Pod skutom Ravne gore

Draža Titu sagradio kuću

Nasuprot svojim ideološki suprotstavljenim imenjacima jedan seljak i jedan radnik ceo život su proveli u slozi - podržavajući se i pomažući od dečačkih, preko momačkih do današnjih dana...

Draža i Tito, kao što znate, bili su krvni neprijatelji. Sve vreme su gledali da jedan drugom dođu glave. Titu je to i uspelo. Draža je uhvaćen i streljan, a ni danas se ne zna gde mu je grob. Tito je doživeo duboku starost, umro je prirodnom smrću i sahranjen je uz veliku pompu.

Ali, u selu Brežje poviše Mionice, pod skutom Ravne gore, i dalje žive Draža i Tito. Ne samo da su komšije i da se ne mrze već su i nerazdvojni drugovi i prijatelji od malih nogu. Maltene pobratimi. To su Draža Janković, automehaničar i Tito Urošević, seljak i radnik.

- Ej, Tito! Ej, Tito! - doziva Draža svog komšiju. - Dođi kod mene imamo zajedničke goste.

Draža je crn, naočit, veoma otresit čovek u lepoj kući i sređenom domaćinstvu, odmah pored asfaltnog puta Mionica - Divčibare, živi sa suprugom Dankom i sinovima Bobanom i Goranom. Vrstan je elektromehaničar i sa sinovima drži radnju u Mionici.

Stiže i Tito. Visok, naočit, blagih plavih očiju, baš onakvih kakve je imao i njegov slavni imenjak. Srdačno se pozdravi sa Dražom i gostima. Uz dobru rakiju meze poteče neobična priča. Prvo uze reč Draža:

- Ja sam stariji - veli.

- Samo mesec dana - dodaje Tito. - On je rođen u februaru, a ja u martu 1954. godine.

- Moj kum Radovan Vasović iz Tometnog Polja kod Požege bio je veliki monarhista i zato mi je na krštenju dao ime Dragoljub, što je kršteno ime vođe ravnogorskog pokreta đenerala Draže Mihailovića. Ali su i mene kao i njega od malih nogu i zvanično i nezvanično svi zvali Draža. Čak i u vojsci. Ne pamtim da me je neko nazvao pravim imenom.

- A opet moj kum Aleksa Zečević, odavde iz brežja - poče svoju priču Tito bio je veliki komunista i kad me je krstio, uzviknuo je: "E, neće selo Brežje imati samo Dražu, nego i Tita" i dao mi to ime. Ocu Milašinu, koji je bio siromah i uz to mirnodopski invalid bez obe noge, to je bilo milo.

Bez obzira na razloge kumova i njihova oprečna opredeljenja, komšije Draža i Tito su počeli da se druže od malih nogu.

Inspektorova odluka

- Od kada smo - kažu - prohodali.

Pogotovu kad su pošli u osnovnu školu koja se nalazi na kraju brežja u zaseoku Kozarci.

- Zanimljivo je - nastavljaju priču - da smo u školu išli istim onim putem kojim su u septembru 1941. godine došli Draža i Tito na svoj prvi stastanak u kući majora Ace Mišića, sina Vojvode Mišića, u Struganiku.

Zimi, kad snegovi zaveju, bilo je teško probiti se tim putem do škole.

- Tito je - objašnjava Draža - bio najveći i najsnažniji među nama. Svi đaci iz ovog našeg zaseoka natovare na njega svoje torbake sa knjigama i hranom i on ide napred, prti sneg, a mi za njim.

Sedeli su u istoj klupi. Draža je bio dobar a Tito malo slabiji đak.

- Ali, jednoga dana bilo je to 1960. godine, u razred sa direktorom škole Veselinom Milekićem, dođe školski nadzornik, odnosno inspektor Ministarstva prosvete iz Beograda, razgleda dnevnik pa pita: "Ko je ovde Draža?" Ja ustanem. "A ko je Tito? ustade i on. Inspektor gleda zatim nešto tiho razgovara sa direktorom i učiteljem Mićovićem.

Na kraju časa direktor je rekao učitelju da dođe kod njega u kancelariju.

- Tamo mu je - kako smo kasnije doznali - inspektor rekao da Draža ne može da ima bolje ocene od Tita i onda mu popravio ocene. Bili su nerazdvojni.

- I podjednako nestašni - dodaju. - Kao deca smo po okolnim voćnjacima krali šljive, orahe, trešnje i nikada se nismo posvađali niti potukli, a mene niko nije smeo da pipne jer je Tito bio najjači među decom u školi i štitio me. Imali smo zajednički hobi koji je izazivao divljenje kod seljaka. Preko zime smo se kupali u reci Ribnici.

I momkovali su zajedno. Išli po vašarima, igrankama i kafanama.

- Svi su se u kafani okretali - kažu - kad pevačica preko mikrofona objavi "za Dražu i Tita!" Obojica smo voleli pesmu: "Tera kola Mitar rabadžija?"

Draža dodaje:

- Tito je više voleo žene od mene. Kidisao je čak i na udate.

- A sećaš li se - veli Tito - kad smo se ono jedne noći po mrklom mraku vraćali kući posle igranke i upali u onaj zapušteni bunar. Čupali smo jedan drugog i jedva se iskobeljali, pa su se zbog toga po selu šalili na naš račun. Govorili su: "Draža i Tito u bunaru?"

