|
Stari običaji na novi način Daća za mrtve ali i za žive U svetu je svakojakih rituala, ali je u Negotinskoj krajini i jedan kojim će tek da se bave etnolozi i drugi stručnjaci. Dok rodbina i zvanice ručaju za pokoj duše, živi "pokojnik" jede pod stolom Leto je, vreme odmora, pa se u Bukovču, Kobišnici, Samarinovcu, Radujevcu, Prahovu, Grabovici, Urovici, Dupljanu, Mokranju, Veljkovu i drugim bogatijim selima u Negotinskoj krajini maltene udvostručio broj meštana. Objašnjenje je jednostavno: ljudi koji rade u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, Švedskoj, Danskoj i drugim zapadnoevropskim zemljama došli su da se odmore, ali i zabave u zavičaju. I ovo vruće i toplo leto je vreme velikih svadbenih veselja u selima pored Negotina. Trešti muzika, šušte devize, osmehuju se devojke u belom i momci sa dukatom na reveru, ruke šire njihovi roditelji. Svadba za svadbom, mnoge i po tri - četiri dana traju, većina po nekoliko desetina hiljada maraka košta... Sećanje na najmilije Ali, nije ni ovo leto u Negotinskoj krajini samo vreme za pesmu i kolo. Jeste i za suze, za jecaj. Mnogi ljudi iz krajinskih sela došli su iz tuđine da se sete najmilijih kojih više nema. Spomenike da im podignu, pomene i daće prirede. U većini mesta tako, pa i u velikom i bogatom vlaškom selu Dušanovcu udaljenom desetak kilometara od Negotina. Ipak, u njemu postoje malo drugačiji pogrebni običaji nego u krajinskim srpskim selima. Na sam dan sahrane, na primer, ne priređuje se podušje, odnosno pomana. Čini se to prve, druge ili treće nedelje posle sahrane, kad se porodica malo oporavi od velikog šoka i tuge. I to podušje je, u stvari, samo prvo u seriji. Pokojniku se potom za pokoj duše priređuje pomana na četrdeset dana posle sahrane, zatim na pola godine, godinu, a onda i treće, pete, sedme i devete godine. Svaka od njih je velika i skupa gozba pokojniku za dušu, a najveća je nesumnjivo ona koju porodica priređuje na godišnjicu smrti svoga člana. Tada najčešće i sveštenik osveštava tek postavljeni nadgrobni spomenik. Za mrtve, a često i žive! Pre nekoliko dana takav pomen bio je i u domu ugledne i poznate porodice Ratarević u Dušanovcu. Daća je priređena za pokoj duše prošle godine preminulom domaćinu Đorđu Ratareviću, ali i za "pokoj duše" njegovoj živoj i zdravoj supruzi Marici. Đorđe Ratarević, rođen 1942. godine, svoj radni vek je, inače, proveo na teškim poslovima u nemačkom gradu Diseldorfu. Vredan je bio, šta sve nije radio, pa i sa opasnim azbestom. Neumoran je bio, ali je i štedeo, pa je deo Evrope maltene preslikao u svom prostranom dvorištu. Velika i skupa vila, pored nje manja kuća i mnoštvo ekonomskih zgrada, pa poljoprivredne mašine, najsavremeniji uređaji za domaćinstvo. Uza sve to uspeo je ovaj vredni čovek da i potomke iškoluje: unuku Silviju i unuka Denisa. I još mnogo šta bi ova vredna dobričina iz Dušanovca stvorila. Ali, njegove iskrene želje da ukućanima bude bolje prekinula je - teška bolest. Umro je u leto prošle godine u svojoj vili u Dušanovcu. Na večni počinak ispratilo ga je mnoštvo rođaka i prijatelja koji su uz zvuke muzike koračali za kovčegom. Trubači su svirali tužne, ali i vesele melodije, a na seoskom trgu i narodna kola. U poslednjih desetak godina i to je postao deo pogrebnog običaja u pomenutim selima pored Negotina. Pomen za živu ženu Posle smrti Đorđevi ukućani su priredili dve velike pomane, a sada na dan kada je pre godinu dana ispustio dušu i - veliku pomanu. - Podušje