Heroji koji nikada ne umiru

Zvezda na nebu kosovskom

Policajac Saša Simeunović Mungos je poginuo spasavajući kolege. U stan u Novom Beogradu, koji im je dodelio MUP, uselili su se supruga Danijela, četvorogodišnji sin Bojan i petnaestomesečna kći Viktorija

Iako se bližio kraj dana sunce je i dalje nemilosrdno peklo, a temperatura nikako nije silazila ispod trideset petog podeoka. Grupa pripadnika MUP-a Srbije oprezno se kretala šumskom stazom ka selu Budakovu kraj Suve Reke. Cilj im je bio da osvoje jedno od poslednjih terorističkih uporišta. Akcija je tekla prema planu sve dok iznenada iz jednog šumarka nisu zaštektali automati i mitraljezi. Pokošeni rafalima policajci su ostali da leže kraj staze kojom su se kretali.

Vest o njihovom stradanju brzo se pronela, pa je i u jednoj od jedinica koja se nalazila u blizini mesta događaja zavladalo vanredno stanje. I dok su pretpostavljeni pravili plan kako da pomognu kolegama, Saša Simeunović, pripadnik te jedinice, već je bio na putu ka napadnutim policajcima. Krenuo je sam ka osinjem gnezdu. Niko ga nije zaustavljao jer su starešine već bile navikle da, kada treba brzo da se reaguje, Saša ne čeka odobrenje. Bilo je tako i ovog puta. Mungos, kako su na Kosmetu zbog brzine, hrabrosti i nepredvidivosti dali nadimak Saši, uspeo je da se probije do mesta okršaja. Puzeći od jednog do drugog ranjene je hrabrio da izdrže govoreći kako za njim ide pomoć. A onda se kod poslednjeg ranjenika zaustavio. Nekakvim komadom platna koje je imao kod sebe podvezao mu je ranu, a onda se malo pridigao kako bi jedinici javio da je sve "čisto" i da mogu da krenu.

Tih nekoliko santimetara koliko se odigao od zemlje koštali su ga života. Snajperista koji ga je verovatno sve vreme pratio čekajući pravi trenutak da opali, bio je, nažalost, precizan. Obdukcijom obavljenom kasnije ustanovljeno je da je metak razneo vitalne delove grudnog koša i da je Saša na mestu ostao mrtav.

Nagrade i odlikovanja

Zoran i Radojka, Sašini roditelji, priredili su u rodnom selu Dučini kod Sopota ispraćaj za pamćenje kad je njihov sin jedinac krenuo u srednju Školu unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici. Saša je još u osnovnoj školi često drugovima govorio kako je poziv policajca jedini posao koji bi voleo da radi. I kad su mu iz Kamenice javili da je položio sve testove, njegovoj sreći nije bilo kraja. Bio je vredan i marljiv đak. Pri kraju školovanja upoznao je Danijelu, učenicu Srednje mašinske škole, pa su se u njegovom srcu tada smestile dve ljubavi: uniforma i Danijela.

Protekli su školski dani i Saša je 1988. godine počeo da radi u Odeljenju unutrašnjih poslova na Voždovcu. Bio je izuzetno vredan, disciplinovan i sposoban. O tome koliko je bio predan službi, govori i podatak da je bukvalno svakog 13. maja, na Dan bezbednosti, dobijao nagrade. Načelnik OUP-a Voždovac Milorad Manojlović napominje da je Ukazom predsednika Slobodana Miloševića Saša posmrtno odlikovan Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena. Načelnik Manojlović ne misli da će bilo koga od kolega da uvredi ako kaže da je Saša bio junak nad junacima. Tamo kuda su drugi nerado išli sa pancirima, on je išao raskopčane bluze. Gotovo da nije bilo akcije na teritoriji Voždovca koju nije pokrenuo ili u kojoj nije učestvovao. Zato je njegovom pogibijom na nebu iznad Srbije zasijala još jedna zvezda kosovskog junaka.