Zajedo su 1973. godine otišli u ovjsku, draž u banjaluku, u tenkovsku jedinicu, a Tito u Kruševac, u inženjersku.

- Bio sam dobar vojnik - nastavlja Draža. - Posle izvesnog vremena povzao me komandir čete i pita me: "Je si li ti četnik?" Ja mu kažem da nisam. "Pa ko ti dade takvo ime?", smeje se on. Kum, vleim. I on me postavi za četnog pisara. Kasnije sam postao instruktor za obuku vojnika za vožnju tenkova, a bio sam i član ispitne komisije. Pred završetak vojnog roka sam odlikovan. Onda nije bilo uvedneo zvanje "primeran vojnik", već je Josip Broz Tito takve odlikovao, medaljom za vojničke vrline i ja sam dobio tu medalju.

Tako je, eto, pravi Tito odlikovao Dražu. A kako se u vojsci proveo Tito Urošević? Je li zbog imena imao neke privilegije?

- Nisam - kaže on - samo su me svi zapitkivlai ko mi je dao to ime a ja kažem kum. Komandant bataljona me pita: "Je l’ bio komunista?". Ja kažem: "Jeste!"

I Draža i Tito su se posle vojske, kao što je red u selu, oženili. Prvo Draža naočitom Dankom iz Valjeva, a kasnije i Tito vrednom Verom iz Obrovca. Jedan drugom su bili na svadbi. Draža ima dva sina Bobana i Gorana koji sa njime rade u autoelektričarskoj radionici u Mionici. Boban je uz to dobar karatista, nosilac je "crnog pojasa" i trener Karate kluba u Mionici. Tito sa suprugom Verom ima ćerku Biljanu, udatu u obližnje selo Osečenicu i sedamnaestogodišnjeg sina Branka koji živi sa njime u kući.

- Kad mu se ćerka porodila - kaže Draža - išao sam zajedno sa njime kod nje na babine.

Draža je 1978. godine jedno vreme radio u Libiji kod Gadafija i stekao lep imetak i napravio novu kuću ovde u Brežju, i kuću sa radionicom u prizemlju, u Mionici.

Tito je ostao siromašak kao što mu je otac bio. Obrađuje tri hektara imanja, drži kravu, ima kobilu i ždrebe jer, kaže, mnogo voli konje. Uz to radi na strugari kod komšije Neška Uroševića.

- I to ti je zanimljivo - kaže Tito. - Taj moj gazda Neško na krštenju je dobio ime po čuvenom komandantu Dražinog Valjevskog četničkog korpupsa, Nešku Nediću koji se ubio kad su ga opkolili partizani.

Draža je na lokalnim izborima 1993. velikim brojem glasova izabran za odbornika Skupštine opštine u Mionici, a seljaci iz Brežja su ga izabrali i za predsednika Mesne zajednice.

- Tako ti moj Draža - kaže smeškajući se Tito - postade i vlast u opštini i selu, a ja ostadoh ono što sam i bio seljak i radnik, ali to nas je jš više zbližilo.

Draža agituje da se dobrovoljnim prilozima i radom u selo dovede voda, struja, da se uvedu telefoni, poprave putevi a Tito mu svesrdno u tome pomaže. Po toj akciji Brežje je proglašeno za najbolje selo u opštini. Ali, Tita snađoše iznenada mnoge nevolje.

- Prvo mi se - priča on - od šporeta koji se nalazio u susednoj prostoriji zapalila štala. U pomoć mi je prvi pritekao Draža, pa smo zajedno sa ostalim komšijama na jedvite jade spasli kravu i kobilu, a štala mi je izgorela do temelja.

Draža mu je ponovo pritekao u pomoć. Kao odbornik na sednici Skupštine opštine zatražio je da se Titu dodeli pomoć u novcu i materijalu da napravi novu štalu, pa je to usvojeno. Uz to je išao od kuće do kuće i od seljaka skupljao novac za pomoć Titu.

- Zahvaljujući Draži, opštini i ostalima sad sam napravio - kaže Tito - bolju i lepšu štalu i uz nju još i jednu sobicu.

Taman je to sredio kad ga je prošle jeseni zadesila još jedna nesreća: zemljotres mu je srušio kuću.

Draža je kao odbornik postao i član Štaba za pomoć postradalima u tom zemljotresu pa je izdejstvovao da se o trošku Fonda za pomoć postradalima od zemljotresa Titu podigne nova kuća, i da mu se daju pare da kupi elektromaterijal i uvede struju u novu kuću. Kuća će uskoro biti završena i Tito će sa suprugom i sinom dočekati zimu pod novim krovom.

- Hvala Draži do neba - kaže Tito - i nazdravlja komšiji čašicom rakije.

Na pitanje da li je Josip Broz za života znao da ima imenjaka ovde u Brežju, pod skutom Ravne gore odgovara:

- Ne znam - smeje se Tito. - Ali, svake godine na moje ima su stizali paketi sa raznim namirnicama i odećom, ali to mi je kao siromašnom čoveku, verovatno slao, Crveni krsti, a ne moj imenjak.

- I, eto, tako - kaže na kraju Draža - do Tita, dok je bio živ mnogi nikad nisu stigli, a ja sam imao tu čast i privilegiju da svakog dana budem sa Titom.

Bogosav MARJANOVIĆ