za njega ali i za njegovu udovicu 55-godišnju Maricu Ratarević. Daća za živu ženu! Čudno, ali u vlaškim selima istočne Srbije ovo nije ništa novo. Tako je maltene od pamtiveka - objašnjava Ratarevićeva starija rođaka 65- godišnja meštanka Dragica Kikić: - Nekada, u stara vremena sirotovalo se, pa potomci često nisu imali mogućnost da preminulim roditeljima ili starijim članovima porodice prirede podušje. A pošto se u našem kraju izuzetno mnogo veruje u zagrobni život, odnosno da se hrana i darovi na daći "šalju" pokojniku na onaj svet, to su mnogi ljudi, stariji, naravno, sami sebi za života počeli da priređuju pomane, kad budu umrli, da na drugom svetu imaju ono što im duša ište, a istovremeno da, eto, vide kako će sve to njima u čast da bude kad oči budu sklopili. E, posle, kad su naši ljudi počeli da zarađuju u inostranstvu gotovo sve daće su kao ovde kod Ratarevića. Prave gozbe. Mnogo koštaju, ali ljudi ne žale novac. Neki bi, možda, i malo prištedeli, bili bi skromniji, ali bi ih selo sigurno zbog toga ogovaralo. Jer, pokojnici kojima se priređuju ovakve pomane to su u životu zaslužili. Pokojni Đorđe, na primer. Kakav je to samo čovek i domaćin bio! U dvorištu Ratarevića velika šatra. Pod njom dva dugačka stola. Na njima... Manja nemačka prodavnica svakovrsnih slatkih đakonija. Za ovaj dan, za pomanu mužu Đorđu i sebi za života, njegova žena Marica, servirka u diseldorfskoj bolnici, prethodnih meseci je u više navrata slala autobusom i na druge načine torbe sa čokoladama, bombonjerama, bombonama... Između slatkiša voštanice zabodene u lepinje, zatim male i velike pogače, boce sa vinom i sokovima, pa... Može, ali za zdravlje U prostoriji između velelepne kuće i štale sa garažama i vinskim podrumom posebne ponude za pokojnika. Pečeno prase, roštilj, južno voće. Iza stola francuski ležaj sa novom posteljinom i jastucima. Preko njih skupa odeća i obuća iz Nemačke. Postavljeni su tako da simbolizuju pokojnog Đorđa i njegovu živu suprugu Maricu. Pošto je o "velikoj pomani" reč, ovog puta će biti poklonjeni ukućanima. Unuku Denisu i unuci Silviji. Za pokoj duši dedi i... Tri tačke nisu slučajne. Sveštenik najpre čita molitvu za pokoj duše pokojnom Đorđu. Krsti se, kadi tamjanom i prska bosiljkom kauč i odeću i obuću na njemu. U toku molitve često pominje Đorđevo ime. Kad je završio, odnosno kad je ovaj verski obred priveo kraju, prilazi mu Đorđeva žena Marica. - Oče Zorane - gleda ga u oči - a sada za pokoj duše i meni... Blagost na licu sveštenika. Nije iznenađen. U mnogim je sličnim situacijama bio. - Vama - gleda u Đorđevu udovicu - mogu da očitam molitvu za zdravlje, a za pokoj duše, živi vi meni bili, e, to ćemo kad prođu još mnoge godine i kada Bog bude rekao da je i vašem ovozemaljskom životu kraj. Svakako, Marica se odmah složila, pa je mladi sveštenik obavio i ovaj verski obred. Molitvu za njeno zdravlje. Da Maricu još mnogo godina zdravlje dobro služi i da joj predstojeći penzionerski dani proteknu u sreći i radosti sa potomcima na koje zaista može da bude ponosna. Posle, dok su prisutni prilazili dvema trpezama pod šatrom, sveštenik reče: - Tako je i u mnogim sličnim slučajevima. Živi očekuju od mene molitvu za pokoj duše. Naravno, tako nešto nije logično i kosi se sa kanonima pravoslavne crkve. Ali, ljudi rado prihvataju molitvu za zdravlje, a posle bez prisustva sveštenika imaju neke svoje rituale. Podrazumeva se, to sa crkvom nema veze. "Pokojnik" pod stolom Pod šatrom