Misterije Petrovaradinske tvrđave

Tajna dunavske školjke

Veljka Milkovića iz Novog Sada su davno proglasili pustolovom laguma ovog monumentalnog zdanja. Upornim istraživanjem on je pokušao da na licu mesta proveri mnoge priče i legende. Sad o tome priprema knjigu

Priča je sedamdesetih godina uveliko zaokupljala Novi Sad, a izgledala je otprilike ovako: grupa dečaka, sa jednim vojnikom, željna avanture u lagumima Petrovaradinske tvrđave, zalutala je u takozvanom "velikom lavirintu". Bili su na ivici snage, već su počeli da se hrane korenjem drveća, pa je vojnik pokušao da iskopa prolaz do površine... Spasli su se posle mnogo tumaranja mračnim hodnicima.

(Nastavak sa prve strane)

Jedan od zaljubljenika drevne tvrđave i njen višegodišnji istraživač-amater Novosađanin Veljko Milković i sam je tu priču uvrstio u rukopis svoje nove knjige u kojoj će ključno mesto zauzeti ono što se o njoj malo zna.

- Vraška je to građevina, pa je i razumljivo što o misterijama u njoj ima toliko priča - veli, prelistavajući bogatu građu. - Nastojao sam da se bavim opipljivim činjenicama, a ne pretpostavkama. Koliko sam u tome uspeo, ne znam. Jedni me osporavaju, a drugi rado prihvataju ono što im pričam.

Samo u grupama

Sada mu je pedeseta, a tvrđavom je počeo da tumara još u jedanaestoj. Golobrad, u kratkim pantalonama, šunjao se oko mračnih i memljivih hodnika, vrebajući priliku da se pridruži nekoj znatiželjnoj grupi.

- Nikad u te ogromne hodnike nisam ulazio sam iako, posle mnogo decenija istraživanja, to sebi mogu da priuštim - upozorava one koji se tek spremaju da tragaju za misterijama. - Sa grupom je najbolje. Jer, toliko ljudi niti može da zaluta, niti da se uplaši.

Istražujući tvrđavu i Veljko je došao do podataka koje su, mnogi pre njega, već pretočili u knjige ili bogatu arhivsku građu.

- Jeste - iskren je - ali ja sam svako istraživanje hodnika, bedema, podzemnih galerija ovekovečio skicama. Za razliku od nekih istraživača, koji su o tvrđavi pisali prelistavajući arhivsku građu, ja sam se godinama spuštao u lagume. Možete i sami pretpostaviti da se, onda, na mnogo šta neobičnog naiđe.

Za vreme Napoleonovih ratova dragocenosti iz Beča su neko vreme bile smeštene u podzemlje tvrđave. Docnije je na sve nadograđena mašta.

- Upravo tako - odmahuje rukom, pokazujući nam fotografije sa mnogobrojnih putešestvija po hodnicima. - Navodno, još je negde skrivena podzemna galerija sa kapelom u kojoj su dragocenosti.

A šta je, u stvari, istina?

- Dograđeni ulaz iz kameničke kapije vodi u neobičnu podzemnu galeriju sa najvećim ventilacijama. Maštu podgreva nepostojanje pristupačnog podzemlja ispod čitavog platoa gde je Akademija umetnosti. Taman posla da tvrđava nema svoje misterije.

Šta krije Dunav?

Na Petrovaradinskoj tvrđavi je uvek mnogo ljudi. Tu su slikari, vajari, studenti Akademije umetnosti, istoričari, tu su i gosti hotela "Varadin". Ali, uvek je mnogo znatiželjnika koji bi da, što više i dublje, zavire u tajanstvene hodnike. Posle rušenja tri mosta na Dunavu nešto ih je manje.

- Mene je, kao i mnoge, tvrđava opčinila, možda zato što je uvek tajanstvena i što, koliko god puta da dođete, uvek vidite nešto novo - pogled mu luta ka velikom platou na kojem je uvek mnogo mladih. - Eto, recimo, ta misterija oko velikih kamenih blokova u obliku kocke ili kvadra...

Često ume da bude osobenjak. Torbicu na leđa, baterijsku lampu, flašu vode, put pod noge pa po tvrđavi. Onda se strminom spusti na obalu Dunava.

- Pri niskom vodostaju između naselja Ribnjak i priobalnih bedema pronašao sam nožiće od kremena, rimske novčiće, fragmente grnčarije i keramičkih lula - pokazuje Milković predmete iz svog malog arheološkog muzeja. - A kameni blokovi, duži od jednog metra i teški nekoliko tona, uvek fasciniraju posetioce.

