Poremećen večni mir Josifa Pančića

Gađali i mauzolej

Na najvišem vrhu Kopaonika kamena piramida je polusrušena, a pristup je zabranjen zbog čestog prisustva kforovaca

Posmatrana sa Pančićevog vrha na Kopaoniku, vidljiva kao na dlanu leži Srbija. U daljini se nazire Avala, ocrtavaju se planinski vrhovi Rtnja, Ozrena, Jastrepca, Midžora, Šare, Koraba, Paštrika, Koritnika, Komova, Mokre gore, Durmitora, Mučnja, Tornika i Čemerna. Kad je vidljivost dobra, obično posle kiša, vidi se i planina Rila u Bugarskoj.

(Nastavak sa prve strane)

Pančićev vrh je na visini od 2.017 metara. A na njemu samuje mauzolej Josifa Pančića.

Veliki naučnik, botaničar svetskog glasa, doktor medicine, akademik i prvi predsednik Srpske akademije nauka, počiva pod granitnim mauzolejom gotovo punih pet decenija. Počivao je u miru sve do napada zapadne vojne alijanse na Jugoslaviju. Do onih tužnih i tragičnih dana kada je na taj kompleks lansirano stotinak bombi i raketa. Tada je prekinut večni san velikog naučnika. Mauzolej je delom porušen, potpuno je rastresen i napukao je.

Karadžić ga je nagovorio

Pod Velebitom, u kršu i kamenjaru sela Ugrine, rodio se Josif Pančić 17. aprila 1814. godine. Detinjstvo je proveo trčeći za stadom koza, rastao u čestitoj i patrijarhalnoj porodici i iznad svega zavoleo je prirodu, njene čari i surovosti. Stric ga je doveo u Gospić i upisao u osnovnu školu, gde je slušao nastavu na nemačkom jeziku. Poslao ga je zatim u Rijeku, upisao u gimnaziju i šest godina je mladi Josif proveo u toj školi prateći nastavu koja se odvijala na italijanskom i latinskom jeziku.

Već kao svršeni gimnazijalac, mladić je perfektno govorio, čitao i pisao na latinskom, italijanskom i nemačkom. U vreme raspusta vraćao se rodnom kraju i pomagao u seljačkim poslovima. Radio je kao nadničar da bi obezbedio novac za dalje školovanje i kroz trnje peo se lagano ka zvezdama. S jeseni 1830. godine upisao se na tadašnju zagrebačku Akademiju i uspešno završio filozofske nauke, a zatim je upisao medicinu na univerzitetu u Budimpešti. I to je završio, često gladujući, i kasnije doktorirao sa temom iz oblasti botanike. Doktorsku disertaciju "Tahologia botanica" napisao je i rad odbranio na latinskom jeziku.

Obavljao je potom privatnu lekarsku praksu u Budimu, bio kućni lekar i vaspitač u domu bogate porodice Hofman u severnom Banatu. Dve godine je proveo u toj porodici, prokrstario i ispitao čitavu Deliblatsku peščaru, upoznao i proučio njen biljni i životinjski svet i obavestio o tome javnost i strane naučnike. Skupio je bogatu zbirku retkih primeraka bilja i insekata i zahvaljujući njemu Deliblatska peščara je postala u svetu čuveni prirodni rezervat.

Početkom 1945. godine sreo se u Beču prvi put sa Vukom Karadžićem. On ga je i nagovorio da pređe u Srbiju i radi kao lekar i preporučio mu Užice kao kraj veoma bogat raznovrsnom florom i faunom. Maja 1846. Pančić je stigao u Beograd. Radio je kao lekar u Užicu, Negotinu, Jagodini i Kragujevcu. Uz svoj posao sav se predavao iznalaženju i proučavanju retkih vrsta biljnog i životinjskog sveta i postajao sve poznatiji u domaćim i stranim naučnim krugovima. On krstari planinama Srbije i skuplja retke primerke za svoju botaničku zbirku. Upoznaje mnoge ljude, oduševljava se Srbijom i duboko je nosi u srcu sve do smrti. Krajem januara 1849. godine venčava se u pravoslavnoj crkvi sa kćerkom barona Kordona i njeno ime Ljudmila zamenjuje srpskim imenom Milica. Postao je, zatim, profesor na katedri Jestastvene istorije i agronomije, tek osnovanog Liceja u Beogradu, zatim je pet puta zaredom biran za rektora Velike škole, a 1870. izabran je i za poslanika u Narodnoj skupštini Srbije. Osam godina kasnije postaje predsednik Srpskog učenog društva. Bio je i prvi predsednik Srpske akademije nauka.

Ispunjena poslednja želja

Ovaj istrajni, vredni i uporni istraživač prirode, naučnik i botničar međunarodnog ugleda, ostavio je za sobom i nekoliko značajnih knjiga. Prva od njih bila je "Ribe u Srbiji", zatim "Ortopere u Srbiji", "Živi pesak u Srbiji i bilje što na njemu raste", "Kopaonik i njegovo podgorje", "O našim šumama", "O zlatu". Njegovo kapitalno delo "Flora kneževine Srbije" objavljena je 1874. godine. Na jednom mestu u toj knjizi on piše: "U prirodi nema karaktera nepomično stalnih, tu vladaju bezbrojni prelazi koji se svakom sistematisanju odupiru. Retko je koje pravilo bez izuzetka i to je ono što našem sistematisanju najviše smeta."

