U starom mlinu nadomak Beograda otvoren Keramički centar

Duša u glini

Sve mogu da urade, pa i beogradski suvenir, ako za njega daju ideju čitaoci "Ilustrovane"

Iskusni grnčar Gojko Spasić, koji je od svojih sedamdesetih čak šezdeset godina proveo sa rukama duboko zarivenim u zemlju, kroz pogone Keramičkog centra na ulazu u Rakovicu šeta uzdignute glave. Radost mu se vidi i na licu i u pokretu. Radnici kojima je šef zadirkuju ga da je godinama sanjao da u jednoj ovakvoj glinari bude glavni.

- Nisam glavni, glavni su Miša i Suzana, ali se moja reč i čuje i poštuje - objašnjava pogledujući u "gazdaricu" Suzanu Milovanović, koja je sa suprugom Miodragom za samo osam meseci stari napušteni mlin na ulazu u Rakovicu nadomak Beograda uredila u prvi beogradski keramički centar.

Gojko je keramičarski zanat pekao najpre u Zavidovićima kod čuvenog Voje Cenića, gde je napravio sve što se od zemlje može napraviti, da bi kraj radnog veka dočekao u zaječarskom "Porcelanu".

- Što kažu, jedino čoveka od gline nisam pravio - šali se majstor Gojko. - Kad su me Miša i Suzana pozvali da pravimo ovo ovde, ja sam podskočio od radosti. Oni su mladi, Miša je inženjer geologije, zemljaš, ali nije vrteo točak... Jedno je nauka, a drugo ruke zamočene u kantu sa vodom i glinom. Dogovorili smo se da svako drži svoj posao, a da nas sve zajedno drži zemlja.

- Tvrdim, na osnovu onoga što se o keramici piše u svetu, na osnovu tehnologije koja je prati i tražnji za običnim upotrebnim predmetima, a ne samo ukrasnim, da je 21. vek vek zemlje - veli Miodrag. - Čak sedamdeset odsto svih upotrebnih predmeta u svetu sve češće su nemetali. Ljudi od gline prave sve, od stolova i komoda za kuću, ormara i televizora, do bojlera i posuđa za jelo.

Jasno je i zašto je to tako. Reč je o potpuno čistom, ekološki besprekornom materijalu, sa izvanrednim upotrebnim svojstvima.

- Mi u tehnološkom smislu ne kasnimo za svetom jer u preradi gline i izradi predmeta malo šta se promenilo. Tu i tamo pokoja mašina, peć, ali je tehnologija, što se kaže, "od mlađeg kamenog doba do danas" ista - ističe Miodrag.

Tri velike peći, nekoliko manjih "priručnih", mlin za pravljenje keramičke smese, odeljenje u kojem se predmeti oblikuju, modelarnica, prostor za formiranje gline, pakeraj, sala uzoraka, sve je tu.

Supruga Suzana sa neskrivenim zadovoljstvom priča o hrabrosti koju su imali ona i Miša da na Ubu ostave porodičnu kuću i mnogo manju, ali uređenu keramičku radionicu, i krenu u Beograd trbuhom za kruhom, počnu praktično od početka, pređu u podstanare i u starom mlinu urede keramički centar.

- Moram da kažem da smo svi u familiji hrabri i borci. Čak i četrnaestogodišnja kći Marina i šestogodišnji sin Stefan su nas ohrabrivali da istrajemo - ponosna je Suzana. - Znaš, mama, rekli su mi jednom, mi se već hvalimo po školi da ćemo živeti u Beogradu. Deca su sve shvatila na svoj način, ali su bila ohrabrenje i motiv.

- Mi smo ko seljaci - veli Miodrag. - I oni i mi živimo od zemlje, i oni i mi ne znamo šta ćemo ubrati iako smo na vreme posejali. Seljaci strepe do setve, a mi svaki put kad otvaramo vrata peći. Ovde je mnogo, veoma mnogo ručnog rada, tako da je sve tajna dok se ne izvadi iz "furune". Tek onda smo sigurni da je posao dobro obavljen.

Porodičnu manufakturu Milovanovića našom posetom smo prekinuli u trenutku velike isporuke ugovorenog reklamnog materijala (čaše, šoljice, pepeljare, krigle, flaše, držači za olovke, tanjiri) za "Srbijašume" i BIP.

- Nema toga što ne umemo i što ne možemo da napravimo - ponosno ističe Miša. - Dovoljno je da nam se samo kaže ili nacrta, i stvar je završena. Baš zato što smo toga svesni, žao nam je što Beograd i ostali gradovi nemaju svoj autentični suvenir, prepoznatljivi znak, nešto što će onog ko to kupi zauvek podsećati na boravak u našoj zemlji.

Predlaže "Ilustrovanoj Politici" da pokrene akciju za izbor gradskog suvenira koji bi izradili od keramike.

Prihvatamo. Predlažite. Pravo učešća imaju svi, od akademskih slikara do učenika Dizajnerske škole. I, razume se, običnih građana koji imaju dobru ideju.

Trpe NIKOLOVSKI