polja telefonom Duška u Kukićima kod Čačka. Sve lične stvari, u jednoj torbi, ostale su joj u stanu u Prizrenu i nije smela tamo da ide.

- Srećom, broj telefona sam zapamtila. Trudila sam se da ga ne zaboravim i dobro je ispalo - kaže posle svega Aleksandra sa osmehom na licu, u velikoj porodičnoj kući u Kukićima, gde Garetićima svakodnevno defiluju rođaci i komšije da vide i upoznaju mladu.

U Kosovu Polju joj je bilo "tesno". Vuklo ju je nešto da vidi Duška. Na njen poziv telefonom javio joj se ženski glas:

- Ja sam njegova majka Nada, a on je u kasarni u Lebanu. Ali, treba da dođe na odsustvo. Ovih dana ga čekamo.

Da li da ide u Lebane ili da čeka, dvoumila se Aleksandra. Imala je adresu svog kapetana Maričića u Smederevskoj Palanci, jer su svi sa njene karaule na polasku razmenili adrese. Banula je kod njega. A on, smejuljeći se i shvatajući mladalačke muke, uspostavio joj je vezu sa kasarnom u Lebanu i Duškom, plavookim desetarom.

I poslednjeg dana juna Duško je stigao u rodne Kukiće, video se sa društvom iz sela, ali je nekako bio odsutan. Nikako da izađe iz kuće, da ode do kafića, do seoskog trga.

- Čekam jedan poziv - branio se kad bi ga zvali u provod. I dočekao je taj željeni poziv.

- Halo, Duško, ovde Aleksandra - čuo je poznati glas s one strane žice.

- ’Ajde, dolazi u Čačak, čekam te! - uspeo je da izusti.

Biće veliko veselje

I Aleksandra je stigla. Majka Nada je predosećala da joj se sin zaljubio, da Aleksandra nije samo drugarica koja je, eto, došla u posetu jer je leto, jer nema kud, dok se ne snađe i ne smiri situacija u njenom rodnom Prizrenu. Ali, Nada je mudro ćutala nekoliko dana. Čekala je da deca sama kažu šta ih žulja, kako se to kaže u ovom kraju.

- Trećeg dana meni Duško kaže da pozovem komšije na kafu. A i to se zna šta znači kod nas - priča sa osmehom na licu Nada Garetić.

Glava Garetića, otac Vučeta, građevinac, dugo je na radu u Češkoj. Tamo je i Dušan odlazio kod oca, radio čak, ali je prošlog leta došao na odmor u Kukiće i rekao majci da bi išao u vojni odsek da se prijavi i odsluži vojni rok. Ako ne moraš, nemoj, rekla mu je majka, još si mlad. Ali, sutradan je stigao poziv. Spakovao se, otišao, a proletos je počeo napad na našu zemlju. Trajalo je, ali je i prošlo.

- Sad čekamo, u subotu treba da stigne Vučeta. Da vidi snahu i da se proveselimo. Ni Duška nije dugo video...

Aleksandrina mama Slađana, posle putešestvija preko Medveđe, Niša i Niške Banje, stigla je na poziv Garetića u Kukiće. Da ne bude da Aleksandra nema nikog od svojih na veselju.

Duškov zet Mirko, oženjen njegovom sestrom Dušicom, glavni je organizator predstojećeg veselja:

- Što bi mom šuraku bilo bolje nego meni. Neka vidi šta je brak - smejulji se Mirko.

Aleksandrin brat i snaha nalaze se kod rođaka u Bačkoj Topoli. I oni su pozvani na svadbu. Zakazaće čašćavanje i veselje, ali ne i venčanje u opštini. Jer, Aleksandra je devojka bez dokumenata. Nema kod sebe ni krštenicu, ni zdravstvenu knjižicu, a ni ostale dokumente. Rekosmo, nije uspela da izvuče svoje lične stvari iz stana u Prizrenu.

Da ode u Prizren, ne bi bilo dobro, kažu Garetići jer ona se pojavljivala tri meseca u uniformi, a mnogi Šiptari su znali da je bila dobrovoljac u jugoslovenskoj vojsci. Prizren nije toliko veliko mesto da bi mogla neprimećeno da ode i vrati se. A ima onih koji bi sigurno hteli da joj se osvete.

- Neka sedi ovde i uživa - kaže svekrva Nada. - Biće vremena, kad se smire strasti. Važno je da se deca vole.

Aleksandra, da se pokaže, prinosi stolu kafu i posluženje. Sitna, brza, za til čas postavlja sto za goste.

Buduća zaova Dušica, koja je u drugom stanju, a već ima dvogodišnju Branku, kaže glasno da svi čuju:

- Baš fino što ima ko da nas odmeni. I kad moj brat Duško ode u Lebane u kasarnu, neće kuća da bude prazna.

A rođaci Garetića, koliko da Aleksandrinoj majci Slađani olakšaju tugu za izgubljenom kućom u Prizrenu, pošto je udovica, a još mlada, u najboljim godinama, u šali kažu da će da joj nađu u kraju mladog, držećeg udovca, pa da i nju zadrže u selu.

"Kod dve prije"

Nada, koja je inače kelnerica po struci, pa je tako radeći u kantini "Hidrotehnike" u Pragu pre četvrt veka upoznala Vučetu, najnaočitijeg radnika u velikoj grupi i tamo se u Češkoj udala, sada pravi planove da sa prijom otvori kafanu na putu Čačak - Kraljevo. Da njih dve pokažu sve svoje kulinarsko iskustvo.

Zet Mirko, da bi zasmejao okupljeno društvo, predlaže da se buduća kafana zove "Kod dve prije".

Dvogodišnja Branka, Duškova sestričina, iako najkraće poznaje Aleksandru, malo-malo pa joj se usadi u krilo. I onda krene maženje, tepanje, čavrljanje.

- Bogami, snajka, umeš ti sa decom, iako si mlada - šale se stariji, koliko da vide šta će mlada da kaže, da li će da se zarumeni. A ona, ni pet-ni šest, nego pred svima otvorena srca:

- Duško i ja imaćemo najmanje troje.

Desetar Duško, na odsustvu još samo neki dan, jer mora da se vrati u kasarnu da do septembra izgura svoj vojni rok, zadovoljno koluta očima.

Rođaci polako ustaju pod izgovorom da ne smetaju mladencima, da im ne "otkidaju od vremena". Sofra prepuna, a Nada negoduje što tek tako odlaze, a posluženje ostaje.

Pitamo Aleksandru šta je uticalo da se ona javi Dušku koga je tek bila upoznala. Da ne ispadne da je, eto, kad nije mogla kući u Prizren, prihvatila ovo utočište.

- Taman posla - žacnula se. - Plave oči su odlučile, a da znate, imam ja rođaka i prijatelja po celoj Srbiji. Pa nisam kod njih otišla.

Mladost i rat uzburkaju brzo emocije. Ovo dvoje mladih ljudi nije umelo da ih sakrije. Vidi se da se lepo osećaju jedno pored drugog. Da ne kvarimo, kaže narod.

- Toliko imamo jedno drugom da kažemo, jer smo bili na sličnim zadacima, na karaulama. Doživljaja i doživljaja je bilo za čitav život - kao da se nama pravda - govori Duško.

- Čekaću ga, šta je to dva meseca - dodaje Aleksandra, računajući naglas koliko treba njenom dragom vremenu da skine uniformu.

- Lepo im stoje uniforme, oboma - primećuje dična majka Nada, dok se Duško i Aleksandra spremaju da se slikaju za uspomenu.í

Ozren MILANOVIĆ