su naređane svakovrsne đakonije za tačno osamdeset osoba. Tako običaj nalaže. Opet obred. Sveštenik osveštava trpezu, posle i novoizgrađenu česmu u dvorištu i, uz izvinjenje što ne može da ostane na ručku odlazi i u druge domove u Dušanovcu. U još nekoliko su, takođe, daće. Na dvema trpezama pod šatrom upaljene sveće. Trpeza levo od ulaza namenjena je Đorđu. Desno Marici. Đakonije sa desne pružaju se gostima na levoj. Sa leve ljudima na desnoj. Za pokoj duše! Svi uzvraćaju "Bog da prosti!" Zvanicama onda pružaju velike plastične kese, nalik na novogodišnje paketiće, u koje jedva staje mnoštvo slatkiša, pogače, voće i piće. To će kućama da ponesu. I kad je sve to sa trpeza završilo u kesama i stolovi oslobođeni, postavlja se ručak. Sve po redu, od čorbe do roštilja i poslastica. Izobilje svega i svačega, ali se malo pojelo, pa pokojnikov otac Nikola predlaže da to tako i prenoći, "jer prema starom verovanju pokojnik tek u toku noći dolazi". Mlađi mu želju samo delimično uslišavaju, pa jedan izdvojeni sto ostaje prepun. Pokojnikov sin Dušan angažovao je izuzetnog mesara i kuvara pa je hrana bila kao u nekom otmenijem restoranu. - Kako svi u našem selu i kraju, pa tako i mi - objašnjava pokojnikova snaha Radmila. - Moj svekar je sve ovo zaslužio. I sve ovo njemu za dušu, a nama kao nekakva uteha... A ovo što smo i za svekrvu Maricu priredili istovremeno, ništa novo. Nekom je to možda smešno. Ali, običaj je običaj, a mi običaje poštujemo. Običaj ove vrste se poslednjih godina na svoj način i obogaćuje. Kuvar Dobromir posluživao je goste u beloj majici sa odštampanim likom lepog mladića. Pitali smo ga čiji je to lik. Kazao nam je da je reč o mladiću iz Dušanovca koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Prilikom priređivanja velikog pomena prisutne su ožalošćeni roditelji darivali i majicom sa sinovljevim likom. Hranu je spremao Dabromir pa su i njemu dali. U zabitijim vlaškim selima istočne Srbije pomeni za pokoj duše mnogi starci i bake priređuju sami sebi. Dede to i češće čine. U takvim prilikama oni su na čelu sofre. U nekim selima su i pod stolom dok ostali za pokoj njegove duše ručaju ili večeraju. Priređuju se, inače, u ovom kraju i kola za mrtve. Ako umre mlada osoba, onda se na prvi Uskrs u centru sela organizuje kolo. U njemu kolovođa igra sa slikom pokojnika. Mladići, devojke i ostali igraju sa darovima koje su dobili od rodbine pokojnika. Za dušu onog kojeg više nema. U početku orkestar sa ozvučenjem svira tužnu muziku. Posle onu veselu, narodnu. Igra se bez osmeha. Drugačije i nije moguće u prisustvu ljudi u dubokoj crnini koji jecaju dok kolo posmatraju i muziku časte krupnim deviznim novčanicama. Tako je svake godine u gotovo svim vlaškim selima istočne Srbije. Reč protojereja O običaju pomana za žive kod Vlaha u istočnoj Srbiji pitali smo i protojereja Dragoslava Jocića, paroha pravoslavne crkve u Zaječaru: - To je od davnina u ovom kraju. Naši se sveštenici odazivaju i na takve daće odlaze. Svakako, "pokojnicima" u takvim prilikama čitaju molitvu za zdravlje. Molitvu za pokoj duše živom čoveku sveštenik ne sme i neće da čita. Nova crkva Gotovo u svim selima istočne Srbije, a iz kojih je mnogo ljudi na radu u inostranstvu, obnavljaju se pravoslavne crkve. U Dušanovcu su upravo pored stare priveli kraju gradnju nove. Crkve se podižu i u drugim mestima ovog kraja. Pravoslavci se posle mnogo godina opet vraćaju - pravoslavlju. Na najbolji način. |
Desimir MILENOVIĆ