Pančić je beskrajno bio zaljubljen u planine Srbije, posebno u Kopaonik. Po tim planinama pronašao je mnogo do tada neotkrivenih i nepoznatih vrsta bilja i drveća, pa i jedinstvenu vrstu četinara "Picea omorica" nazvana po velikom naučniku koji ju je i otkrio - Pančićeva omorika. Ona raste samo u Srbiji i više nigde u svetu. Naučnici smatraju da je to vrsta četinara koja je na zemlji bila rasprostranjena u ledenom dobu i da predstavlja neku vrstu živog fosila prirode.

Veliki naučnik je umro u Beogradu u osvit zore 25. februara 1888. godine i sahranjen na starom groblju. Poslednja želja mu je bila da bude sahranjen u kovčegu od drveta omorike. Ta želja mu je i ispunjena. Zaželeo je, takođe, da bude sahranjen na vrhu Kopaonika. To je, međutim, učinjeno tek 63 godine kasnije. Organizovan je slet planinara Srbije, bilo je prisutno više od 2.000 mladih, kovčeg sa zemnim ostacima velikog naučnika položen je na sam vrh Kopaonika, ispod mauzoleja načinjenog od najtvrđeg kopaoničkog granita. Bilo je to 7. jula 1951. godine i od tada se najviši vrh Kopaonika naziva - Pančićev vrh.

Premestiti ga ili ne

Otad je prošlo gotovo pet decenija. Želja velikog naučnika je bila ostvarena, on je ležao na vrhu svoje najdraže planine, pod njim su bili vrhovi koje je obilazio za života i unedogled Srbija koju je neizmerno voleo.

Ali, ležao je osamljen i zaboravljen. Vrh, mauzolej, pa i čitav taj deo Kopaonika zaposela je vojska. Sagradila je tamo svoje objekte. Pristup je bio strogo zabranjen, do mauzoleja velikog botaničara, lekara, akademika i doktora nauka nije se moglo prići. Generacijama koje su u međuvremenu stasale ostalo je samo jedno ime - Pančićev vrh. I ništa više. Ostao je i mauzolej i ploča na njemu na kojoj piše: "Ostvarujući zavet Pančićev, prenosimo ga da ovde večno počiva. Objavljujemo i njegovu poruku upućenu srpskoj omladini da će tek dubokim upoznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko vole i poštuje svoju otadžbinu."

Srpska omladina nije mogla da pročita tu poruku. Decenijama je Pančićev mauzolej sa mermernom pločom samovao na vrhu planine.

Bilo je pokušaja da se premesti iz vojnog kompleksa i učini dostupnim posetiocima. Krajem 1981. godine delegati Skupštine opštine Raška pokrenuli su kod Izvršnog veća Srbije inicijativu da se premesti spomenik sa te lokacije. Insistirano je da se to sprovede preko republičkih vlasti, Srpske akademije nauka i Turističkog saveza Srbije.

Praunuka Josifa Pančića - Ana Pančić nije se složila sa ovim predlogom, uz obrazloženje da je naučnikova želja bila da počiva na najvišem vrhu Kopaonika i da se ta želja mora poštovati. Svoju saglasnost nije dala ni Srpska akademija nauka.

A onda su stigli bombarderi

I tako su decenije prohujale. Bilo je nastojanja u međuvremenu da se to pitanje nekako reši, pa i da se mauzolej Josifa Pančića stavi pod zaštitu države i proglasi kulturnim dobrom od posebnog interesa. Arhitekta Slobodan Đorđević, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva, ustanove u čijoj je nadležnosti i ta teritorija, rekao nam je da su još davno pokušavali da mauzolej i Pančićev vrh proglase nacionalnim spomenikom i stave ga pod zaštitu. Nastojanje nije ostvareno jer je bilo teškoća sa vojnim vlastima. Sve je ostavljeno za neka druga vremena.

"Druga vremena" su stigla. Stigli su i NATO bombarderi, Pančićev vrh je razoren bombama i krstarećim raketama. U više navrata odjekivali su planinski vrhunci od stravičnih eksplozija, tresla se zemlja, leteli komadi čelika i betona.

Bombe su uzdrmale i teško oštetile i Pančićev mauzolej. Raspukao se u celini. Jedini spomenik na ovoj planini izgleda sada tužno i napušteno. Istina, neretko dolete ovde helikopteri sa vojnicima međunarodnih snaga. Vojnici kao vojnici. Malo prošetaju vrhom, fotografišu se, posmatraju panoramu pa se vrate u letelicu i odlete ka Kosmetu.

Tako je bilo i tog dana dok smo boravili na vrhu. Iz daljine se začuo prepoznatljivi zvuk helikoptera u letu. Mala crna tačkica na horizontu postajala je sve veća, tutnjava motora sve jača. Trebalo je brzo napustiti krov Srbije, Pančićev vrh i mauzolej od granita. Jer, taj kompleks drže u vlasti tuđini. I pristup je ovde zabranjen.í

Voja BLAGOJEVIĆ