Da li je neko utvrdio odakle potiču?

- Mnogi su teško dostupni i mogu se videti pri najnižem vodostaju, što se dogodi jednom u nekoliko decenija. Ko zna šta još Dunav krije. Može biti da su ti ka meni blokovi postepeno klizili niz padinu obale i tonuli sve dublje, zbog gravitacione sile i erozije obale.

Mnogo veća zagonetka je ostatak školjke (40135 mm). Fosilni ostaci nekadašnjeg Panonskog mora nisu nikakva retkost, ali je sasvim neobičan tanak prorez kroz njenu unutrašnjost.

Savršeno precizan luk teško bi se napravio bez savremenog lasera - ponovo pažljivo zagleda školjku. - Ko zna da li je to delo reke ili...

Uporne glasine o svakojakim čudima u tvrđavi nemaju, naravno, potvrdu, ali se poneke ne mogu potpuno osporiti, a još manje iskoreniti.

- Uvek će biti aktuelna priča o hodniku ispod Dunava, koji spaja Novi Sad i Petrovaradin - duboko uzdahnu. - Mnogi su ga tražili, mnogi o tome pisali i ispredali priče, ali ga još niko nije otkrio.

Tajna "Perine pećine"

Boravio je, jednom prilikom, u Starim Ledincima, na obroncima Fruške gore. I čuo da postoji "Perina pećina" od koje se, tunelom, može stići do tvrđave.

- Poneko može shvatiti da je takav tunel nekada korišćen, ali sam istraživanjem došao do drugačijeg saznanja - otkriva i taj deo svojih pustolovina Veljko Milković. - Uzani ulaz vodi u primitivno urađen stari rudnik koji se spušta u dubinu.

Kopao je i razgrtao zemlju da se uveri kuda tunel dalje vodi.

- Krivudavi podzemni kop kroz peščar je verovatno pratio rudnu žilu. Tu se naziru i sjajna zrnca, nalik na zlato. Uočljiva je, da ne može biti bolje, celokupna dužina od pedesetak metara improvizovanog podzemnog kopa. Od tunela koji vodi do tvrđave ni traga.

Godinama i decenijama su u Novom Sadu kolale priče o čudovištu iz laguma Petrovaradinske tvrđave. O nemani i aždaji koje su mnoge pustolove progutale, što bi Vojvođani rekli, očas posla.

- Toliko sam puta boravio u hodnicima tvrđave, a da nisam nabasao ni na kakav leš - mršti čelo, a onda nas poziva da sa njim krenemo u pohode. - Daj bože da tako nešto nikad i ne sretnem. Svakakvih priča je tu bilo: i ogromnih zmija i neman kao kuća. Bilo kakvog opipljivog traga nema, pa tako i dalje ostaju samo priče. Neki imaju bujnu maštu, pa kad nešto šušne u lagumima, eto ti čudovišta.

Detaljno istražiti tvrđavu gotovo je nemoguće. Ali, kad se njeno podzemlje decenijama ispituje, kao što to čini Veljko, onda se, ipak, dođe do važnih činjenica. On to kaže, do prave istine.

- Nauka je napredovala, oprema takođe, pa je i istraživanje sada mnogo lakše. To je za one koji imaju novac - kaže pomalo setno Milković. - Ali, za sve je potrebna ljubav, a ja i moje društvo je imamo u izobilju.

Osmislio je ovaj istraživač, ali u pronalazač i samogrejnu ekološku kuću u podzemlju tvrđave. Tamo i sada mnogi umetnici imaju ateljea u kojima često konače.

- Leti je važno dobro provetravanje, a zimi prostoriju treba neznatno dogrejati - zatvara dnevnik svojih sećanja o pohodima lagumima. - U poslednje vreme krenula je priča kako tunel ispod Dunava, koji pomenusmo, izlazi tamo gde je sada "ledobran", betonski objekat na sredini reke. I tamo sam bio sa prijateljem Slobodanom Nikolićem, fotoreporterom lista "Dnevnik". Gomila mulja i peska, i ništa drugo.

Ipak, misterije traju. Kad oni koji tvrđavu samoinicijativno istražuju razotkriju takve zablude, ljudi sumnjičavo vrte glavom. Veljko Milković više i ne pokušava da prijatelje i poznanike ubedi kako veruje samo u ono što je video i opipao.

Spuštao se sumrak kad smo napustili ovo jedinstveno utvrđenje. Odnekud je proleteo slepi miš, jureći ka lagumima. Tamo je njegovo carstvo...

Vojislav STEVANČEV