Brak sa Danijelom bio je logičan nastavak velike ljubavi. Podstanarski život nije bio baš lak, ali je zajednički svaka prepreka savlađivana. Sve je bilo gotovo kao u bajci, a kad je iz porodilišta stigla vest da je Danijela rodila zdravog dečaka Saša je pomislio da je ceo svet njegov. Rođenje Viktorije posle nešto manje od tri godine porodica Simeunović je proslavila više nego bučno. Bilo je izuzetno veselo, a Sašu koji do tada nikada nije povukao ni dim iz cigarete niti okusio kap alkohola u poprilično veselom stanju strpali su u postelju.

Ovajao uporišta

U stanu porodice Simeunović u Novom Beogradu na zidu su tri velike uramljene Sašine fotografije. Ispod jedne od njih na fotelji sedi potporučnik OUP-a Voždovac Nebojša Pantelić. U krilu mu četvorogodišnji Bojan. Nebojša je Sašin saborac sa Kosmeta i njegove priče o Sašinim podvizima graniče se sa neverovatnim.

- Išao je tamo kuda drugi nisu smeli - veli Nebojša. - Što bi rekli fudbaleri, podmetao je glavu tamo gde drugi ne bi ni nogu. Bio je srčan i iznad svega je voleo Srbiju i decu. Stalno je govorio da sve što čini, čini za dobrobit generacije koja stiže. Govorio je i da na Kosmetu ne štiti samo Srbe, već sve one koji našu zemlju smatraju svojom domovinom bez obzira koje nacije ili vere bili. Roman bi mogao da se napiše o njegovim podvizima.

Priče o Sašinoj hrabrosti na trenutke pre liče na dobar scenario za film "Rambo" nego na životnu storiju.

- Jednom prilikom - nastavlja Nebojša naglašavajući da mesto događaja i vreme nisu bitni - specijalne policijske jedinice nikako nisu mogle da osvoje šiptarsko uporište. A onda je došao u jedinicu Saša. Tražio je odobrenje da pokuša da se probije kroz redove separatista. Krenuo je svojim džipom naoružan mitraljezom. Štektalo je sa svih strana. Saša je prošao preko rovova, pa se okrenuo i tako nekoliko puta. Pucajući sve vreme naterao je grupu utvrđenih Šiptara u beg.

Pošto se uvek i sve u ovakvim uslovima prisluškuje, tako su i naše jedinice prisluškivale šiptarske teroriste. I obrnuto. Jednom prilikom kad je jedna naša jedinica drugoj javila da joj u pomoć stiže grupa policajaca predvođena Mungosom, Šiptar koji je prisluškivao nije izdržao a da se ne oglasi: "Što baš ovamo njega šalju".

Bojanu je već dosadilo u Nebojšinom krilu. Cupka nožicama, maše njegovom šapkom.

- Ovo je tatin kolega - izusti iznenada kao da je želeo da prekine ovaj razgovor i malo na sebe skrene pažnju. Nastade tajac.

Ko zna šta se sve tada motalo u glavi četvorogodišnjeg plavušana.

I dok se Bojan interesovao za Nebojšinu uniformu, ali i fotoaparat čike koji je stalno škljocao, petnaestomesečna Viktorija je više puzila nego što je hodala od mame do bake Granice skupljajući sve što nađe na podu. Do ruke joj je došla i jedna Sašina fotografija iz albuma. Drži je i gleda u nju. Tatu Sašu, heroja, videla je samo tri puta. A on ih je ostavio samo nekoliko dana pošto je proslavio trideseti rođendan.

MUP Srbije nije zaboravio porodicu Simeunović. Dva meseca posle Sašine pogibije dodeljen im je stan, a deca dobijaju novčanu naknadu, kao što će dobijati i školarinu. Posao je obezbeđen i za Danijelu opet zahvaljujući ljudima iz MUP-a.

A da smo reči pesnika koje slede naveli na početku ove priče, možda bi sve kasnije napisano bilo suvišno: "Oni spavaju po Kosovu celom /za dobro tuđe, za spas svog plemena/ nikada ne behu sa zastavom belom/ ti mladi momci velikog vremena."

Ognjen RADULOVIĆ